Foto: Wikipedia
U drugoj polovini 20. veka jugoslovenska popularna muzika razvijala se brže nego ikad pre. Televizija je tek počinjala da menja način na koji publika doživljava umetnost, radio je i dalje imao ogroman uticaj, a festivali su bili mesta na kojima se oblikovao muzički ukus zemlje. U tom periodu pojavila se generacija pevačica koje su postale simbol jedne epohe – Nada Knežević, Senka i Bisera Veletanlić, Beti Đorđević, Gabi Novak, Tereza Kesovija, Lola Novaković.
Piše: Nikola Nejčev
Nakon Drugog svetskog rata, Jugoslavija je počela da gradi sopstveni kulturni identitet, zadržavajući otvorenost prema zapadnim uticajima. U tom prostoru između socijalističkog optimizma i želje za modernizacijom nastala je scena koja je spajala džez, šlager i popularnu pesmu. Muzički Beograd pedesetih godina vrveo je od života: u Domu sindikata održavali su se koncerti, u malim klubovima svirao se džez, a Radio Beograd redovno je prenosio emisije sa živom muzikom. U takvom okruženju pojavila se Nada Knežević, koja je pevala džez, najpre u okviru studentskih i omladinskih programa, a ubrzo i na nacionalnom radiju.
Krajem pedesetih, festivalska kultura postaje centralni deo muzičkog života. Opatijski festival, prvi put održan 1958, bio je pravo otkrovenje: elegantno okruženje, orkestar, televizijske kamere i takmičarska energija privukli su pažnju cele zemlje. Tu je, 1959. godine, nastupila i Nada Knežević, sa pesmom Intermezzo, koja joj je donela prvo veliko priznanje i lansirala je među najvažnija nova imena popularne muzike, a kasnije je i često bila oslovljavana prvom damom jugoslovenskog džeza.
Festivali su ubrzo postali mnogo više od muzičkih manifestacija. Oni su predstavljali zajedničku kulturnu tačku, prostor u kojem su se sretale različite muzičke tradicije. U doba kada su nacionalne televizije i radio-stanice imale ogroman uticaj, festivalske pesme postajale su evergrin gotovo preko noći. Istovremeno, država je kroz institucije poput PGP-RTB-a i Jugotona sistematski gradila produkcijsku infrastrukturu.
Foto:Deezer
U tom ambijentu, pored Nade Knežević, pojavila se i Senka Veletanlić. Na festivalu u Opatiji 1960. godine izvela je pesmu Noć bez zvijezda i gotovo preko noći postala miljenica publike. Za razliku od nekih koleginica, Senka nije gradila karijeru na medijskoj eksponiranosti. Tokom šezdesetih postala je stalna učesnica najvećih festivala i dobitnica brojnih nagrada, ali je istovremeno držala distancu od estradnog sveta.
Foto: bandcamp
Njena mlađa sestra Bisera krenula je istim putem, ali sa drugačijom energijom. Dok je Senka bila odmjerena i staložena, Bisera je nosila više ritma i spontanosti. Posle nekoliko godina provedenih u inostranstvu, gde je nastupala u klubovima širom Nemačke i Danske, vratila se u Jugoslaviju sa iskustvom koje je retko ko tada imao. U evropskim klubovima pevala je soul, gospel i džez, i to iskustvo prenela je u svoj jedinstveni umetnički izraz. Kada je u Beogradu izvela Ne plači, pesmu Arsena Dedića, kritičari su je opisivali kao pevačicu koja spaja južnjačku emociju i evropsku finoću. Na neki način, Bisera je uvek bila na raskršću između dva sveta, i tu se najbolje snalazila.
Foto: discogs
U istom periodu, jugoslovenska scena dobila je i svoj prvi pravi soul glas – Beti Đorđević. Rođena u Makedoniji, u Beograd se preselila kao tinejdžerka i počela da peva u klubovima. Njeni rani nastupi u hotelu Jugoslavija i na popularnim klupskim večerima Topčiderska noć privukli su pažnju beogradske publike željne novog, svetskog zvuka. Betin glas bio je snažan, izražajan, pun dinamike. Kada je 1976. godine na festivalu Beogradsko proleće otpevala Počnimo ljubav iz početka, pesma je postala simbol čitave jedne generacije.
Sedamdesete su, međutim, donele i promene u samoj prirodi popularne muzike. Soul i fank, koji su na početku bili osveženje, polako su ustupali mesto disku i popu, a krajem decenije pojavio se i novi talas, koji je u velikoj meri redefinisao scenu. Festivalski sistem, koji je do tada bio centralni mehanizam promocije muzike, počeo je da gubi snagu. Ipak, umetnice koje su obeležile prethodnu deceniju zadržale su svoj status. Bisera Veletanlić nastavila je da nastupa na prestižnim festivalima, osvajala brojne nagrade i sarađivala sa vodećim muzičarima tog vremena. Njene pesme Zlatni dan, Milo moje i Ručak za dvoje i danas se pamte kao klasici domaće zabavne muzike.
Vreme i želje tržišta su se od tih festivalskih dana izuzetno promenili. Kada je Bisera izjavila „Zabavna muzika je ozbiljna umetnost”, bila je svesna da ta rečenica u novim okolnostima zvuči gotovo paradoksalno. Ali, u njenom iskustvu, pesma je imala strukturu, dinamiku i emociju jednako važnu kao i svaka ozbiljna muzička forma.
Foto:Deezer
Uloga medija u svemu tome bila je ogromna. Radio i televizija imali su uredničku moć koju danas gotovo ne možemo zamisliti. Emisije poput Muzičkog tobogana ili Obraz uz obraz oblikovale su javni ukus države u kojoj je živelo preko dvadeset miliona stanovika. Publika je znala kada se pesme emituju, snimala ih na magnetofon, učila napamet tekstove. U tim programima pevačice su se pojavljivale ne samo kao izvođačice, već i kao predstavnice jedne ideje o kulturi.
Država je, istovremeno, u popularnoj muzici videla mogućnost za promociju zajedničkog jugoslovenskog identiteta. PGP-RTB i Jugoton ulagali su u festivalske snimke, a orkestri državnih radio-televizija pratili su izvođače na najvišem nivou. Neki od tih orkestara – poput Big benda RTB – i danas (posle raspada Jugoslavije RTS) predstavljaju važan deo muzičke istorije. Pevačice su često išle u inostranstvo kao kulturne predstavnice zemlje: Nada Knežević pevala je na međunarodnim skupovima, Bisera u Beču i Luksemburgu, Senka u Francuskoj i Italiji. Te turneje nisu bile samo koncerti, već i vid kulturne diplomatije.
Foto:Obraz uz obraz; Srpska Televizija USA
Kako su osamdesete odmicale, muzički pejzaž se menjao. Novi žanrovi, komercijalizacija i gubitak institucionalne podrške postepeno su potisnuli stari sistem. Neki festivali su nestali, neki su izgubili kredibilitet, ali pesme su ostale. U njihovim glasovima sačuvan je deo istorije. U njima se čuje kako je izgledalo vreme u kojem se verovalo da muzika može biti i umetnost i zabava, i posao i strast. Danas, kad su brzina i svojevrsna površnost dominantni u popularnoj kulturi, povratak tim snimcima otkriva jednostavnu istinu: dobra pesma opstaje bez obzira na epohu.
Nada, Senka, Bisera i Beti ostavile su za sobom bogat repertoar i vrednost koja se ne meri tiražima, nego trajanjem. Njihove pesme danas nisu samo sećanje na neko bolje vreme, već dokaz da su profesionalizam, integritet i emocija i dalje najvažniji kriterijumi u muzici. One su pokazale da se umetnost može stvarati i u okviru popularnih formi, da pesma može biti i jednostavna i ozbiljna, i da ženski glas, kada je autentičan, ima snagu da oblikuje čitavu epohu.