 je između 21. avgusta 1952. i 22. decembra 2002. godine, uspeo "stići" da bude radnik, muzičar, pevač i tekstopisac, glumac, društveno angažovana javna ličnost, neko ko je obeležio modernu urbanu kulturu, posebno britanskog/evropskog podneblja.){kind=link}
Joe Strummer
Džo Stramer (Joe Strummer) je između 21. avgusta 1952. i 22. decembra 2002. godine, uspeo “stići” da bude radnik, muzičar, pevač i tekstopisac, glumac, društveno angažovana javna ličnost, neko ko je obeležio modernu urbanu kulturu, posebno britanskog/evropskog podneblja.
Bio je frontmen bendova 101ers (naziv soba za mučenje u Orvelovom romanu “1984”), Kleš (The Clash) i Meskaleros (The Mescaleros), kao i privremeni član benda Pougs (The Pogues). Svojom muzikom i društvenim angažmanom Stramer je izvršio veliki uticaj na rok muziku, posebno na pank, čiji je jedan od simbola i najznačajnijih imena.
Sa gitaristom Mikom Džounsom (Mick Jones) i basistom Polom Simononom (Paul Simonon) Stramer osniva Kleš (The Clash). Pridružuju im se bubnjar Teri Čajms (Terry Chimes) i gitarista Kit Levin (Keith Levene). Prvi koncert održali su u Šefildu 4. jula 1976. godine. Uz Pistolse, Ramonse i Demd, postaju liderima pank pokreta. Često je potencirano rivalstvo Kleša i Seks Pistolsa, što je delimično bio plod svesnih manipulacija menadžera Kleša i Pistolsa. Između ove dve grupe postojale su brojne razlike. Umesto “ciničnosti i autodestruktivnosti Pistolsa, dominantna crta Kleša je vitalizam, strahovita energija koja njihove socijalne komentare pretvara pre u bojne pokliče nego u bespomoćne konsttacije“ (D. Glavan). Stramer je kroz svoje buntovničke tekstove progovorio o društvenim problemima kao što su nezaposlenost (Career Opportunities), policijska represija (White Riot), militarizam, rasni sukobi. „Strašan je osećaj kada si na nekakvoj nizbrdici, kliziš nadole i uzalud zarivaš nokte u blato pokušavajući da zaustaviš pad. A nigde u blizini nema nikoga ko bi ti pritekao u pomoć”. Ovim rečima Stramer je opisao svoje raspoloženje s kraja sedamdesetih godina, kada je, između ostalih, nastala i kompozicija „London calling”. Bio je aktivno povezan sa Anti-naci ligom (Anti-Nazi League), a sa Klešom je učestvovao i u kampanji Rok protiv rasizma (Rock Against Racism).
Grupa The Clash 1977. godine potpisuje ugovor sa izdavačkom kućom CBS, za koju iste godine izdaju prvi album, nazvan jednostavno “The Clash”. Usledile su turneje i međunarodni uspeh. Posle drugog albuma, “Give ‘Em Enough Rope” iz 1978. godine, od strane ortodoksne pank publike dolaze prve kritike na račun “preproduciranosti” i “upeglanosti” ovog izdanja, kao i odstupanja od originalnog pank zvuka. Odbacujući ovakve optužbe kao besmislene, Stramer je izjavio: ,,Ako čovek nešto dugo radi, a ne postaje u tome bolji, mora biti da je glup“. Na trećem albumu, “London Calling” iz 1979. godine, grupa Kleš se još više udaljava od prvobitnog muzičkog izraza i, pored već postojećih rege uticaja, u svoje pesme ubacuje elemente rokabilija, džeza, soula, ska muzike i fanka. Ovo otvaranje ka različitim muzičkim uticajima donosi im veliku popularnost širom sveta, a “London Calling” biva proglašen, prema brojnim anketama, jednim od najboljih rokenrol albuma svih vremena. Na četvrtom, trostrukom albumu “Sandinista!” koji se pojavio 1980. godine, bend nastavlja da eksperimentiše, pa su primetni uticaji daba, svinga i drugih muzičkih pravaca. I pored komercijalnog uspeha albuma “Combat Rock” objavljenog 1982. godine, međuljudski odnosi unutar Kleša nezadrživo kreću silaznom putanjom. Iz grupe iste godine, zbog problema sa drogom, biva izbačen Toper Hedon, a sledeće, zbog sukoba sa Stramerom i menadžerom Bernijem Roudsom (Bernie Rhodes), i Mik Džouns. Iako je isključivanje glavnog gitariste i kompozitora praktično značilo kraj benda, Stramer i Simonon nastavljaju rad pod imenom Kleš, angažujući gitariste Nika Šeparda (Nick Sheppard) i Vinsa Vajta (Vince White), kao i bubnjara Pita Hauarda (Pete Howard). U ovoj postavi 1985. snimaju album “Cut the Crap”, komercijalno najneuspešniji i gotovo neprimećen od publike i kritike. Uzdrman dubokom ličnom krizom zbog smrti roditelja i trenutnim fijaskom benda, Džo Stramer početkom 1986. godine raspušta Kleš. Nakon okončanja rada ove grupe nastavlja da se bavi muzikom, ali i drugim vrstama umetnosti. Snima nekoliko albuma, a posebno je značajan period u grupi Meskaleros. Okušava se, između ostalog, i na filmu. Poznati režiser Aki Kaurismaki angažovao ga je u filmu ,,Unajmio sam plaćenog ubicu“, čija je radnja smeštena u Londonu.
Tokom 90-ih godina Stramer je radio kao didžej na radiju BBC, na kom je vodio i uređivao polučasovnu emisiju pod nazivom “London Calling”. Umro je 2002. godine od srčanog udara. Na dodeli nagrade „Gremi” 2003. u znak sećanja na tada već preminulog Džoa Stramera odsvirana je kompozicija „London calling”. Bend koji ju je izveo činili su: Brus Springstin, Elvis Kostelo, Dejv Grol, Stiv van Zant, Pit Tomas i Toni Kenel. Nedavno je jedan trg u Granadi poneo njegovo ime.
Legendarnog Džoa Stramera više nema. Mi se i dalje gubimo po supermarketima (Lost in the supermarket).
(Korišteni su internet izvori kao i knjiga Darka Glavana “PUNK”, 1980.)