Četiri decenije “Boemske rapsodije” grupe “Kvin”. Zavodljiva mešavina operetskog stila, hard roka i mistike dalekih zemalja učinila da je generacije slušaju s pobožnim zanosom.
Tajnu kako su se u refrenu pesme “Boemska rapsodija” zajedno našli renesansni genije Galileo Galilej, Mocartov i Rosinijev Figaro, Skaramuš (lik iz komedije del arte) i arapska reč Bismilah (“U Alahovo ime”) Fredi Merkjuri poneo je sa sobom u polja besmrtnosti. Četiri decenije pošto je snimljen i objavljen kao verovatno najduži singl u istoriji popularne muzike (traje čak 5,55 minuta), ovaj hit grupe “Kvin”, koliko teško dokučivim stihovima, toliko i neobičnom muzičkom strukturom, i dalje privlači magnetom svoje misterije.
– Većina popularnih grupa tog perioda je imala tu “veliku pesmu”, onu oko koje se stvarao mit – kaže za “Novosti” rok kritičar Petar Janjatović. – Za “Led cepelin” su to bile “Stepenice ka nebu”, za “Dip parpl” epska pesma “Dete vremena”, a “Iglsi” su, na primer, intrigirali sa “Hotelom Kalifornija”. “Boemska rapsodija” je od grupe “Kvin” napravila planetarno poznatu grupu. Slojevita, ambiciozna, zahtevna i mistična, uklapala se u kitnjastu rok modu tog vremena, ali je, zahvaljujući originalnosti, postala evergrin. Teško je reći o čemu Fredi Merkjuri u njoj peva, ali je zavodljiva mešavina evropskog operetskog stila, hard roka i mistike dalekih zemalja učinila da je generacije klinaca, tih sedamdesetih godina, slušaju s pobožnim zanosom. Bio sam na Zanzibaru (gde je Merkjuri rođen) i “Boemska rapsodija” se tamo tretira kao nezvanična himna. Možda i zato što oslikava bogatstvo istorije, nacija i kultura tog malog ostrva.
Snimanje “Boemske rapsodije”, prodate širom sveta u više od šest miliona primeraka, započeto je 24. avgusta 1975. u studiju u Velsu. Merkjuri je već napisao njen veći deo u svom domu, u zapadom Londonu i prvobitno je, legenda kaže, nazvano “Kaubojska pesma”. Verzija koja će biti objavljena i kao singl, a posle i na albumu “Noć u operi”, nastala je posle tri nedelje rada u čak šest različitih studija. Sama kompozicija se sastoji iz šest delova: uvoda, balade, gitarskog sola, “opere”, roka i zaključka. Da bi postigli željeni efekat, članovi “Kvina” (uz Merkjurija, Brajan Mej gitarista, Džon Dikon bas gitarista i Rodžer Medouz Tejlor bubnjar) snimali su je na tri dvadesetčetvorokanalna magnetofona (u to vreme čudo tehnike). Najduže su snimani glasovi i to po deset do dvanaest sati dnevno. Da bi se postigao efekat hora, različite vokalne deonice koje su pevali Merkjuri, Mej i Tejlor nasnimane su 180 puta.
Iako je za producente bio veliki rizik da objave ovu “rok operetu”, čak i u vreme satenskih “zvoncara” i “glem roka” koji je koketirao sa simfonijskom muzikom, ona se probila na vrhove top lista i grupi otvorila vrata za prvu američku turneju. U vreme Merkjurijeve smrti ponovo se našla na vrhu “Top 10” i to zahvaljujući filmu “Vejnov put” (glumac Majl Majers ucenio je napuštanjem snimanja rediteljku Penelopi Spiris, jer je zasada već čuvenu scenu u automobilu htela da upotrebi drugu, savremeniju pesmu).
“Boemska rapsodija” je ostavila dubok i kontradiktoran (kao što je i ona sama) uticaj na popularnu kulturu. Prema jednom nedavnom istraživanju koje je za Bi-Bi-Si sprovela agencija KomRes ona deluje kao pravi lek, koji okrepljuje bolesne, posebno one koji pate od depresije, dok je minulog proleća uprava Muzeja u Vrbasu zabranila horu “Bački pevači” da je izvedu u sklopu manifestacije “10 dana muzeja od 10 do 10”. Obrazloženje, koje je tada zgranulo našu javnost, bilo je da ona “ubija muškost”, (Merkjuri u njoj navodno priznaje da je gej), ali i da širi “satanizam”, jer se spominje Belzebub, koji je u Bibliji označen kao demon i jedan od sedam prinčeva pakla?!
BOEMSKO I PIVO
U znak jubileja, grupa “Kvin” je lansirala “boemsko pivo” (na tržištu je već i njihova votka “Kvin-ubica”, nazvana prema singlu koji je prethodio “Boemskoj rapsodiji”). Na omotu ovog piva koje se proizvodi u čuvenom češkom gradu Plzenju (nekada bio deo kraljevine Bohemije), naći će se i grb grupe, koji je Merkjuri dizajnirao kao student grafičkog dizajna na umetničkom koledžu Iling u Londonu.
Izvor: vecernjenovosti, Miljana Kralj