Rege – muzika slobode, jednakosti i ljubavi

Ilustracija

Ovaj muzički pravac nastao je krajem 60-ih godina prošlog veka, u Jamajci. Za rege se kaže da je jedna od prvih internacionalnih muzičkih formi – od samog nastanka prihvaćen je i popularan širom planete.

Što se istorijata tiče, postoje razna oprečna mišljena. Jedni smatraju da je rege čist, neprerađen zvuk Afrike i da evropska kultura nije ni malo dirnula jamajčansko nasleđe. Sa druge strane, postoji mišljenje da je upravo evropska, bolje rečeno engleska kultura (obzirom na to da je Jamajka dugo bila engleska kolonija), izvršila ogorman uticaj na nastanak rege ritma.

Ni jedno od ovih mišljenja ne može da stoji samo. Prava istina je ta, da je jamajčanska muzika uvek kombinovala ritam Afrike i melodiju Evrope. Neke hrišćanske crkvene pesme Jamajčani su izvodili na svoj način – naizmenično ponavljanje kraćih strofa, najčešće jedan glas vodi dok ostali zatim ponavljaju i sve to praćeno snažnim ritmom. Osim ovakvih „prerada“ postojali su i pokušaji seoskih crnačkih bendova da kopiraju evropsku muziku za igru, odnosno muziku koju su Evropljani igrali na svojim balovima. Kao osnovu koristili su narodne pesme Jamajke i obično su se sastojali od dve gitare, bendža, flaute i violine.

Malo slobodnije govoreći, rege muzika nastala je zahvaljujući muzičkim pravcima kao što su ska i rokstedi.

Ska je već bio aktuelan u Jamajci početkom 60-ih. Njegovim usporavanjem nastao je rokstedi, a kada se ritam rokstedija usporio za još jednu „brzinu“ nastao je muzički pravac koji danas znamo i nazivamo rege. Pesma koja se obeležava kao prva pesma novostvorenog pravca je kompozicija grupe The Pioneers iz 1967. godine – „Long Shot Bus’ Me Bet“. I pored toga što su The Pioneers upravo to i bili, pioniri jedne nove muzičke epohe, drugi će bend postati zaštitni znak rege zvuka. Lako je pogoditi da su to upravo The Wailers predvođeni Bobom Marlijem.

Ne želim da ulazim u detaljisanja o Vejlersima i Bobu Marliju, oni zaslužuju posebnu temu, obzirom da su ikone regea. Za neupućene, ako takvih uopšte ima, ovaj sastav ispevao je hitove kao što su I shot the sheriff, Bufalo soldier, Iron Zion Lion i tako dalje.

U ’70. i ’80. godinama dvadesetog veka rege muzika doživela je svoju veliku ekspanziju. U SAD konkretno, interesovanje za rege poraslo je posle filma „The Harder They Come“ iz 1972, u kome je glavnu ulogu igrao Džimi Klif, takođe jedan od izvođača rege muzike. Može se reći da je „beli rok svet“ napokon prihvatio rege onog trenutka kada je Erik Klepton obradio Marlijev hit „I shot the sheriff“.

U Velikoj Britaniji rege je uzeo maha u drugoj polovini sedamdesetih. Neki tadašnji DJ-evi puštali su rege ploče prilikom svojih nastupa, a u pesmama pank-rok bendova poput Kleša i Rutsa počinje da se oseća uticaj regea.

Osamdesetih će se javiti novi izvođači koji će postati svetski poznati (UB40, Asward, Steel Pulse) i zahvaljujući kojima će napokon 1985. biti i ustanovljena Gremi nagrada za najbolji rege album. Tokom prošlih godina ovu nagradu osvajali su: Jimmy Cliff, Steel Pulse, Ziggy Marley (4 puta), Bunny Wailer (3 puta), Shabba Ranks (2 puta), Inner Circle i mnogi drugi.

Rege ipak nije samo muzički pravac. To je jedan pravi društveni pokret utemeljen na idejama rastafarijanstva.

Rastafarijanstvo je veroispovest, pogled na svet i način življenja koji karakteriše vraćanje izvornim vrednostima afričke kulture. Nastaje 1930-ih na Jamajci kao verski pokret, a širom sveta se javlja prvenstveno kao društveni pokret i omladinska potkultura. Pripadnici pokreta se nazivaju rastafarijanci ili raste.

Rastafarijanstvo je mešavina i hrišćanstva i judaizma, narodnih predaja, legendi i mitova. Poštuju Boga koga nazivaju Jah, najverovatnije prema Starom zavetu. Nemaju sveštenike već starešine sa mudrošću i iskustvom, niti crkvu, jer je crkva u svakom čoveku. Oni veruju da je telo hram, tako da nema potrebe graditi fizičke građevine. Izvorni rastafarijanci žive u zajednicama, komunama u šumama i selima Jamajke, dok raste pripadnici srednjeg staleža, uzimaju samo neka od obeležja rastafarijanstva. Raste slave verske praznike, kao što su etiopski Božić (07.01.), rođendan Boba Marlija (06.02.), rođendan Hajle Selasija, itd.

Boje zastupljene u rasta simbolici su crna, crvena, žuta i zelena. Zelenu, žutu i crvenu boju, sa zastave Etiopije, su raste prihvatili kao svoje boje. Tome su dodali i crnu boju koja se pojavljuje na zastavi koju je dizajnirao Markus Garvi. Crna boja je boja Afrike. Crvena predstavlja krv Afrikanaca, prolivenu u borbi za slobodu. Žuta predstavlja opljačkano zlato i bogatstvo njihove otadžbine. Zelena predstavlja lepotu i vegetaciju Etiopije, obećane zemlje. Na zastavi se često može videti i prikaz lava. Lav judejski predstavlja Hajla Selasija, kralja nad kraljevima, kao što je i lav kralj svih životinja. Selasije je nosio prsten lava judejskog, koji je posle njegove smrti predat Bobu Marliju. Dalja sudbina ovog prstena je misterija, jer je nestao posle Marlijeve smrti.

Raste se zalažu sa slobodu, poštovanje, jednakost i mir. Današnje stanje na rege sceni je poražavajuće za rege fanove. Rege je izašao iz svoje prave forme, zaboravljeni su rastafarijanski principi slobode, jednakosti i ljubavi. Rege je postao samo još jedna roba na kapitalističkom tržištu, a trebao bi da bude protiv njega. U jednom interviju Benjamin Zepheniah, čuveni dub poetičar, je rekao: „rege i rasta nisu dredovi i gandža“, ali nažalost neki ljudi baš tako gledaju na rege. Njima je rege posato moda, nešto što je trenutno „in“. Zaljubljenici u rege prinuđeni su da žive u prošlosti uz stari dobri roots rege jer danas ima malo stvari koje još uvek dišu tim (pravim) duhom.

Izvor: balkanrock