REGE između Afrike i Evrope

„Najpre smo pod pojmom ‘rege’ podrazumevali nešto aljkavo, neuredno. Onda je to počelo da dobija novo značenje i da se odnosi na nešto što dolazi iz naroda. Svakodnevne stvari, iz geta, iz mase. Stvari koje ljudi pričaju i rade svakog dana – mi smo samo na to dodali muziku. Rege je počeo da govori o stvarnim ljudima, ljudima koji pate“ (Tuts Hibert, pionir rege zvuka).

Autor: Ivan Đorđević

Svaki muzički žanr nosi u sebi nešto što ga izdvaja od ostalih. Jedan od njih, rege, specifičan je po tome što u sebi sadrži mešavinu uticaja Afrike i Evrope. Preplitanjem kulturnoistorijskog nasleđa Jamajke i miksa evropske i afričke kulture, svet je dobio muziku kojoj nije mogao da odoli.

Prema nekim autorima, jamajčanska narodna kultura izvorna je afrička kultura neoskrnavljena evropskim uticajem. Drugi smatraju da je na Jamajku presudan uticaj izvršila engleska kultura, s obzirom na to da je Jamajka decenijama bila engleska kolonija. U stvari, nijedna od ove dve definicije ne može se prihvatiti bez rezerve. Jamajčanska kultura je po svojim korenima afrička, što je uočljivo i u znatnoj meri izraženo u jamajčanskom narodnom stvaralaštvu, ali je afrički uticaj na Jamajci pretrpeo velike izmene usled viševekovnog kolonijalnog ropstva i uticaja koji su engleski doseljenici vršili na ovaj ostrvski narod.

S druge strane, iskustvo ljudi sa ulice i zvuk geta na Jamajci vremenom su se povezali sa rastafarijanskom ideologijom. Rastafarijanizam, po definiciji religija potlačenih i izrabljenih, veoma brzo je pronašao sledbenike među ljudima iz jamajčanskog geta. Ovaj spoj je bio toliko snažan da ga ništa više nije moglo zaustaviti. Dolazak cara Hajla Selasija, koga rastafarijanci smatraju Bogom, organizovala je jamajčanska vlada 1966. godine u nadi da će mu tamošnji narod poverovati na reč da je samo običan, smrtni čovek. Međutim, njegova poseta Jamajci proizvela je sasvim suprotan efekat još jače učvrstivši narodnu veru u njega kao u Boga. „Raste” su odbile da poveruju u Selasijeve reči, kao što će odbiti da poveruju u njegovu smrt 20 godina kasnije.

Zvuci Afrike na Karibima

Krajem 19. veka na Jamajci je zabeležena visoka stopa migracije ka zemljama Srednje Amerike – Kubi, Panami i Kostariki. Većina ovih emigranata bili su sezonski radnici koji su se iz tih zemalja vraćali na Jamajku donoseći sa sobom nove kulturne obrasce. Budući da je Kuba geografski najbliži sused Jamajke, ne treba da nas čudi to što je osnovni ritam menta (tradicionalne jamajčanske muzike) sličan ritmu kubanske rumbe. Međutim, postoji jasna razlika u muzici bivših engleskih i latinskih kolonija. Dok se muzika prvih (R&B /ritam i bluz/, kalipso, rege) obično zasniva na pravilnom, konstantnom ritmu, muzika nekadašnjih španskih i portugalskih kolonija (samba, meringe, rumba) najčešće je poliritmična i, na neki način, više afrička. Na taj način može da se objasni zašto rege ima mnogo više sličnosti s kalipsom nego s rumbom, iako je Trinidad, na kojem se kalipso neguje, mnogo udaljeniji od Jamajke nego Kuba. Bez obzira na poreklo, do 30-ih godina 20. veka mento je bio najpopularnija muzička forma na Jamajci zadržavši do danas popularnost u seoskim oblastima. Mento bendovi najčešće se sastoje od gitare, flaute, bendža, violine, pikolo-flaute, rumba-kutije, šejkera i zvečki. Jedan od najpoznatijih mento izvođača bio je Šugar Beli Voker. Početkom dvadesetog veka Jamajčani sve češće odlaze u Sjedinjene Države na rad, najčešće na plantažama pamuka. Vraćajući se kući, oni sa sobom donose dotad nepoznat zvuk na Jamajci – američki R&B ili ritam i bluz (rhythm & blues).

Hvatanje vatre

Rege muzika, nastala na Jamajci kasnih 60-ih godina prošlog veka, označava muzički pravac proizišao iz ska, rokstedi i mento muzičkih stilova. Zаsnovаn nа ritmici koja daje prednost nekonvencionаlnom stilu, rege je nešto sporiji od ska i rokstedi muzičkih pravaca. Jedna od najvažnijih stavki u rege muzici odnosi se na ritam-sekciju. Ritmovi na gitari uglavnom su odsečni i lagani – bas gitara uvek ima naznačenu muzičku temu u pesmi, a sve to prati snažan ritmični bubanj. Iako može da se posmatra kao još jedan karipski plesni ritam, veliki broj rege pesama poseduje političku dimenziju i angažovani ton. Rege se, inače, neretko povezuje s rastafarijanskom religijom – hiljadugodišnjom verom u povratak na afrički kontinent, delom zasnovanom na učenjima Markusa Garvija. Dok su ska, rokstedi i rani rege predstavljali, pre svega, muziku za igru, nova decenija donosi promene – mogućnost nezavisnog stvaranja angažovanih pesama. Novi bendovi nisu više hteli da zadovoljavaju želje producenata, zahtevajući umetničku slobodu i pravo da samostalno odlučuju o pesmama. Bilo je to rođenje „ruts regea”. Religija je zauzimala značajno mesto u ovom muzičkom pravcu, ali svest o društvenoj nepravdi i želja da se to izmeni bili su zvezda vodilja novog zvuka.

„Najpre smo pod pojmom ‘rege’ podrazumevali nešto aljkavo, neuredno. Onda je to počelo da dobija novo značenje i da se odnosi na nešto što dolazi iz naroda. Svakodnevne stvari, iz geta, iz mase. Stvari koje ljudi pričaju i rade svakog dana – mi smo samo na to dodali muziku. Rege je počeo da govori o stvarnim ljudima, ljudima koji pate“ (Tuts Hibert, pionir rege zvuka).

Album Boba Marlija i Vejlersa „Catch A Fire“, objavljen 1973. godine, smatra se prvim rege albumom, budući da su do tada izdavane isključivo kolekcije singlova. Ubrzo potom, rege muzičari počinju da prave muziku za inostrano tržište, pri čemu se pojedine pesme naknadno rearanžiraju da bi se prilagodile evropskom uhu. Dotle smatrani otpadnicima i kriminalcima, zbog regea rastafarijanci bivaju sve više prihvaćeni od ostatka sveta. Uskoro su svi poznatiji rege muzičari s dredovima na glavi pevali o Selasiju, ljubavi, miru i konzumiranju lakih opojnih droga.

„Toasting” – rađanje rep muzike

Iako do kraja 60-ih „toasting” stil nije imao značajnijeg uticaja na jamajčansku muzičku industriju, koncept koji podrazumeva da disk džokej priča ili repuje preko pesme koju pušta zapravo je jedan od najstarijih u muzičkoj tradiciji Jamajke. Mladi jamajčanski emigrant, Klajv Kembel je, pod imenom DJ Herc, počeo da pušta rege u Bronksu 1973. Radeći taj posao, Kembel je uvideo da mladi crnci u Americi mnogo bolje reaguju na „toasting”, pa je počeo da priča preko fank i disko hitova koje je puštao doživevši trenutni uspeh. MC Kok Larok (Coke La Rock) ubrzo na sebe preuzima „toasting”, dok se DJ Herc koncentriše na miksovanje, isecajući sve osim vrhunca pesme (brejka) i ponavljajući sve to u nedogled. Bili su to prvi hiphop ritmovi, počeci potonje najpopularnije „crnačke“ muzike u Americi. Na sličan način na koji je pre četiri decenije R&B uticao na formiranje autentičnog jamajčanskog zvuka, jamajčanski „toasting” odredio je budućnost moderne američke muzike.

Kao jedna od prvih svetskih internacionalnih muzičkih formi, i po svom poreklu i po svojoj privlačnosti, rege je od samog početka stupanja na svetsku scenu doživeo neverovatnu popularnost širom planete. Da biste osetili toplinu jamajčanskih obala u svojoj duši, u sunčanim danima koji dolaze prepustite se opuštanju uz zanosne rege ritmove.

Izvor: creativeartmagazine