Foto: Robert Mapplethorpe
Patriša Li Smit, američka pank rok pevačica, slikarka, pesnikinja, fotografkinja, jednostavno rečeno multimedijalna ličnost, i u svojim kasnim osamdesetim godinama života još uvek je aktivna, naravno onoliko koliko joj sam život i zdravlje to dozvoljavaju. Svoju poetičnost, veoma vešto je oslikala kroz muziku, bila je začetnica njujorškog pank pokreta sedamdesetih godina prošlog veka.
Piše: Miodrag Marković
Patti Smith je bila avangardna na svoj način, prepoznatljivog stila i veliki životni borac. Njen, pre svega, muzički entuzijazam imao je korene i u delanju mnogobrojnih muzičara pre nje, koji su veoma mladi napuštali svet. Henriks, Džoplin, Morison, sve su to vrhunski stvaraoci koji su izuzetno brzo živeli, no tako su i zavšili svoj vek. Preispitujući samu sebe i svet oko nje, zaželela je da malo primiri svoj galopirajući način života, prostije rečeno da zauzda i sebe i druge. U takvom maniru uradila je svoj debi album pod nazivom Horses (Konji).
U muzičkom svetu i pre svog prvog albuma nije bila nepoznata, sarađivala je sa više muzičara, ali još uvek nije sebe pronalazila. Lutajući između poezije, muzike i slikarstva, poželela je u jednom trenutku da sve ono što je tajila godinama u sebi, iskaže u jednoj bogatoj vezi između poetičnosti i muzičkog opredeljenja koje je izgrađivala.
I uspela je u tome. Umešno kombinujući lična iskustva, bojeći svet osveženim bojama i uvidevši da, polako ali sigurno i uporno, pank muzika pronalazi svoje mesto u umetnosti, iznedrila je jedan album koji je bio drugačiji od ostalih, mladalačko impulsivan i energičan, rečit i poetičan, a na drugoj strani ogledala se sva njegova sirovost – kao da je tadašnje vreme uklesao u sebe.
Album otvara tema Gloria, inspirisana originalnom temom Van Morisona desetak godina ranije, no sve osim refrena je mnogo drugačije. Naime, u skoro šest minuta Pati priča na izuzetno poetičan način, ali sa prizvukom svog provokativnog mrcvarenja samog života, storiju o Gloriji. Umerenog ritma, priznajući i dozivajući poraze, ali odgovarajući samo za one grehe koje je lično stvorila… Tako decidirano i otvara samu temu rečima Isus je umro za nečije grehe, ali ne i za moje, ali i da veoma dobro čuje zvonjavu sopstvenog srca. A sama zvona uvek prizivaju za nešto…
Sledeća na albumu je Redondo Beach. Lagani rege uvod i aranžman daju neku umirujuću notu ovoj, sve, samo ne veseloj pesmi. Pogled na plažu Redondo, tužna lica i samoubistvo devojke na njoj posle svađe sa bliskom osobom. Simpatično otpevana, u troipominutnom rege uzdignuću.
Za njom nastupa Birdland, inspirisana odlomkom iz knjige Pitera Rajha Knjiga snova, a što vama neće puno značiti, sve dok je ne odslušate do kraja. Naime, Pati u podužoj inspirativnoj priči opisuje dešavanja na farmi pre više od pola veka. Detinjstvo, vizije svemirskog broda i samo pogled u jato vrana, daju nekakav prikaz budućeg sveta. Urađena je u laganom džez rok maniru. Kroz devetominutni neobični recital Peti spaja zanimljiv narativ praćen laganom muzikom.
Free Money je četvrta na albumu i govori o siromašnom odrastanju. Nežno klavirsko otvaranje i lagano ubrzavanje, sa prizvukom besa u glasu, daju poseban motivacioni okvir pesmama za život, za borbu i opstanak, a divlji nastupi bubnjeva u jednom momentu kao da slave pobednika. Mada, san o boljem životu, novcu, uvek je samo nedosanjana priča i ništa drugo. Brza, takoreći putujuća tema, u kojoj primat ima akustična gitara na samom kraju, kao da rasteruje tmurne oblake. Izuzetna.
Kimberly je sledeća na albumu i govori o najmlađem članu porodice Smit u čijem su odrastanju učestvovali svi. Naime, Pati prepričava kako je svoju najmlađu sestru držala kao bebu u trenucima kada se spremala oluja. Ostale su joj urezane u sećanju bebine oči i dubok pogled u njih. Rasvirana, umereno opuštajućeg ritma.
Break It Up je naredna na albumu. Urađena u stilu Džima Morisona, vodi nas kroz san u kojem je pristigao legendarni vođa Doorsa, umesto anđela, zamišlja njega. Inače sama pesma je nastala posle posete pariskom groblju Per Lašez na kome počiva Džim. Umerena, na momente rasvirana i višeglasno raspevana. Večita borba sa samom sobom…
Pretposlednja je Land: Horses, koja predstavlja spoj više tema, od laganih do eksplozivno brzih i sve to gotovo u deset minuta briljantno-poetskog bola koji se jednostavno mora doživeti, ali i preživeti, hiljadu plesova, raznolikosti, ali i iskrena napomena da nema zemlje osim zemlje. Krdo konja sa nosom u plamenu svršava se leptirom koji dečaku leprša u grlu. Zašto je neverovatno teška ova storija? Zato što Pati ne beži od realnog surovog života, izriče užasnu priču, da li je istinita ili ne, uopšte nije ni bitno, ali je moguća, o dečaku Džoniju koji biva silovan, navučen na kokain i onda izvrši samoubistvo. I tada su, pre pedeset godina, kao i sada, postojali predatori. Zašto bežati od zla, treba se suočiti sa njim i pokušati da se jednom za svagda iskoreni. Ako treba i silom…
Elegija okončava album baš u onom žalosnom udahnuću bola, kako joj i samo značenje kaže. Klavir, glas, poezija u manje od tri minuta, sve izriču na pokret osećanja, prekrasan spoj reči i muzike, glas koji se izdiže iznad, spor tempo, bez efekta, ali čvrsto sa obe noge na zemlji, ne želi da sanja, želi da učestvuje u realnom svetu.
Naslovnu stranu albuma Horses uradio je Robert Mejpltorp, originalna fotografija, jednostavna, ali prava rokerska. Mlada dama razbarušena u neobaveznoj odeći predstavlja oslobođenu ženu, ne u smislu isticanja ženstvenosti i seksuelnosti, nego pre svega sam autoritativni stav Pati prikazuje kao buntovnicu, strastvenu osobu koja ima opredeljen putokaz ka budućnosti. Kompleksnost Pati vidi se i iz samog borbenog stava koji zauzima, ujedno je i zavodljiva ali i preteća osoba. Podseća na krhku, nežnu osobu, ali, sa druge strane, taj šepureći pogled kao da prikriva gromove u očima.
Foto: Robert Mapplethorpe
Zašto je debi album Patti Smith jedan od najboljih prvenaca u svetu, ne samo rokenrola, već uopšte u modernoj muzici? Više stavki govori u prilog tome.
Kao prvo, Patti se ne obazire na vladajući privid lagodnog, ugodnog i neoskrnavljenog života. Njene misli su jasno iskazane, nema dvojbi kada osivljeno nebo predstavlja kao crni oblak, a beloj boji ne dozvoljava da ih u koloričnom asortimanu bola osveži. Drugo, za nju je bol bol, jed jed, prkos prkos, ne uvlači nekakvu umirujuću sintagmu kao spoj nejasnih i nerazgovetnih reči. Da, ona sanja, ali njeni sni nisu samo čistunski oblikovani, sva prljavština u pravom životu ne može se ni kroz snove pročistiti, barem ne odmah i ne u ovakvom rigidnom okruženju stvari. Treće, Patti ne beži od sebe same, ni u jednom momentu ne beleži bilo kakvu bezgrešnost u sebi i oko sebe, ali ne želi da za njene grehe bilo ko drugi ispašta, makar to bio i sam Isus. To nisu njeni gresi, ona stoji iza i ispred vlastitih, pređašnjih, sadašnjih i budućih grehova. Ne naliva se istinom samo dekadencije radi opisa društva u kojem je izrasla. Ima li njena poetičnost veze sa naracijom i stihovima Leonarda Koena? Ima, ali samo u onom delu u kome je prožimaju osećanja ljubavi i bliskosti. Ima li njena naracija veze sa Morisonovom Američkom molitvom i Krajem? Naravno da ima, ali u samo onom delu u kome smrt visi kao neumitno predskazanje legitimnog bola, straha i beznađa. U svemu ostalom ona je autentična. Oseća se mladalačka eskalacija njenog prkosa, ne samo kroz stihove kojima vapi za otrežnjenje drugih, nego i kroz tihi napev srušenih nadanja, molitva se kroz njene stihove i glas ne preliva u milost, njena završna numera Elegija, jeste prepuna žalosti, ali daje neki odušak realnosti. Da, nedostaju joj prijatelji koji su zanavek otišli, ali ona želi da zrači, da, i pored toga što je “Vatra zaleđena” sopstvenom voljom bude promoter boljeg života, ujedno čuvši trube i violine u daljini, dok “Sećanje joj pada kao krema u kosti…”. Na kraju, ali ne manje bitno, posle kompletnog preslušavanja albuma Horses, oseća se nekakav ukus slobode, miris prhkavog uzdignuća i kao da okovi sopstvenih misli lagano počinju da se otkivaju. Možda to ide presporo, ali ide… Pati nije želela tišinu, niti iz prikrajka da osmatra civilizaciju kojoj je pripadala, izcedivši iz sebe najtanajnija osećanja kroz glasnu muziku, izdelila je svoju poetičnost na jedan raskošno pevljiv način u tvrdoj, sirovoj muzici, ali koja nikoga ne može ostaviti ravnodušnog.
Duboko osećajni album Horses svakako je oblikovao i kasniji rad mnogih muzičara, nosio je u sebi žišku panka u nastajanju, svu lepotu jednostavnosti prikaza na razumljiv i svima shvatljiv način. A opet, s druge strane, toliko filozofskih misli je skriveno u stihovima, toliko komplikovano neizrečenih stvari, ali koji lepršaju ispred naših očiju, dozvoljavajući samo nama da donesemo odluku da li želimo da ih prihvatimo ili ne. Uvek je problem kod ogovornosti, svi mi hoćemo da budemo neko ili nešto, uvaženi i poštovani u onim oblastima za koje mislimo da vredimo, ali kada god se može izbeći odgovornost, to bi bilo veoma poželjno.
Ne zaboravite da je pola veka proteklo od izdanja opisanog albuma i njegove stvoriteljke, da se svet menjao u onom smeru u kome uglavnom obični ljudi nisu želeli, da su otpočinjali ratovi i završavali se, da smo sami sebe, kad god bi nam se ukazala prilika, istrebljivali zarad nekakvih viših ciljeva, da su se menjale granice, tehnologija usavršavala i digitalizacija uzimala primat, ali šta se stvarno promenilo u samim ljudima, ima li tog zrnca plemenitosti još uvek u svakodnevnom, malom čoveku, teško je reći. Da li su konji zaista slobodni ili ne, nije pitanje za nas, možda ta njihova sloboda kratko traje, ali ih je svakako lepo videti u njihovom gizdavom nastupu. Ili se sloboda uvek samo osvajanjem dobija, prvo u sopstvenoj glavi, a posle i u okruženju. A možda je život i suviše kratak da bi saznali?
Izvor: Rockomotiva