Foto: Google
Novembar 1972. u Njujorku bio je mesec u kome se pojavio album Lua Rida Transformer. Za Lua je to bio make–it–or–break–it projekat. Velvet Underground su za njega prošlost od 1970, a on se, kao bivši frontmen, još uvek borio da nađe svoj put kroz solo karijeru.
Kao što znamo, Velvet Underground bili su tokom šezdesetih godina rok pesnici dna grada i sve njegove prljavštine, na način koji do tad nije bio čuven. Malo šta je još ostalo da se kaže posle njihovih traktata o njujorškim ovisnicima, beskućnicima i seksualnim prestupnicima. Nedavno objavljeni set ranih demo snimaka pod imenom Words and Music, May 1965, na kojima sami Lu Rid i Džon Kejl izvode prvobitne verzije poznatih pesama Velveta, pokazuje da im je folk Dilanovog tipa bio glavno narativno uporište. Nije ni čudo, jer je iz folka u rokenrol ušla poetska revolucija koja ga je promenila, a Rid ju je potom hrabro proširio brutalističkim jezikom mračnih ulica. Na to je dodato Kejlovo poznavanje revolucionarnih kompozitorskih zahvata iz sfere nove klasične muzike, odakle su preuzeta mnoga potpuno neočekivana, radikalna rešenja u pesmama Velveta – i tako je dobijen nov urbani zvuk, prilagođen istinskom paklu megalopolisa, koji je impresionirao praktično sve naraštaje rok bendova što su došli nakon njih.
Ali novembra 1972, Lu Rid još uvek nije znao da li je upravo snimio nešto što će mu omogućiti da nastavi karijeru ili će morati da se vrati u neku ušljivu novinsku redakciju. Od kad je otišao iz svoje slavne grupe, objavio je jedan izrazito neuspešan album, i sve što je želeo jeste da ne ponavlja stare formule, koje očito više nisu funkcionisale. Snimanje Transformera za RCA izgledalo je zato kao poslednja prilika da nastavi solo karijeru pod pristojnim uslovima, kod velike izdavačke kuće. Radio ga je u Trident studiju u Londonu, sa obećavajućim engleskim kreativnim timom, čiju okosnicu su činili mladi rok autor Dejvid Bouvi i njegov gitarista Mik Ronson, potpisnici prevratničke ploče The Rise and Fall of Ziggy Stardust and the Spiders from Mars, glavne senzacije te 1972 – ova dvojica bili su prisutni u ulozi producenata, koautora i muzičara.
Već Ridov dolazak u Englesku bio je eksperiment. Rid je već toliko prelazio granice prihvatljivog da još jedan korak preko njih njemu nije predstavljao problem, a izdavač je verovao da može da ga prepakuje u glam rock, taj novi londonski cool fenomen. I zbilja, i sam Lu je morao biti zaintrigiran činjenicom da su baš svi bitni autori tog pravca, tada mladi i sveži Dejvid Bouvi, Mark Bolan, Brajan Feri i Jan Hanter, navodili Velvet Underground kao svoj veliki uticaj.
Transformer je, tako, rezultat londonske stilizacije njujorškog potkulturnog miljea. Najtačnije bi bilo reći da je ovaj album produžetak sveta palih heroja grupe Velvet Underground drugim sredstvima. Teme su tu – transgender heroji svog doba, gay barovi i ceo sentiment i viđenje sveta nežnih otpadnika po seksualnoj sudbini. Velveti bi ovakav milje verovatno opevali kroz grčevite i kakofonične kompozicije u kojima bi međuigrom buke i tišine opisali svu dramu drugačijeg postojanja u neprijateljskom okruženju tadašnjeg sveta – ali Lu se u solo verziji odlučio da progovori glasom te potkulture. On je nežan, ponekad na ivici šapata, pomalo vodviljski, kao da hoda nekim vilinskim poljima i pazi da se svet mašte ne poremeti… Ceo Transformer zato je intoniran kao bajka o životu onih koji su toliko različiti da moraju prinudno da se skrivaju dok dišu, kupuju ili vole. Rokenrol onih koji su rođeni drugačiji.
https://www.youtube.com/watch?v=cUi_ZUJXygU
JA SAM PROMENLJIV
Transformer je najbolja pojedinačna ploča koju je Lu Rid potpisao, njegovo remek-delo. Koncept bavljenja naličjem grada ovde je izoštren i doveden do savršenstva upravo jer je skoncentrisan na jednu zajednicu, koja do tad nije dolazila do izražaja, niti imala svoj glas na javnoj sceni. U tom smislu album je bio prvi koji se bavio temama potisnutosti drugačijih rodnih identiteta i fluidne seksualnosti – sve sami motivi kao preuzeti iz današnjice.
Endi Vorhol se, kao anđeo zaštitnik cele te disfunkcionalne porodice, pojavljuje u nekoliko pesama na njemu. Ova autentična kopča sa stvarnim osobama na Vicious i Andy’s Chest, spasava priču od potonuća u uživanje u dekadenciji, i preokreće je u svedočanstvo o nekim sasvim realnim mučnim egzistencijama, te veliča humor sa kojim su preživljavali. U vanvremenskoj elegiji Perfect Day svedoci smo bolne žudnje za jednim običnim danom u kome će sve biti u redu, jer je jasno da za junake ove ploče inače nikad i nigde ne postoji uteha i sklonište, pa im je mirna šetnja po parku, tokom koje te niko ne dira – vrhunac sreće u životu. Hit Satellite of Love samo deluje kao romantična pesma, a zapravo je razmišljanje o smislu ljubavi čoveka koga devojka serijski vara. I nijednog trenutka nema sumnje da je Lu Rid lično poznavao ljude koji igraju svoje raštimovane uloge u ovim pesmama… i da je devojka zapravo bila njegova devojka, a “Harry, Mark i John” sa kojima je spavala “od ponedeljka do četvrtka”, neka ekipa koju je sretao svaki dan.
Ovaj veristički pristup koji ne štedi ni sebe niti ikog drugog, osnovni je kredo legendarne Walk on the Wild Side, čiji antiheroji u toku trajanja pesme polako izrastaju u neočekivane istinske heroje rokenrola. Hrabri da budu to što jesu, transrodni likovi koji se ovde pominju, postaju personifikacije ljudskog umeća dostojanstvenog opstajanja. “Divlja strana” koja se ovde pominje, ona je izazovna situacija u kojoj shvatamo da je važnije biti svoj, nego popustiti. Takođe, to su i nemilosrdne sporedne ulice Njujorka i bilo kog drugog, pa i našeg grada, na kojima se neimenovani svaki dan bore za opstanak. To je život sam.
Walk on the Wild Side jedini je pravi hit Lua Rida kog je on ikad imao. Slučajni glumci Džo Dalesandro i Džo Kembel, a posebno Holi Vudloun, Kendi Darling i Džeki Kertis, drag queen zvezde Vorholovih filmova, osvojili su planetu i još uvek je osvajaju svakog dana. Većina ljudi nema pojma ko su ličnosti koje se pominju, ali osećaju kao svoju tu toplu storiju o nekim tamo ljudima kojima se svašta dešava, a oni sve izdržavaju – što je večna priča o nama samima. U tom mikrokosmosu krije se i tajna albuma Transformer i njegove stalne aktuelnosti.
Ostatak pesama bio je zgodna upotreba rok muzike u svrhe podzemnog vodvilja kog je Lu Rid pisao, Dejvid Bouvi režirao i Mik Ronson producirao. Takve su razigrane glasne numere Make Up i I’m So Free, a još više u potpunosti teatarske New York Telephone Conversation i Goodnight Ladies. Pristupačnost ove kolekcije kompozicija i njihov easy–going šmek, učinili su Transformer najslušljivijim Luovim albumom za neku običnu publiku, posebno ukoliko se ne obraća previše pažnje na tekstove. Posle njegovog objavljivanja – do kraja decembra 1972 – Lu Rid je već znao da je postao onaj celom svetu poznati Lu Rid.
ISTINA O DRUGAČIJIMA
Konačna istina o Transformeru nikad neće biti sasvim ustanovljena: on nam govori o ljudima koji žive nestabilne i nedovršene živote, jer ponekad ni sami ne znaju ko su i šta su – njihov identitet je stalno pod znakom pitanja. Verovatno nema savremenije teme u ovom dobu koje nikome ne dopušta da bude stabilan i dovršen.
Ezra Furman, još jedan heroj ovih strana (vidi “Vreme” 1652, Zorica Kojić: Ezra Furman – All of Us Flames), napisao je 2018. knjigu o ovom albumu, u kojoj na jednom mestu kaže: “A song is a bad place to hide.” Lu Rid je na Transformeru naizgled krenuo da se skriva u pesmama, da bi se zapravo otkrio više nego ikad. Sve dileme ovog albuma zapravo su njegove.
Transformer je lepa ploča. Na njoj piše da je, jednom zauvek, ispravno biti drugačiji.
Piše: Dragan Ambrozić/ Vreme online