, jedan je od najinspirativnijih kreativnih ličnosti prošlog veka.){kind=link}
Kanadski pevač i tekstopisac, pesnik i književnik, Leonardo Koen (rođen 21.9.1934), jedan je od najinspirativnijih kreativnih ličnosti prošlog veka.
Dobitnik je prestižne Grammy nagrade za životno delo i mnogih drugih priznanja; takođe je rukopoloženi kaluđer japanske škole budizma, Rinzai.
Njegova muzika predstavlja više od popularnih pesama, u njoj ima poezije i filozofije. Još pre no što se Bob Dilan proslavio, Koen je već objavio nekoliko knjiga poezije i dva romana, kao i knjigu koja je ponela odlične kritike, ,,Divni gubitnici” (Beautiful Losers), zbog koje je Alen Ginsberg primetio da je ,,Dilan sve oborio s nogu, osim Leonarda”. Kada se posvetio pisanju pesama u kasnim šezdesetim, svet muzike se zauvek promenio.
Vrlo zanimljiv i opsežan razgovor sa Koenom iz 1992. godine zabeležen je u zadivljujućoj zbirci intervjua Pola Zoloa ,,Tekstopisci o pisanju pesama” (Songwriters on Songwriting). Leonard na početku govori o ulozi muzike u našim životima: ,,Svako ima pesmu koja mu nešto znači. Ljudi se udvaraju, pronalaze žene, prave bebe, peru sudove, preživljavaju dan za danom uz pesme koje bismo mi možda smatrali beznačajnim. No, drugi potvrđuju njihov značaj, na bilo koji način: bilo da je u pitanju zagrljaj dve osobe ili još jedna pregrmljena noć. To je ono što vrednuje pesmu. Pesme ne oplemenjuju radnje ljudi. Radnje ljudi oplemenjuju pesme”.
Koen je izuzetno uporan u svom radu, što oslikava stav da radna etika zamenjuje ono što nazivamo ,,inspiracijom” – stav, za koji su se javno zalagali mnogi priznati stvaraoci, poput poznatog kompozitora, Čajkovskog (,,Samopoštovani umetnik ne sme da sedi prekrštenih ruku pod izgovorom da nije raspoložen”), knjževnice Izabel Aljende (,,Pojavi se, pojavi se, pojavi se, i, nakon određenog vremena, muza se takođe pojavi”), slikar Čak Klous (,,Inspiracija je za amatere – mi ostali se samo pojavimo i bacimo na posao”), ugledni pisac E.B. Vajt (,,Pisac koji čeka idealne uslove za rad će umreti pre no što bude ijednu reč stavio na papir”), viktorijanski romanopisac, Entoni Trolop (,,Moje poimanje pisanja knjiga je gotovo isto kao poimanje pravljenja cipela. Čovek koji najviše radi i koji radi iz najpoštenijih namera, najbolje će raditi”), dizajner Masimo Vinjeli (,,Nema dizajna bez discipline”).
Koen priča Zolou: ,,Pisem sve vreme. Kako se pesme sjedinjuju, ja se u potpunosti posvećujem pisanju. Želeo bih da sam od onih ljudi koji brzo pišu pesme, ali nisam. Iz tog razloga mi je potrebno puno vremena da shvatim kakva je pesma. Dakle, većinu vremena provodim radeći.
[…]
Da bih pronašao pesmu koju mogu da pevam, da bih se zainteresovao, da bih razbio dosadu i nezainteresovanost za sopstveno mišljenje, da razbijem te barijere, pesma mora da mi se obrati na jedan poseban način, iznenada. Da bih pronašao pesmu koja bi mogla da me zanima, potrebno je puno verzija i mnogo otkrivanja.
[…]
Moje neposredno carstvo misli je birokratsko i poput gužve u saobraćaju. U mom umu je obično kao u čekaonici Odeljenja za motorna vozila… Znači, da bih zanemario brbljanje i beznačajne debate koje mi odvlače pažnju, trebalo bi da smislim nešto što će zaći duboko u moja interesovanja, inače bih zaspao. Dakle, da bih pronašao tu pesmu, tu iznenadnu pesmu, zahteva puno izmena, posla i mnogo znoja.
Ali, zašto moj rad ne bi bio težak? Skoro svačiji posao je težak. Ljudi su okupirani mišlju da tamo negde postoji inspiracija koja dolazi brzo i lako. Neki su zaneseni tim stilom. Ja nisam. Stoga treba vredno da radim, kao bilo koji drugi čovek, da bih zaradio za život”.
Kasnije dodaje: ,,Sloboda i ograničenje su samo raskošni termini za onog ko je zaključan u tamnici u kuli pesme. To su samo… ideje. Ja nemam osećaj za ograničenja ili slobodu, samo za rad – imam osećaj za naporan rad”.
Na pitanje da li ikada uživa u ,,teškom radu”, Koen se slaže sa razlikom između posla i kreativnog rada o kojoj priča Luis Hajd, objašnjavajući pritom šta posao koji ispunjava zapravo znači: ,,Donekle hrani. Umni stas je mišićav. To nam omogućava da napredujemo dok hodamo sumornim predelom unutrašnjih misli. Naša aktivnost dobija određenu formu. No, većinu vremena, ne pomaže. Samo je naporan rad.
Ipak mislim da je nezaposlenost velika nesreća za čoveka. Čak i ljudi koji imaju posao su nezaposleni. Zapravo, većina ljudi sa poslom su nezaposleni. Mogu da kažem, srećno i zahvalno da ja radim puno radno vreme. Možda sav težak rad znači potpuno zaposlen”.
U nastavku, Koen objašnjava da mu ideje na padaju na um u vidu dražesne anegdote, citirajući svog prijatelja pisca koji je jednom rekao da Koenov um ,,nije zagađen samo jednom idejom”, što je on shvatio kao veliki kompliment.
Naprotiv, on ističe korist ponavljanja i napominje da se njegov rad sastoji od ,,samo verzija”. Kada Zolo pita da li svaka pesma počinje lirskom idejom, Koen odgovara, prkosno, kako to ume jedan pesnik: ,,[Pisanje] počinje željom da otkrijem samopoštovanje. Da iskupim dan. Da dan ne potone u dugove. Započinje takvom željom”.
Izražavajući zanimljivo nepoštovanje, Koen postavlja pitanje odakle dolaze dobre ideje, izgovarajući legendarnu rečenicu koju je Pol Holdengreber naveo u svom razgovoru o kreativnosti sa Dejvidom Linčom. Koen potpisuje misli T.S.Eliota u vezi sa mističnošću kreativnosti i govori Zolou: ,,Kada bih znao odakle dobre pesme dolaze, posećivao bih to mesto češće. To je vrlo tajanstveno stanje. Vrlo slično životu katoličke kaluđerice. U braku si sa misterijom”.
Ipak, Koenovo najdirljivije shvatanje pisanja pesama nadmašuje veštinu i seže do poimanja samog života. Na Zolovo zaprepašćenje što je odustao od mnoštva napisanih stihova, Koen odgovara da je, tokom stvaranja nečega kreativnog, neophodno istrajati i u teškim trenucima, što znači da, pre nego što odustanemo, treba da se potpuno predamo i uložimo sebe da bi se slika otkrila u celosti i, tako, opravdamo odustajanje. To se može primeniti u svemu, od posla do ljubavi: ,,Pre nego što uopšte mogu da odbacim neki stih, moram da ga napišem… Ne mogu ga obrisati pre nego što ga napišem, jer je upravo pisanje stiha ono što stvara zadovoljstva, interesovanja ili gledišta koja će zasijati. Morate prvo iseći dragulj u potpunosti da biste videli da li sija. “
Koen se vraća na pojam teškog rada skoro kao da je u pitanju egzistencijalni imperativ: ,,Uvek sam vredno radio, ali nisam imao pojma šta je to težak rad, dok mi nešto nije kliknulo u glavi… Ne bih znao da kažem šta. Možda neki osećaj da je sve ovo ograničeno, da se bliži kraj… Da smo zapravo zaista smrtni”.
Budući da se konstantno zanima za sam proces, a ne ishod, Koen na divan način objašnjava umetnost samoobnavljanja, istražujući dublje nagrade i zadovoljstva koja ga održavaju već 50 godina: ,,U pitanju su dve stvari. Jedna je ekonomske prirode. Nikada nisam zaradio toliko da mogu da kažem: ,,Čoveče, mislim da ću da kupim jahtu i odem na ronjenje”. Nikada nisam imao toliko na raspolaganju, da bih mogao da donosim radikalne odluke o tome šta bih mogao da radim u životu. Osim toga, podučavan sam u onome što će kasnije postati poznato kao Škola poezije Montreala. Pre nego što će doći nagrade, subvencije, pre nego što će se devojke zanimati za ono što radim. Sreli bismo se, malena grupa ljudi. Pesme su bila naša strast a naši životi predani poeziji…
U glavi su nam bili primeri pesnika koji su radili čitavog svog života. Na tržištu nikada nije bilo osećaja pretnje koji bi nas naveo da pobegnemo. Na to do skoro nisam bio osetljiv…
Dakle, uvek sam imao osećaj da sam u ovome zauvek, ukoliko me zdravlje posluži. Srećni smo što imamo dane pred sobom da nastavimo s onim što radimo. Nikada mi se nije činilo da kraj postoji. Da ću otići u penziju ili osvojiti premiju”.
Prevela: Milana Vračar, iserbia
Izvor: brainpickings