Postoji nešto dragoceno u svetu muzike sto je privlačnije od same želje za stvaranjem i od samog prodiranja kroz svet svojom jedinstvenošću. Postoji ta brazda koja nas deli od suštine, u prolazu ka večnom miru jer smo uspeli, kao niko pre nas, nije bitna ni slava, bitan je spas.
Bitna je suština samog našeg uzdignuća, osobina da nevino slavimo naš uspeh rušeći gorko nametnute standarde koji istinsku slobodu cepaju na milione suvih treptaja, u oštroj viziji mračne realnosti. Postojao je i jedan umetnik, čija je sila vođstva rušila jače i lepše, postojala je duša bezvremena, da obasja buduća pokolenja i dokaže kako je moguće biti tako nevin, a tako jak. Jedan pesnik, rođen pod imenom Džim Morison, sa svojih 27 godina proživeo je put slave, kroz umetnost, nadareno saosećajući sa drugima kroz brojne reči i stihove, prirodno nadahnut misterijom one druge strane realnosti, života. Mnogi su ga voleli, mnogi su patili za njim, mnogi su želeli da ga stignu i stegnuto mu se dočaraju u svojoj strogoj predvidivosti, što je Jima svojstveno hrabrilo da nastavi svojim putem.
Otvorio je vrata, poklonio je živopisnu svetlost pukotinama klonulih kamenih srca, oslobodio um, poklonio svoj dar svetu. Dar da postavlja pravi primer poznate ličnosti koja stvara uživajući duboku povezanost sa publikom. Pesmom „Moonligth drive‟ 1965. oformljena je grupa pod imenom „The Doors‟, koja je kasnije lomila tamošnju muzičku scenu svojim izrazitim duhom i tek procvetalim talentom. Grupa koja i danas, 40 godina nakon svog poslednjeg ostvarenja, osvaja duše, učvršćuje ih u želji da pronađu svoj mir i otvore vrata svog života, nasuprot nametnutoj realnosti. Na kraju svih puteva koji su ih sustigli, uprkos njegovim godinama, tempo Jimovog života gurao ga je u shvatanje suštine istog. Sam je već poprimio treptaj poslednjeg pitanja oko daljeg ostvarenja, jer život uprokos dubokog nemira, ide dalje. Ali nije sve polazilo kako valja, tama ga je sustigla, realnost se pokazala kao još surovija, kao sila koja duboko zagriza i halapljivo guta, jer je večno odredjena patnjom.
Uklapanje sa masom, sa neproživljenim slabim umovima ljudi koji samo čekaju na svoju sudbinu, od Džima nije se moglo očekivati. To ga je vuklo ka tome da među prvima, dublje spozna misterioznu silu ličnog ostvarenja i sudbine. I zauvek nas ostavi, da se bojimo svetlošću i tminom njegovog bića, ritmom njegove igre i radošću njegovog duha.
Autor: Minja Kovačević