Kada su se sredinom devedesetih godina upoznali Džimi Pejdž i Džef Bakli, sve je prštalo od emocija. “Led Zeppelin” je bila omiljena Džefova grupa i on ne samo da je znao da svira svaku njihovu pesmu na gitari, već je napamet znao bas deonice Džona Pola Džonsa, a za bubnjevima je kao od šale “skidao” svaki ritam Džona Bonama.
U nekoliko intervjua koje je dao par meseci pre njihovog prvog susreta, Pejdž je tvrdio kako je Džef najdarovitiji pevač i gitarista koji se pojavio u poslednje dve decenije. Imajući sve to u vidu, lakše je razumeti zašto su obojica sa suzama u očima pošli jedan drugom u zagrljaj kada su se prvi put videli.
Kada član benda koja je sinonim za rok muziku i neko ko važi za najvećeg gitaristu svih vremena tako emotivno reaguje na muzičara koji mu je po godinama mogao biti sin, čak i ako nikada niste čuli nijednu pesmu Džefa Baklija, samo taj podatak vam je dovoljan da razumete veličinu dara kog je posedovao mladi Bakli.
Skoti Murhed
Kada je Džefov glas u pitanju, nema sumnje odakle potiče njegov dar. Naime, njegov otac je čuveni pevač i trubadur Tim Bakli, koji je imao raspon glasa od nekoliko oktava. Tim je u drugoj polovini šezdesetih i prvoj polovini sedamdesetih objavio 8 albuma koji su ostavili dubok trag u folk muzici. On je imao samo 18 godina kada se oženio sa Meri Giber (koja je inače odlično svirala klavir i čelo).
Kako je Tim bio sklon raznim porocima, njegov brak sa Meri nije dugo trajao. Razveli su se u oktobru 1966, samo mesec dana pre nego što se rodio Džef. Sredinom sedamdesetih Tim umire od prevelike količine heroina. Kako Džefovi istoričari kažu, otac i sin su se susreli samo jednom i to na kratko, kada je Džef imao 8 godina.
S obzirom na sve to, ne čudi što je Džef svoju mladost u Kaliforniji proveo pod imenom Skot Murhed – Skot mu je bilo srednje ime, a Murhed prezime očuha koji je živeo sa njim i Meri. Čak i kada je kasnije počeo da se predstavlja svojim pravim imenom i prezimenom svog oca, članovi njegove familije zvali su ga Skoti.
Gitaru je počeo da svira već sa 5 godina a tokom srednjoškolskih dana obožavao je grupe kao što su “Kiss”, “The Who” i “Pink Floyd”, a prvi album koji je kupio bio je “Physical Grafitt” od pomenutih “Led Zeppelin”. Već u 12. godini rešio je da postane muzičar, kada dobija od majke električnu gitaru Les Pol.
Bogovi i čudovišta Njujorka
U periodu između 18. i 24. godine, Džef je često menjao bendove u kojima je svirao i gotovo svi su bili različitih žanrova. Svirao je i rok, i džez, i rege, i fank pa čak i hevi metal. Tako beše sve do početka devedesetih.
Prvi put je otišao u Njujork 1990. ali se u njemu nije dugo zadržao, navodno iz razloga što je bio optužen za sitnu krađu u nekoj prodavnici. U Veliku jabuku se vraća sledeće godine, kada je učestvovao na koncertu u čast ocu Timu.
Tom prilikom je izveo 4 očeve pesme, a po rečima prisutnih najpotresnija je bila “I Never Asked to Be Your Mountain”, koju je inače Tim napisao za Džefa i njegovu majku dok je Meri bila trudna.
Zajedno sa njim, na bini je bio Geri Lukas, nekada gitarista benda legendarnog benda Captain Beefheart. Iako je Lukas bio stariji desetak godina od Džefa, njih dvojica su se muzički odlično nadopunjavali. Nakon tog koncerta, Džef donosi odluku da se preseli u Njujork, a ubrzo postaje član Lukasovog benda “Gods and Monsters”.
Iako se u prvi mah činilo da su Lukas i Džef sjajan tandem (zajedno su napisali pesme “Mojo Pin” i “Grace” koje će kasnije završiti na jedinom Džefovom pravom albumu), ispostavilo se suprotno. Na koncertima “Gods and Monsters”, u sred Džefove solo deonice na gitari, Lukas je umeo da stane tačno ispred njega i zakloni ga od očiju publike. Tako je u martu 1993, gotovo u isto vreme kada su “Gods and Monsters” potpisali ugovor sa etiketom “Imago” za svoj prvi album, Džef rešio da napusti bend i otpočne sopstvenu karijeru.
Nesigurni Apolon
Bez obzira što je imao ogroman raspon glasa, što je savršeno vladao gitarom i što je imao fizički izgled Apolona, Džef je bio prilično nesiguran u sebe. Imao je utisak da se baš i ne dopada ženama, a kolika je to zabluda dovoljno govori podatak da je u drugoj polovini devedesetih po raznim ženskim časopisima bio biran “za jednog najlepših muškaraca veka” (bez obzira koliko su liste tog tipa besmislene).
Što se njegove muzike tiče, mišljenje bliskih prijatelja mu je često bilo važnije nego sopstveno. Jedan njegov prijatelj se seća kada mu je Džef prvi put pustio pesme koje je snimio za svoj album “Grace”. Sve vreme je grickao nokte zapitkujući ga: “I? I? Misliš da nije loše, a?”. Ironija je u tome što je vilica njegovog prijatelja dodirivala pod dok je slušao te pesme, a Džef i dalje nije bio potpuno siguran.
Tokom 1992. godine, on počinje redovno da nastupa u njujorškom klubu “Sin-é” (kako je vlasnik kluba bio Irac, ime potiče od irskog slenga za frazu “to je to”, a izgovara se “šin ej”). Tu je Džef jednom nedeljno izvodio obrade Leonarda Koena, Dilana, Edit Pjaf, Vana Morisona, Nine Simon i Nusrata Fateha Ali Kana, pakistanskog muzičara u čije pesme je bio načisto zaljubljen. Ulaz u klub je bio besplatan, a društvo koje se okupljalo uglavnom se poznavalo međusobno.
Među tu klupsku ekipu prijatelja, tokom Džefovih koncerata sve češće su počeli da zalaze skauti velikih diskografskih kuća. Između ostalih, jednom se pojavio i vlasnik etikete “Imago”, koji je tada za Džefa rekao “da nije loš, ali da mu fali harizma”.
S obzirom da smo kasnije svi saznali da je Džef bio personifikacija harizme, ta izjava je u rangu one loše kritike albuma “Nevermind” u magazinu “Rolling Stone” 1991. godine.
Sredinom 1992, u klubu su se obreli skauti velike etikete “Columbia” i Džef potpisuje ugovor za njih u oktobru te godine.Krajem sledeće godine objaviće mini album naslovljen “Live at Sin-é” na kom su se našle 4 pesme odsvirane uživo u klubu, nakon kog ulazi u studio da snimi svoj prvi album.
“Grace”
Džefov debi album “Grace” objavljen je u avgustu 1994. Ploču je producirao Endi Volis (miksovao pomenuti “Nirvanin” klasik “Nevermind”), za gudačke aranžmane bio je zadužen Karl Berger (sarađivao sa džez velikanima kao što su Ferou Senders, Karla Blej, Don Čeri itd) a Met Džonson je bio za bubnjem (kasnije svirao sa Rufusom i Martom Vejnrajt, Dinom Verhamom, Bet Orton).
“Grace” nije imao nijedan hit na prvu loptu, što objašnjava njegovu slabu početnu prodaju. Međutim, kada svaki put vratite iglu na početak ove ploče, sve više će vam ulaziti pod kožu. Obrada Koenove “Hallelujah” postala je poznatija od originala, uz naslovnu pesmu možete igrati, uz finale “Mojo Pin” mlatiti glavom kao hevi metalac, uz “Last Goodbye” pustiti suzu.
Za lično najdražu “Lover You Shoud’ve Come Over” usudio bih se reći da je jedna od najlepših balada u savremenoj rok muzici. Sećam se da sam svojevremeno promukao pevajući u svojoj sobi iz svog glasa stihove “Too young to hold on and too old to just break free and run…It’s never over, a kingdom for a kiss upon a shoulder” …a ona o tom nije pojma imala.
“Whole Lotta Love”
29. maja 1997, Džef je otišao sa prijateljima na kupanje u reku Misisipi. Ušao je u vodu pevajući “Whole Lotta Love” od svojih omiljenih “Led Zeppelin”. Tada je viđen živ poslednji put. Nakon autopsije, utvrđeno je da se udavio nesrećnim slučajem, te da mu u krvi nisu pronađeni tragovi droge ili alkohola. Imao je 30 godina.
Nakon toga “Grace” se prodaje u milionskom tiražu, a 1998. je objavljen album “Sketches for My Sweetheart the Drunk” na kome je Džef radio u trenutku smrti.
Prva ploča koju je kupio bila je od grupe “Led Zeppelin”, Pejdž i Plant su bili veliki poštovaoci njegove muzike, a poslednju pesmu koju je otpevao pre nego što je umro bila je “Whole Lotta Love”. Iako je za života snimio samo jedan album, Džefu Bakliju će i to biti dovoljno da u istoriju muzike uđe na ista vrata kao i njegovi idoli iz Londona.
Autor: Vladimir Skočajić/ fathipster