 a ne muzičarem. Sati je bio izuzetna figura u pariskoj avangardi početkom 20. veka. Njegov rad je bio preteča kasnijih muzičkih pravaca: minimalizma, repetitivne muzike i pozorišta apsurda.){kind=link}
Sebe je nazivao ”fonometričarem” (onaj ko beleži muziku) a ne muzičarem. Sati je bio izuzetna figura u pariskoj avangardi početkom 20. veka. Njegov rad je bio preteča kasnijih muzičkih pravaca: minimalizma, repetitivne muzike i pozorišta apsurda.
Kada je Erik Sati preminuo 1925. godine, njegovi najbliži su bili šokirani činjenicom da je taj ekscentrični francuski kompozitor živeo u neurednoj i prljavoj sobi u koju , po njegovom priznanju, nije primio ni jednog posetioca čitavih 27 godina. Prostor u Parizu koji je do 2008. godine bio muzej posvećen njegovom životu i radu, nekada je bio prljavi stan prekriven gomilom kišobrana i starih novina (čiji je pasionirani kolekcionar bio), uz najupečatljiviji detalj : dva velika klavira postavaljena jedan na drugi, pri čemu je gornji korišćen za skladištenje pisama i partitura. Taj prostor je nekada bio raj i pakao za Satija, tajanstvenog, introvertnog alkoholičara koji je umro od ciroze jetre.
Jedan od najinteresantnijih francuskih kompozitora i pijanista rođen je 17. maja 1866 godine. Sebe je nazivao ”fonometričarem” (onaj ko beleži muziku) a ne muzičarem. Sati je bio izuzetna figura u pariskoj avangardi početkom 20. veka. Njegov rad je bio preteča kasnijih muzičkih pravaca: minimalizma, repetitivne muzike i pozorišta apsurda.
Sati je bio kompozitor sa stavom koji se najviše ogledao u kritici tadašnje društvene malograđanštine i kiča, kao i izveštačenosti koju je popularni imresionizam doneo sa sobom. Posebno u naslovima impresionistčkih kompozicija kao i koncertnim dvoranama koje je punila imućna buržoazija samo da bi bila viđena, Sati je video ozbiljno udaljavanje od iskrene umetnosti i njene prave svrhe. Kako je bio ekscentričan i beskompromisan čovek, nije se mogao odupreti zdravom razumu kao i dužnosti čoveka i umetnika da ukaže na slabosti u muzici i društvu uvek i svuda.
Svestrani kompozitor, kakav je bio, komponovao je muziku za pozorište i balet a istovremeno nastupao u kafeima i pred kabare publikom. Često je kritikovan od strane tadašnjih muzičkih kritičara da su mu dela dosadna. Stvarao je originalne, duhovite, čudne i minimalističke kompozicije. Nazvavši ih „Muzikom za nameštaj“, njegovi radovi su po njegovim rečima bili odraz svakodnevnog života. Jednostavnost strukture uz dosta inovativnosti i karakterističnog humora, čine njegova dela izuzetno anti-romantičarskim i anti-impresionističkim. Ostavio je malo dela za sobom i uglavnom su komponovana za klavir.
Satijeve kompozicije su kratke jer je smatrao da kompozitor ne treba previše da dosađuje publici. Većina njegovih dela ima neobične nazive: „Tri komada u formi kruške“, „ Prijatna nevolja“ , „Birokratska sonatina“, „Istinski mlitavi preludij“, „Tri valcera drage odvratnosti“, „Isušeni embrioni“ i drugi, koji često sadrže parodije i aluzije na popularnu ili klasičnu muziku. Njegovo najpoznatije delo je zbirka od tri komada pod nazivom „Gimnopedije“.