Parizeri sretno!

“Rafting, rafting”, silazio je niz stepenice do Vrbasa i ponavljao ovu riječ, kao da si je stavlja u uho, posprdno, cerekajući se na nas ushićene novim čamcem u dvorištu. “Rafff – ting!”

Piše: Boris Potočnik

Ono “ting” mu je bilo naročito drago, zvučalo je kao kad se dijabolica odbije od pleh oluka, a pogođena kruška tresne na travnjak. “Parizeru”, obratio se meni, kakvo si sad čudo donio? “To vam je majstor Antonio, rafting čamac, to služi za, ovaaj…rafting”. “Aha.. , a gdje mu je krma, nema daske za pentu?” “Nema, majstor Tonči, nema, tu ne ide motor, to se sjedne i vesla, znate”. Upinjao sam se da objasnim, da opravdam prisustvo tog gumenog čuda na obali Vrbasa koje sam sa Šuletom dovezao iz Ljubljane kasno sinoć pa se sutradan okupilo radoznalo društvo da malo prokomentariše tu jajoliku novotariju, u hladu ljeske, na Tončijevoj plaži, dok su se na vodi, nepomućenim mirom bljeskali njegovih ruku djela, Vrbaski čamci i dugi dajaci.

“Šta kažeš, sjedne vas kamara u taj kurton i gura gore – dole, a?”, držao je govor i pritiskao komoru čamca prezrivo, kao da pipa hladan burek. Pokušao sam da objasnim da tu ne ide kamara ljudi, već njih četiri ili šest, zavisi od discipline i da nema “gore – dole” već samo dole, to jest nizvododno da se vozi, spust trka, slalom ili šta već, sve isto kao kajak ali sa više ljudi. I da se ne gura, nego se vesla, veslom za kanu. “Ne gura se, kažeš?”. “Ne, majstor Tonči, trka se sa veslima, protiv drug … “

“Slušaj me parizeru, slušaj me dobro”, prekinuo me je sa osmjehom na licu.” Trka je jedna i gura se, nema vesala, samo paljba po dajaku”. Shvatio sam. Naravno da je podržavao sve što smo činili, nas i našu mladost, samo.., za njega je postojala jedna trka. Najjača, najopakija, najviteškija, maraton probranih, najluđa trka svih Trka. Trka Vrbaskih čamaca sa dajakom a on je bio njeno ime i prezime. Antonio Zamolo, sa Vrbasa iz Banjaluke.

Pokupivši svoju zgužvanu Moravu, otresao je piljevinu sa šorca i teškim se korakom vratio u radionicu. “Raf – ting, dobro vam je to, možete odozgo i roštilj staviti pa usput peći ćevape.. , čuj molim te, ide samo nizvodu, znaš li ti parizeru moj šta se samo nizbrdo kotrlja, a?”

Baburo, Ani, Dejo, Drale, Neba, Kuzma, znate priču, znate sve. Daleko ste dogurali, doveslali, šta god. Napravite to rutinski. Od vas mi treba još jedna… razglednica, iz Indonezije. Vrtim po glavi danima rolne i kontratokove, limane po Bijelom Buku, po Tijesnom. Ne dolaze mi u pamet, zaboravio sam gdje koja stoji, koliko nosi van, koliko unutra. Malo sam zaboravio za gužvu na startu, na suho grlo, veslo u vrh vala, na lijevi aveštur, na čuda razna… ali znam da vi niste i da dišete ko jedan. Baburo, želim ti, čekaj… ko je opasan.. Englezi, oni su prgavci na “head to head”.

Njih ti želim, zato što su ludi, to je za njih pitanje časti… ali, ti si jači. Gore na tribinama biće strikan i stari, odveslaće skupa sa tobom svaki metar. Dejo, Drale, znam ja da je ovo filozofija, zapećete vas dvojica kad priča prestane, lagani, jaki, mladi, šmekeri. Padaće curice sa tribina. Neba, naćićeš ti rezerve da poguraš kad se zabijeli pred očima, valja pratiti Konana Varvarina na suprotnoj strani, nisi tu slučajno. Kuzma, odvezi ovo na iskustvo, predobro te poznam, umor je bol, ako istrpiš bol.. čuo si to milion puta. Jos jednom, na frku. Namjerno na kraju, Šampione, gledao sam te, gledali smo te, evo sad će skoro dvadeset godina kako meteš sve ispred sebe. Neka je ta sila sa tobom i ovaj put. Jebote, neka poleti, daj im po nosu kao Lotos!

“Rafting, raf – ting, aha, još će te i na Svjetsko prvenstvo sa tim čudom ići.. “

Hoćemo, bili smo, ići ćemo ponovo, mi smo vaši, barba Antonio, uporni, ludi, vozimo Trku svih trka. Nema me na vodi odavno. Doduše, more se ionako me zove voda. Vi ste na vodi, državna reprezentacija, Bosne i Hercegovine, jedna od malo dobrih stvari naše lijepe naopake zemlje, sa Vrbasa iz Banjaluke, prespremni redom. Mahaće vam sijenka kad sudija odsvira kraj, sa vama sam, značilo vam to ili ne… vozim i tu Trku. Poravnaćemo se pod Kastelom još jedanput, za ispis. Jel’ tako parizeri moji?

Impulsportal