Od svih priča koje su se ispreplele tokom minulog rata, u meni najslikovitije živi ona o Sarajliji Fahrudinu Kučuku, koji nije ostao da trune na zgarištu vlastite tragedije, nego je taj pepeo raspršio u hiljadu čudesnih leptira. Može li čovjek biti veći i bolji nego kada, uprkos tako tragičnom i strašnom gubitku djeteta, odluči da piše knjige za djecu i poklanja drugim mališanima osmijehe svog srca?
Često sam ga posmatrala skrivena iza ponjave kojom sam prekrila prozor na kome više nije bilo stakla. Otac poginule djevojke lelujao je između zgrada. Bio je nekako proziran, lagan, kao paučina. Lice mu je bilo sivo a očne duplje tamne kao bezdan. Prestao je da govori, jede... samo je lelujao između zgrada vukući za sobom svoju sjenu. Nekada je sjena vukla njega, sve teže ih je bilo razlikovati. Ni živ, ni mrtav.
