AUTOR: MIRJANA TEŠANOVIĆ preuzeto sa DWP BALKAN
U ovom gradu ljudi sa malo riječi umiju mnogo da kažu. Nekada im riječi i ne trebaju. Sarajevo tiho priča svoje priče, o ljudima koji imaju dušu.
*****
Moj otac je bio zanatlija, majstor. Imao je RTV servis u OZ-ovom pasažu u Titovoj ulici. Pored tatine, bile su tu još dvije radnje, krojača Sajte Fazlagića i Foto Lisac. Kada je Ivica Lisac umro njegov sin Damir otvorio je Kafe Lisac. Tako bi svako jutro, čim bi otvorili radnje, krojač Sajto i moj tata Boško dviknuli konobaru:
-Daj jednu sudva!
Jedna džezva sa dva fildžana. Ne smetaj dok se pije kafa, bilo je to prvo pravilo u radnji moga oca. Posebno ponedjeljkom, kad su Sajto i tata vodili žustre rasprave o nedjeljnim utakmicama. Nekada bi samo ćutali. Ljudi su u taj vakat umjeli sa malo riječi mnogo da kažu.
Imao je tata još nekih pravila u svojoj radnji. Nije nikada naplaćivao penzionerima i Ciganima. Svima je bilo jasno zašto penzionerima, penzije su i tada bile male, ali neki bi ga znali pitati zašto Ciganima. Tata bi samo odmahnuo rukom i rekao:
-Cigani imaju dušu!
*****
29. maja 1982. godine, jutro poslije moje maturske zabave u Hotelu Bristol, tata je otišao na svoju redovnu vikend šetnju na Crepoljsko. Na Kovačima je bila pekara. Tata je zastao sa druge strane ulice, pored saobraćajnog znaka, nasmijao se i mahnuo pekaru. I pekar se nasmijao i mahnuo, znao je šta to znači pa je krenuo da spremi kifle. Tada se tata uhvatio za saobraćajni znak i srušio. Infarkt. Umro je u trenu.
Par sati kasnije pekar je pozvonio na naša vrata. Nije to bio njegov posao, kada neko umre na javnom mjestu dođe policija, ali on je tako htio. Nismo ga poznavali, samo nako, iz viđenja. Bili smo mu zahvalni što je došao, dao nam je malo vremena pred šok koji nas je čeko, dao je smrti ljudsko lice.
Poslije pekara došli su ljudi iz Teritorijalne odbrane. Tata je bio komandant TO mjesnih zajednica Koševo I i II. Bio je učesnik Narodno oslobodilačke borbe od 1942. Sahranjen je uz sve počasti. Imali smo pun kofer telegrama iz cijele Jugoslavije, od “običnih ljudi” pa do tadašnjeg najvišeg državnog i republičkog rukovodstva. Tada smo prvi put saznali da je otac u ratu dva puta ranjavan, pisalo je to u njegovoj vojnoj knjižici koju su nam dali. Nikada o tome nije pričao, nikada od države za to nije ništa tražio.
*****
Deset godina nakon tatine smrti bjesnio je rat. U aprilu sam uspjela kćerku ugurati u avion za Beograd, u maju sam preko Vrbanja mosta sa Grbavice prešla u Sarajevo. Mama je došla krajem avgusta. Bile smo raseljena lica u vlastitom gradu.
Razne organizacije tada su spremale konvoje za žene i djecu, a ja sam išla da upišem mamu i mene u svaku za koju sam čula. Najviše vremena provodila sam ispred Crvenog krsta, tamo preko puta zgrade Predsjedništva. Radila je tu neka Pava. Nije joj bilo lako. Mi smo bili nervozni, dolazila je zima, a nisamo znali hoćemo li ići ili ostati. Jutrom sam se već budila sa injem u kosi, nije pomagala ni limena peć što sam je kupila na Čaršiji, ni najloni razvučeni na prozore što smo ih dobili od UNHCR-a.
Situacija se znala mijenjati iz minute u minutu. Idete, pa ne idete, pa idete, tako naredio Sefer (Halilović op.au.). Jednom se učinilo da je konačno došao taj trenutak pa nas je ta Pava počela prozivati. Stigla je i do mene.
-Mirjana Tešanović!
Digoh ruku pa viknuh:
-Ja sam!
Iz grupe koja je stajala blizu mene izdvoji se čovjek, priđe pa upita:
-A šta ti je bio majstor Boško?
-Otac.
-Otac!, lice mu ozari osmijeh sa zlatnim zubom.
-Eh, nema više ljudi kao što je bio majstor Boško. Možeš da ideš sa nama Ciganima, mi smo se orgnizovali. Da ideš kao da si moja kćer.
Uze od nekoga papir i olovku, napisa svoje ime i adresu i gurnu mi u ruku.
Kada je odlazio čulo se kako kaže:
-Eh, nema više ljudi kao što je bio majstor Boško, on je imao dušu!
Dva dana nakon toga izašla sam konvojem Crvenog krsta. Mama ga nije dočekala, ostala je u Sarajevu, na starom partizanskom groblju Lav. Ja sam postala izbjeglica u Pragu.
*****
Sa češkom filmskom ekipom 2012. godne obilazila sam Bosnu i Hercegovinu o kojoj su snimali dokumentarni film. Ja sam im prevodila i provodila ih po našoj zemlji. U Sarajevu smo spavali u hotelu na Kovačima. Nisam na Kovačima bila od kada je tata umro.
Bio je kraj juna, ustala sam rano, sunce je već grijalo. Sjela sam na drvenu klupu ispred kafane, pored pekare, preko puta saobraćajnog znaka. Više tu nije bilo trave, samo bijeli nišani, kao bijela šuma. Toliko ljudskih života, toliko tuge, boli, suza. Okupani suncem, bijeli nišani. Svaki jedan život, jedna priča. I saobraćajni znak.
Trgnu me glas konobara. Rekoh bez razmišljanja:
-Jednu sudva.
Pogleda me zbunjeno.
-Daj joj kahvu, jednu džezvu sa dva fildžana.
Pogledah prema pekari. Ispred vrata je stajao stariji čovjek, imao je sako prebačen preko ramena. Sjede pored mene i poče motati duhan, bez filtera. Konobar donese kahvu, ja nalih u fildžane. Čovjek povuče dim, srknu kahvu i zagleda se u bijele nišane.
-Je li tamo neko tvoj?
-Nije. Kraj onog saobraćajnog znaka, nekada davno, umro je moj otac. Infarkt.
-Majstor Boško?
-Da.
Klimnu glavom, povuče još jedan dim, ispi kahvu ne skidajući pogled sa nišana.
-Žao mi je što sam vam tada donio tako tužnu vijest.
-Drago mi je što je vaš osmijeh bio posljednje što je moj otac vidio.
Ustade i pođe da uđe u svoju pekaru. Zastade i tada me prvi put pogleda.
-Ovaj grad, ovaj ranjeni grad ima svoju dušu i zbog ljudi kakav je bio tvoj otac. Ne zaboravi to, nikada!
-I zbog ljudi kao što ste vi. Neću zaboraviti, nikada!
On uđe u pekaru, ja ustadoh i pogledah prema nišanima. Pored saobraćajnog znaka na trenutak vidjeh moga oca kako se smije.
U ovom gradu ljudi sa malo riječi umiju mnogo da kažu. Nekada im riječi i ne trebaju. Sarajevo tiho priča svoje priče, o ljudima koji imaju dušu.