Nama je to sve bio cirkus, ludnica, nema škole… šta ćeš više!? Smijeh, zezanje, tinejdžerska radost… ne sluteći da ćemo istog tog dana shvatiti da „ovaj život nije šala“. Milan, Dragan, Nedžad, Senad, Ivan… Svi smo tu, u središtu tog cirkusa, koji se završi kada rep vojne kolone zamače preko Grepka prema Mostaru…
Piše: Miljan Kovač
Na putovanju u zavičaj, spontano uđoh u razgovor sa sredovječnom gospođom, koja je u autobus ušla u Mostaru. Nije mi bilo do priče, pa sam bio primoran slušati njen monolog. „Rođena Beograđanka“, nakon četrdeset godina prvi put dolazi u zavičaj svoje majke. Deklamovala je dok se autobus krivudavim drumom peo prema Nevesinju, a sunce pržilo kroz užarena stakla. „I gde se ovde ratovalo?“ pita. Pokazah joj iznad tvrđave hercega Stefana Kosače, gdje je veći dio rata bila borbena linija. Pored puta još uvijek stoje crvene oznake: „Pazi mine!“
„Zamislite, molim Vas“, rezonova gospođa, „gde su samo došle te ustaše da napadnu na naš narod“. „Zašto su oni uopšte došli ovde da napadnu Srbe“. Premoren i nezainteresovan za razgovor, dosadi mi više da klimam glavom pretvarajući se da je slušam, rekoh: „Znate šta gospođo, koliko se sjećam prvo su naši otišli 100 kilometara odavde i došli sve do Širokog Brijega, pa se u povlačenju zaustaviše ovdje!“
Kao da sam je polio vrelom vodom, samo što ne vrisnu:“ Ne, nemojte tako pričati, to nije istina, to je propaganda, oni su svi udarili na Srbe, to se zna“. Nije mi se dalo dalje polemisati, pa se „ujedoh za jezik“ što sam i ovoliko progovorio. Do Nevesinja sam se pretvarao da tražim nešto na telefonu, samo da bih izbjegao polemiku….
Navriješe sjećanja. Ko je zaista prvi počeo? Više nije ni važno. Odlutah mislima na početak oktobra 1991. Prvi razred srednje Mašinske škole u Nevesinju. Petnaestogodišnjak. Svi pričaju o ratu. Ratuje se u Hrvatskoj. Slušamo svakodnevno kako stariji pominju Knin, Vukovar, Miloševića, Tuđamana… Koliko to nas tinejdžere interesuje!?
A onda jednog dana, čini mi se na velikom odmoru, neko reče da „danas više nema škole“, jer svi idemo da dočekamo vojsku. Nama je u svemu najbitnije bilo da „nema više škole“. Pojurili smo u masi učenika prema gradskom trgu, gdje se okupilo, valjda, na hiljade ljudi. Masa kao da eksplodira kada ugledasmo početak nepregledne kolone vojnih vozila. Viče se, pjeva. Rezervisti JNA na kamionima koji vuku topove, na oklopnim transporterima, dohvataju flaše rakije koje im ushićeni Nevesinjci dodaju. Imao sam osjećaj da su svi već bili pijani. Kažu: „Užičani i Nikšićani“… Uzdignuta tri prsta, pjesma, skandiranje: „Srbija, Srbija“, „Mostar je Srbija“, „Idemo na Lišticu“… Ori se: „Crnom Gorom teče Zeta, uskoro će i Neretva…“
Koliko smo mi, petnaestogodišnjaci, shvatali ozbiljnost situacije? Nama je to sve bio cirkus, ludnica, nema škole… šta ćeš više!? Smijeh, zezanje, tinejdžerska radost… ne sluteći da ćemo istog tog dana shvatiti da „ovaj život nije šala“. Milan, Dragan, Nedžad, Senad, Ivan… Svi smo tu, u središtu tog cirkusa, koji se završi, kada rep vojne kolone zamače preko Grepka prema Mostaru… A mi se zaputismo u pravcu škole.
Tu, pored sportske dvorane, neka gužva, galama, psovke…
Znatiželja nam ubrza korake. Okupilo se tridesetak učenika, uglavnom završnih razreda… naspram njih pet-šest, njihovih vršnjaka. „Zašto niste išli da pozdravite vojsku, majku vam jebem balijsku!“ vikao je jedan iz one veće grupe, dok su mu drugi iza leđa davali podršku, povicima: „Turci, balije“… „Gotovi ste“… S druge strane, pred onom manjom grupicom, jedan visoki plavi momak, dosta smireno odgovara: „Ovo nije više jugoslovenska vojska, ovo su četnici, što bih ih pozdravljao“. Na to onaj najgrlatiji skoči i uhvati ga za vrat. Profesor Momir pokušava da ih rastavi, srećom, odnekud se pojavi milicija i nekako se sve završi. Nije nam više bilo do zezanja. Đavo je odnio šalu. Blijedo smo se gledali. Nismo ni primijetili da nema Senada koji je do maločas bio s nama. Odjednom se odnekud pojavi. Blijed kao krpa. Digao tri prsta i viče: „Meni je majka Srpkinja!“ Samo sat prije svi bismo, siguran sam, plakali od smijeha. Sada nam se nije smijalo, a sramota nas je bilo plakati. „Daj, Seno, šta ti je, smiri se, šta to radiš“, rekoh mu. On kao da se malo postidi, pocrveni u licu. Kao da osjetih njegov strah. Strah u kome čovjek ne bira način da se zaštiti. On je pokušao sa troprstom, koji je tih dana na velika vrata ulazio u nacionalistički stiling.
Drugog dana u školu, osim njega, nije došao niko od učenika koji nisu nosili „srpsko ime“. Bilo je tako sve do početka drugog polugodišta, kada su se jedan dan svi pojavili. Niko nikoga, bar da sam ja čuo, nije pitao zašto nije dolazio u školu. Odavno je svima bilo sve jasno. Dođe i april ’92. Rat je već postao mnogo više od pjevanja i skandiranja pijane mase na trgovima… Pjesmu su zamijenile kanonade topova, a grad preplavili razni vojni i paravojni „orlovi“, „sokolovi“, „vukovi“ i kakva sve ne, čudovišta…
Jednog dana po povratku iz škole opet neka masa na trgu. Na stepeništu, ispred novootvorene kafane „Ravna gora“, prepoznadosmo već do tada dobro poznate njuške. Vojislav Šešelj, glavom i bradom, u maskirnoj uniformi, pored njega najčuveniji ratni kamiondžija, Božidar Vučurević, i načelnik policije Krsto Savić. Masa skače od ushićenja, dok Šešelj „crta granice“, preko Ogulina i Karlovca… Međutim, jedna rečenica, urezaće mi se do danas duboko u sjećanje. Ona koju na oduševljenje mase izgovori trebinjski kamiondžija Vučurević: „Mene bi sramota bila da preživim ovaj rat!“ I preživi. Ko mari za sramotu. Gledam ga prošle godine (na nekom video-klipu) sa „socijaldemokratom“ Lukom Petrovićem, po trebinjskim selima pjeva četničke. Valjda da zaboravi na sramotu. Šešelj zabavlja „naciju“ u realityju. Savić izdržava zatvorsku kaznu zbog ratnih zločina. Znam gdje su oni. Ne znam gdje su Senad, Samir, Suad, Bajazid… moji školski drugovi… Ne zna se gdje je nestalo preko tri stotine naših komšija. Je li nas bar sramota što mnogi, ni krivi ni dužni, „ne preživješe ovaj rat!?“