Kaligula: Samoća!? Znaš li ti šta je samoća? Ali ona pjesnika i kukavica. Samoća? Ali koja?
Ah! Ti ne znaš da nikada nismo sami! I da nas svuda prati ista težina prošlog i budućeg! S nama su ljudi koje smo ubili. No lako za njih… Ali oni koje smo ljubili i oni koje nismo ljubili a koji su ljubili nas, kajanje, žudnja, gorčina i nježnost, drolje i bagra bogova! Sam!
Ah, kad bi umjesto ove samoće, zatrovane sjenama uživao onu pravu, tihu i drhtavu usamljenost stabala. Samoća… Ne, Scipione… Nju čini škrgut zuba i odjek izgubljenih glasova. I ležeći kraj žene koju grlim, dok se noć zatvara nad nama, a ja, udaljen zbog zadovoljene puti, mislim da sam dosegao dio sebe između života i smrti, moja samoća se ispunjava oporim mirisom žene što nestaje u meni.
Scipion: Svi ljudi imaju u životu neku blagost. Ona im pomaže da nastave. I njoj se obraćaju kada su umorni.
Kaligula: To je istina, Scipione.
Scipion: Ima li u tvojoj duši nešto poput suza i tihog utočišta?
Kaligula Ima.
Scipion: A to je?
Kaligula: Prezir.
Alber Kami, „Kaligula“