„Na svim mojim knjigama trebalo bi da stoji, DALJE RUKE FROJDOVCI!“, zabeležio je pisac.
Piše: Sanja Dutina
Na jednom parčetu papira, koje datira sa početka šezdesetih godina prošlog veka, ispod naslova „Frojd“, stoji:
„Otkada sam se upoznao sa njegovim delima još dvadesetih, delovao mi je pogrešno, apsurdno i vulgarno.“
Zapis je napravio čuveni pisac Vladimir Nabokov.
Džefri Grin, književnik i književni kritičar, u svojoj knjizi „Freud and Nabokov“ Vladimirovu odbojnost ocenjuje kao „najveći i najekstravagantniji prezir prema psihoanalizi poznat u modernoj literaturi.“ Zaista, Nabokov nije štedeo reči nezadovoljstva i gađenja koje oseća prema Frojdu i njegovom „vulgarnom, odvratnom, primitivnom svetu“.
„Mislim da je sirov, mislim da je primitivan, i ne želim da mi neki stariji gospodin iz Beča sa kišobranom, nameće svoje snove. JA nemam snove o kojima on diskutuje u svojim knjigama. Ne vidim kišobrane u svojim snovima. Niti balone.“
Ukratko, po njemu, psihoanaliza je neinventivna glupost, povezana sa običnim, priprostim, staromodnim, nezrelim. Treba joj se rugati i obraćati joj se sarkastičnim tonom kad god je moguće, ali ne treba ni potcenjivati njen uticaj i potencijalnu opasnost. Psihoanaliza guši i ograničava indvidualnost i slobodu.
„Neka vulgarni lažnjaci nastave da veruju da sve muke mogu biti izlečene svakodnevnom primenom starogrčkih mitova na sopstvene intimne delove. Baš me briga.“
Jednom i samo jednom je Nabokov izgovorio nešto pozitivno o Frojdu, i to u intervjuu za francusku televizijsku emisiju: „Divim se Frojdu…. kao komičaru.“
Svoje knjige Nabokov je pokušao da sačuva od oštrih kandži frojdovaca i psihoanalitičkog dvogleda, pa im se vrlo otvoreno obraćao u predgovorima
„Na svim mojim knjigama trebalo bi da stoji, DALJE RUKE FROJDOVCI!“, zabeležio je pisac.
U predgovoru svog romana “Očajanje” anticipira psihoanalitičko učitavanje i tumačenje simbola. To je činilo da se „naježi i nakostreši“:
„Atraktivno uobličen predmet ili san o bečkoj šnicli, za koju će prilježni frojdovac možda pomisliti da ih uočava u mojim dalekim područjima, nisu ništa drugo – pokazaće pobliža istraga – do podrugljiva fatamorgana koju su pripremili moji agenti.“
Neki književni kritičari smatraju da je uprkos otvorenoj mržnji prema Frojdu, Nabokov sumnjivo mnogo prostora u svojim knjigama posvetio aludiranju na psihoanalizu i psihoanalitičke koncepte. Sa druge strane, postoje oni koji tvrde da je Nabokov zapravo bio svestan sve veće popularnosti psihoanalitičke interpretacije umetničkih dela u američkoj književnosti, te je, kada je prešao Atlantik, u strahu da ona ne porobi i njegove radove, inkorporirao „frojdovske provokacije“ u engleske prevode, pokušavajući da ih održi pod ličnom kontrolom. To je još izraženije u trenutku kada počinju da se pojavljuju prve psihoanalitičke kritike njegovog rada.
Pristup je bio sledeći: polazeći od toga da psihoanaliza zanemaruje površinski, manifestni deo teksta, a fokusira se na latentne, nesvesne elemente, Nabokov postavlja frojdovske „udice“ koje prosto bodu oči koliko su očigledne. Primera radi, “Lolita” je jednim delom parodija psihoanalize, što Nabokov postiže naglašavanjem seksualnih aspekata nesvesnog i suviše upadljivim „psihološkim izgovorima“ glavnog lika Hamberta.
„Smešno je što Frojd i njegovi pratioci interpretiraju sve kao seksualnu žudnju, pa su čak i kopanje nosa i konstantno stavljanje prsta u dupe ekspresije seksualne strasti.“
Kad smo već kod „Lolite“, imajući u vidu reakcije na prvo izdanje ove knjige, kao što je optuživanje Nabokova da je i sam perverznjak i pedofil – jer, da je drugačije, ne bi bio u stanju da napiše takav tekst – deluje da bi upravo „Lolita“ trebalo da bude izvor njegove mržnje prema psihoanalizi. Psihoanaliza umetnost pozicionira u nesvesne dubine umetnika oduzimajući mu svesnu kontrolu nad delom i kreativnim poletom, što se Nabokovu nikako nije dopadalo. Ali mržnja prema Frojdu datira daleko pre nego što je „Lolita“ ugledala svetlost dana, i izgleda da je po sredi nešto drugo.
Psihoanaliza je pored interpretacije dela imala još jedan greh koji Nabokov nije mogao da oprosti. Naime, kako je smatrao, poput tadašnjeg društvenog poretka u Sovjetskom savezu i totalitarnim sistemima uopšte, ona je negirala jedinstvenost i individualnost u odnosu na opšte. Nabokov kaže da je Frojd zanemario svu kompleksnost života stvarajući determinističke teorije kojima pokušava da predvidi odgovore na različite probleme. Vraćanje na prošlost za njega je pogrešno, jer su sećanja na prošlost suviše kompleksna, i jedino što možemo dobiti jeste iskrivljena slika realnosti.
Seksolog Hejvelok Elis, koji je igrom slučaja Frojda smatrao dobrim književnikom ali lošim naučnikom, jedini je koga je Nabokov mogao da podnese iz „psiholoških“ krugova jer je za njega „individualnost svakog slučaja poštovana i klasifikovana na isti način kako se klasifikuju leptiri“.
O tome koliko je Nabokov skretao pažnju na važnost detalja jednog dela, svedoče i njegovi studenti koje je učio da je suština umetnosti upravo u detaljima. Proučavanje pojedinosti kao simbola i reprezentacija je uvreda, poniženje i greh za umetnost. Nabokov je predavao Džojsa i njegov „Uliks“ tako što je savetovao studente da tokom čitanja koriste mapu Dablina kako bi u svakom trenutku bili svesni gde se likovi nalaze. Veliki pisac je jednu takvu mapu i svojeručno napravio.
Zanimljiva je anegdota koju je ispričao Nabokovljev student, a koja se desila 1957. godine na Kornel Univerzitetu, tokom jedne u nizu piščevih tirada o Frojdu kao trivijanom misliocu. Naime, njegov govor je prekinula strašna buka koja je dolazila iz grejnih cevi. Nabokov je na trenutak zastao a zatim uzviknuo: „Ovaj bečki prevarant se buni i iz groba!“
Očigledno je da Nabokov u svom preziru i tumačenju Frojda bar delimično preteruje, i pravi karikature od njegovih teorija. Ali nije prvi koji to radi. Ni Džojs nije bio fan psihoanalize za koju je rekao da „nije ništa više od obične ucene“. Frojd je bio i ostao kontroverza sama po sebi koja nije utihnula ni do danas. Skoro se pojavila knjiga Frederika Kruza (još jednog kritičara frojdove psihoanalize) koja ponovo preispituje njegov lik i delo, „Freud: The Making of an Illusion“ – a naslov dovoljno govori o sadržaju knjige. Ipak, ostaje pitanje koliko je Nabokov zaista bio upoznat sa psihoanalizom a koliko je reagovao na njenu laičku predstavu u javnosti i umetničkim krugovima.
Kada su ga upravo to pitali u jednom intervjuu, odgovorio je:
„Samo iz knjiga. Ta glupost je toliko smešna i odvratna da o njoj ne treba razmišljati ni kao o šali.“