Foto: Ilustracija knjige Jučer, danas i možda sutra
Rečenica, priča nam jedan naš prijatelj iz takozvanih školskih dana, u čijoj će senci naš stric Dragiša, prevodilac poezije, provesti poslednje mesece svog života: „Prevesti nevermore iz glasovitog Gavrana Edgara Alana Poa rečima nevere, more“
U pretprodaji je knjiga banjalučkog književnika Vokija Ercega, Jučer, danas i možda sutra.
Knjiga “Jučer, danas i možda sutra” koja izlazi u februaru u izdanju izdavačkog preduzeća Biblioner sastoji se od četrdeset i četiri kratke priče koje autor naziva proznim vinjetama.
U nastavku pročitajte priču “Rečenica” iz knjige “Jučer, danas, a možda i sutra.
REČENICA
Rečenica, priča nam jedan naš prijatelj iz takozvanih školskih dana, u čijoj će senci naš stric Dragiša, prevodilac poezije, provesti poslednje mesece svog života: „Prevesti nevermore iz glasovitog Gavrana Edgara Alana Poa rečima nevere, more“, nama nejasnim prevodilačkim i versifikatorskim postupkom, ostaće poslednjim takozvanim pesničkim idealom i pokušajem našeg strica Dragiše, kao svojevrsno zaveštanje ili, kako je rekla moja sestra, misaona relikvija, jer je nedavno taj naš stric pronađen mrtav u svom stanu na Vračaru u Beogradu, nakon što je skinuo cev sa rešoa, pustio plin i tako se ugušio, čime je još jednom i konačno, kako je rekao naš otac, priča nam jedan naš prijatelj iz takozvanih školskih dana, osramotio celu našu malu i malograđansku, i posledično, birokratizovanim hrišćanstvom zadojenu porodicu, za koju je samoubistvo, po prirodi stvari, apsolutna sramota i, kako je rekao naš otac, srama dostojan prestup, koji sada služi samo kao potvrda da su u pravu (i da su, štaviše, oduvek bili u pravu) svi oni iz naše, kako se to po običaju kaže, uže i šire porodice, koji su o našem stricu Dragiši, prevodiocu poezije, govorili samo kao o čudaku (ili čak ludaku), čoveku koji je uistinu bio neprijatan, odbojan i ćutljiv i koji je, da bi što više vremena proveo prevodeći, brijao i glavu i obrve i koji se celoga svog života borio sa oskudicom i besparicom i nemaštinom, a odbijao svaki mogućni takozvani kompromis da ga se udalji od njegove poezije i prevođenja poezije i išao toliko daleko da je običavao da sve što napiše nikada i ni po koju cenu ne objavi, niti obelodani (osim, naravno, svojih prevoda, koje nikada nije potpisivao, ili, ako ih je i potpisivao, potpisivao ih je samo pseudonimom), jer je prosto smatrao kako je sve već napisano, tačnije, da je sve već rečeno i da je prevodilaštvo još jedini mogućni, jedini takoreći iskren način, da se čovek dostojanstveno posveti – a za njega je reč: posveti bila sveta – od svih sujeta, najbesmislenijom sujetom, dakle, pisanjem, a uzgred budi rečeno, svoju je i našu porodicu nazivao jednom najobičnijom ruljom i dementnom stokom i beskičmenjacima i oportunistima, još samo tupoglavom i bezizražajnom masom među kojima je naš otac zauzimao povlašćeno mesto najoportuniste i beskičmenjaka, beskičmenjaka nad beskičmenjacima, kojeg je naš stric Dragiša, prevodilac poezije, svodio i sveo na reči: tupoglavi naci(onali)sta, neretko govoreći, nama, mojoj sestri i meni: „Žao mi je, deco, ali vaš otac je jedan zaista glup čovek, idiot“, ili, „Recite onoj veštici, vašoj majci, da me prestane proganjati u snovima“, s tim što je našu majku sveo i svodio na reči: tupoglava šovinistkinja i prezira vredna kuharica, čemu se, istini za volju, ni majka ni otac nisu nešto naročito opirali, kao što su se, to je neophodno ovde naglasiti – opirali – da shvate i razumeju šta taj naš rođak zapravo radi i zašto on ne želi da sve što napiše nikada ne objavi i ne obelodani i kako je uopšte moguće da jedna egzistencija zavisi samo od takoreći duhova, od već odavno mrtvih ljudi i kako to da jedna egzistencija vreme provodi tako što prevodi, gotovo neprekidno, neprestano, lomeći u prevodu slomljene rime jednog Žerara Manlija Hopkinsa u čemu je, kako je naš stric Dragiša sam tvrdio, uspevao da dostigne ono nedostižno, a u svojim je eksplikacijama sopstvenih prevoda i komentarima sopstvenih prevoda i tumačenjima sopstvenih prevoda uspevao, da dodirne ono nedodirljivo, ono tajanstveno, govorio je i govorio i govorio: „Jednoga dana Žerar Manli Hopkins izbaciće me kroz ovaj prozor“, ili, „Jednoga dana Edgar Alan Po ima da me zgrabi za šiju i izbaci kroz, eno, onaj tamo prozor“, a umesto na prozor sa kojeg je mislio da će ga izbaciti Žerar Manli Hopkins ili Edgar Alan Po, ili obojica istovremeno, pokazivao bi na rešo i na bocu sa plinom u kojem se, na kraju i ugušio i na kojem je najverovatnije spaljivao sve ono što nije imao nameru da objavi, dakle svoje, kako ih je nazivao, rukopise koje mirišu na paljevinu, koje smo jedino moja sestra i ja, i niko drugi, imali prilike da čitamo i zbog kojih smo našeg strica Dragišu, prevodioca poezije, smatrali najvećim i najznačajnijim neobjavljivanim piscem koga smo ikad čitali, što smo mu i otvoreno govorili, a on bi samo odmahivao glavom i govorio: da je sve već napisano, tačnije: sve je već rečeno i skretao bi temu na Žerara Manlije Hopkinsa ili Edgara Alana Poa, napokon, na rečenicu koja ga je sve više opsedala: „Prevesti nevermore iz glasovitog Gavrana Edgara Alana Poa rečima nevere, more“ — gde su reči more, dakle, košmari i nevere, dakle, oluje, mogućnost potpunog prevodilačkog ovaploćenja tog najglasnijeg zvuka svetske poezije, rečenica koju je naša sestra, ne bez razloga, nazvala misaonom relikvijom i to baš u trenutku, kada smo nakon skromnog sprovoda, u stanju potpunog odsustva i zbunjenosti i tuge, u stanu našeg rođaka Dragiše, pronašli jednu jedinu cedulju, koju je naš rođak ostavio tu, verovatno s razlogom, a na kojoj, s masnim znakom interpunkcije na kraju, stoji napisana, protežući se na šezdesetgramskoj hartiji (kakva nigde više ne može da se kupi), jedna jedina rečenica, koju niko ne može da pročita, jer je, svojstveno rukopisu našeg strica Dragiše, prevodioca poezije, priča nam jedan naš prijatelj iz takozvanih školskih dana, potpuno nečitka.
Voki Erceg, iz knjige Jučer, danas i možda sutra
Voki Erceg, foto: Predrag Milašinović
Voki Erceg (1986, Banjaluka) rano djetinjstvo proveo na Korčuli, a u Banjaluci završio osnovnu i srednju školu. Diplomirao na Akademiji umjetnosti, Dramski odsjek, filmska i TV režija u klasi prof. Predraga Velinovića, dugometražnim dokumentarnim filmom Benjamin (Božji ljudi), koji, nažalost, nikada nije ugledao mrak bioskopske sale. Napisao je više scenarija, od kojih mu je najdraža dramatizacija adramatične priče Žena na kamenu Iva Andrića; autor je više kratkometražnih filmova. Režirao je eksperimentalno-dokumentarni film Priča [u tri slike]. Tokom studija priredio je zbornik kratke kratke proze mladih pisaca sa prostora bivše Jugoslavije Ja sam priča i objavio prvu zbirku priča Senka, 2011. godine. Nakon studija osnovao je bilingvalni književni časopis Hourglass literary magazine/ P(j)eščanik i režirao dugometražni dokumentarni film Rad u nastajanju.
Voki Erceg zastupljen je u nekoliko antologija kratke proze, dobitnik je nekoliko priznanja i nagrada za književno stvaralaštvo, sarađuje sa književnim časopisima iz regiona; prevodi sa engleskog jezika. Knjige prevoda: Đakomo Džojs i Pomes Penyeach, Džejmsa Džojsa. U posljednje tri godine živi na relaciji Grčka – Turska – Banjaluka kao samostalni umjetnik.