“Ja sam starodmodna i mislim da je čitanje knjiga najveličanstvenija razonoda koju je ljudska vrsta do sada osmislila.
Homo Ludens pleše, peva, izvodi smislene pokrete, zauzima poze, sređuje se, otkriva i izvodi složene obrede. Ne želim da umanjim značaj ovih distrakcija – bez njih bi ljudski život proticao u nezamislivoj monotoniji i verovatno disperziji i porazu. Ali ovo su grupne aktivnosti nad kojima se nadnosi manje ili više primetan dašak kolektivne gimnastike. Homo Ludens sa knjigom je slobodan. Slobodan makar onoliko koliko je sposoban da to bude.
On sam osmišlja pravila igre, koja su potčinjena samo njegovoj znatiželji. Dozvoljeno mu je da čita inteligentne knjige, od kojih će imati korist, kao i one glupe, iz kojih će takođe možda nešto naučiti. Može da prekine čitanje knjige, ako zaželi, počevši čitanje neke druge s kraja napredujući nazad prema početku. Možda će se smejati na pogrešnim mestima ili će zastati kod reči koje će mu ostati zauvek. I na kraju, slobodan je da – a ovo mu nijedan drugi hobi ne može obećati – prisluškuje Montenjove razgovore ili skokne do mezozoika.”