Virdžinija Vulf je rođena u Londonu, 25. januara 1882. – kraj reke Uz kod Rodmela. Bila je engleska književnica i jedan od ključnih autora narativnog modernizma i osnivač feminističke književne kritike.
Rođenu u uglednoj viktorijanskoj intelektualistički nastrojenoj porodici Stiven, Adelaidu Virdžiniju Stiven odgajali su uglavnom privatni učitelji. Nakon smrti oca Leslija Stivena, poznatog književnog kritičara i izdavača, seli se sa sestrom Vanesom u Blumzburi, područje srednjeg Londona koje je, tokom vremena (a najviše u međuratnom periodu) postalo okupljalište jednog sloja britanske inteligencije. Godine 1912. Virdžinija se udaje za izdavača, pisca i društvenog aktivistu Leonarda Vulfa. Uskoro objavljuje svoj prvi roman, “The Voyage Out”, 1915., koji nije doneo veći kreativni proboj, ali je postavio neke od njenih dominantnih tema i vidova izraza: lirski pristup zbilji i introspekciju u analizi fluktuirajućih stanja ljudske (posebno ženske) psihe. Otprilike iz toga doba datiraju prvi snažniji živčani slomovi i napadi dubokog psihičkog raskola koji su je pratili do kraja života i koji su bili i uzrok njenog samoubistva. Kao vid radne terapije Virdžinija Vulf i njen suprug osnivaju “Hogart Pres”, nezavisno izdavačko udruženje koja je trebala da služi afirmaciji avangardnih i marginalizovanih pisaca.
Posle još dva romana (“Noć i dan”, 1919. i “Jakovljeva soba”, 1922.) , slede velika ostvarenja književnog modernizma: romani “Gospođa Delovej”, 1925., “Ka svetioniku”, 1927., “Talasi’, 1931. te zbirke eseja i književnih kritika, “Sopstvena soba”, 1929., “Tri gvineje” 1938.
Njeni romani su visoko eksperimentalni: na više mesta radnja, koja je često svakodnevna i uobičajena, rastače se u svesti (ženskih) protagonista; snažan lirizam i jezična virtuoznost stvaraju utisak sveta prebogatog vizuelnim i drugim senzornim asocijacijama, kao i senzibilne likove uronjene u neprestano preispitivanje smisla vlastitih doživljaja i samog postojanja. Po opredeljenju mešavina osećajnog materijaliste i bergsonovskog idealiste, kao i esteta na tragu Voltera Patera – Virdžinija Vulf u svojim romanima je kreirala svet uglavnom ograničen na intelektualizovanu englesku višu srednju klasu, ali univerzalan po dosegu za pažljivijeg čitatelja. Sama radnja je često banalna: gospođa Delovej sprema zabavu i sedeljku, a čitava radnja se vrti oko tog događaja; u “Ka svetioniku” je opisan izlet gđe Remzi s brojnom porodicom, kao i krativni napor slikarke Lili Brisko; “Talasi” su zbirka lirskih solilokvijuma šestoro prijatelja. Pesnički recitali pretvaraju taj roman u nešto nalik na poemu u prozi.
Zbirke kritika i eseja Vulfove su još uticajnije, bar od 70-ih godina. U njima je zasnovala feminističku književnu kritiku, a ton u njima varira: s jedne se strane pojavljuju, faktografski zasnovana, lamentiranja o zapostavljenosti žena i njihovoj onemogućenosti u umetničko-kreativnim procesima; s druge strane pak Vulfova insistira da je “ženska”, kao i “muška” umetnost zapravo androgina, pa je sloboda izražaja ženskog iskustva i percepcije sveta marginalna: pravi umetnik nadrasta pol. Ovdje je Virdžinija Vulf pokazala mešavinu zrele kritičnosti i naivnosti: izrazito maskulini autori kao Herman Melvile ili Vilijam Fokner teško da se mogu utrpati u koš dvopolnog pogleda. S druge strane, Virdžinija Vulf je sjajno raščlanila i ilustrovala istorijsku datost “ženske sudbine” koja je mnoge potencijalne kreativne ličnosti osudila na skučenu i samo delimično ostvarenu egzistenciju.
Njen pozniji rad uključuje konvencionalniji roman “Godine”, 1937. (ne baš uspelo delo), te poslednje veliko ostvarenje, roman «Između činova”, 1941. godine. Opet snažno eksperimentalnu prozu u kojoj su sažete opsesivne teme: rekreacija sveta kroz visoko metaforizovan jezik; seksualna ambivalencija i, najvažnije – meditacija o protoku vremena i života, otelovljena u fikcionalizovanom i estetizovanom prikazu skoro cele engleske istorije. Mučena napadima duševne bolesti (slušne i vizuelne halucinacije, duboka depresija), koji su još pojačani izbijanjem 2. svetskog rata, Virdžinija Vulf izvršila je samoubistvo utapanjem u reci Uz, kraj imanja u Rodmelu u Saseksu 28. marta 1941.
Virdžinija Vulf – Priča o leptirici
Ako želite da se upustite u tu vekovnu borbu ženskog duha za svoje mesto u ekstrovertnom „muškom” svetu; da pređete taj put od mirisnih kolača, meke jagnjetine sa nanom i ruzmarinom, krpljenja čarapa do smelog feminističkog pokreta i borbe za lezbejska prava. Ili prosto želite samo da osetite nežnu dušu, opterećenu obavezama i moranjem, povređenu muškom grubošću, kako u svom strahu i svojoj ukočenosti pronalazi svoju smelu želju i njeno ime. Drevno, safijsko…
Sve to u potpuno neraskrčenom predelu. U vremenu kada je teško držati se za neku snažnu prethodnicu, a da ona nije iz mitologije. Onda je zaista neophodno da upoznate život Virdžinije Vulf. Njenu književnost, njene ponore i depresije i njene borbe.
Rođena je 25. januara 1882. u Londonu. Otac Lesli Stiven, istaknuti književni kritičar, bio je odgovoran za njeno rano kućno obrazovanje. Snažan uticaj, takođe, su imala i braća koja su se obrazovala na Kembridžu, i velika kućna biblioteka iz klasične književnosti i engleske književnosti osamnaestog veka. Ipak, odrastanje je bilo zamračeno emotivnim šokovima koji će ostaviti trajnu povredu u njenom biću. Virdžinija je bila seksualno zlostavljana od strane polubrata u detinjstvu. Ona kasnije piše o tome u Skeču prošlosti, 1932. godine: „Mogu da se setim njegovih ruku koje idu pod moju odeću, idu odlučnije i grublje, dalje i dalje, sećam se kako sam se nadala da će se zaustaviti, ali nisu stale “. Ali patnja se ne završava tu, majka joj umire 1902., otac dve godine kasnije, a brat Tobi, za koga je bila snažno vezana, 1906. Ovo su počeci nervnih slomova ali i razvoja stvaralačke strane njene prirode. Od tada smrt se trajno uvlači u njenu dušu i njeno stvaralaštvo. Seksualna ukočenost i strahovi, takođe. Počinje borba sa maničnom depresijom, snažna borba kojoj će dugo odolevati, ali koja će se, na žalost, tragično završiti.
Njena umetnička karijera započinje posle selidbe u drugi deo Londona, Blumzberi kvart gde zajedno sa svojom sestrom Vanesom, koja je postala slikarka, zetom Klajvom Belom, likovnim kritičarem, bratom Adrijanom i prijateljima, piscima i umetnicima stvara umetnički i intelektualni krug koji je postao poznat kao „Blumzberijska grupa”. T. C. Eliot je rekao: “Virdžinija Vulf bila je centar, ne jedne ezoterične grupe, nego književnog života Londona.” Virdžinija se 1912. godine udala za Leonarda Vulfa, ekonomistu i političkog teoretičara koji će imati izuzetno značajnu ulogu u njenom zivotu. On će joj pružiti razumevanje, brigu i intelektualnu stimulaciju i podršku. Poznato je da ovaj brak nikada nije uspeo da bude apsolutno funkcionalan, jer zapravo i nije bio telesan. Kako je Leonard pristao na tako nešto ostaje tajna, ali taj odnos je bez obzira na to bio ispunjen velikom brigom i ljubavlju. Međutim prava strast došla je tek sa čarobnom Vitom Sakvil-Vest. Upoznale su se 1922. godine i smatra se da je ovo jedina fizička veza koju je Virdžinija ostvarila. Ona je tada imala četrdeset, a Vita je imala trideset godina, ali ipak je bila daleko iskusnija u ovoj vrsti ljubavi. Bila je dovoljno mudra da odigra prave korake. Razumela je, čekala prave trenutke strpljivo. Spoznala je njenu krhkost, nije želela da je slomi. Već da je oslobodi. I uspela je… I da postoji neka fantastična mogućnost putovanja u prošlost, ja bih izabrala taj trenutak, kraj vatre, kada Virdžinija drhti. I kada je Vita čeka da bude spremna… Ako nekoga to više zanima, potrebno je da se posveti njihovim pismima i knjizi Portret jednog braka koju je napisao Vitin sin N. Nikolson. Ova knjiga govori i o Vitinoj dugogodišnjoj ljubavi sa Vajolet Trefjuzis. O ovom strasnom i izuzetno intenzivnom odnosu Virdžinija piše u svom delu Orlando, čineći od njega fantastično putovanje kroz vreme i rodove. Stvarajući neobičnu biografiju duha Engleske kroz vekove. I ovo je prelomno delo u njenom stvaralaštvu. Jer Gospođa Dalovej nije uspela u potpunosti da pobegne konvencijama. Mada bunt počinje smelo da je pokreće u drugom pravcu… Virdžinija piše u svom dnevniku: “Klarisa Dalovej će voleti ženu, ona i žena će se poljubiti, jednim poljupcem, poput jedinstvenih zažarenih poljubaca u bajci i Klarisa će celog života nositi sećanje na taj poljubac, žudeći da se ponovi. Ona nikada neće pronaći takvu ljubav koju izgleda nudi usamljeni poljubac…”
ORLANDO
Maruška Stanilovska Dagmar Nataša Iliana Romanovič … Dinja, smaragd, lisica u snegu… Ljubav koja će zavrteti plemića Orlanda, kao “hiljadu upaljenih sveća”. Ali ljubav koja će izneveriti. Virdžinija je znala sve pojedinosti. Vita joj je pričala. Vajolet je u jednom hotelu izdala, što baš i nije bila istina, ne potpuna. I sada Vita obučena u Orlanda oseća ponovo gorčinu, mrmlja: “Neverna, prevrtljiva, varljiva…” I nastavlja svoj put. Piše. Pokušava da je nađe, svoju Sašu-Vajolet. Luta. Kroz vekove. Kulture. Menja pol. Udaje se… Ali kao i Klarisa, nosi sećanje na jedan poljubac.
SOPSTVENA SOBA
Razmatra problem žena i književnosti… Pokušava da nas provuče, da se sa nama ušunja u intelektualni svet engleskih institucija, jer je to tada bio jedini prolaz za ženu. Pokazuje nam poziciju žene u tom vremenu, njenu nemoć da se izrazi i izbori za svoju ličnost. Takođe nalazi i njeno vekovno opravdanje, opisuje tu zavisnost koja je stvorena, ekonomska – muž je taj koji drži finansije samim tim i jedan određen vid slobode, prostorna – za pisanje i stvaranje potrebna je intima, sopstvena soba. Zavisnost od uloge koja se nameće društvom – žena je ta čija je obaveza da održi dom, rodi decu, mesi kolače, ušiva čarape… To može biti lepa obaveza, ali ovde se teško može govoriti o izboru i slobodi… Divna je parabola o Šekspirovoj sestri. Ženi koja je u Šekspirovo doba imala Šekspirov duh. O ženi koja bi sa takvim darom tada sigurno poludela, ili bi se ubila ili sklonila na neko osamljeno mesto na kraju sela kao poluveštica ili polučarobnica. Ili bi njena dela ostala nepotpisana. “Anonimnost im je ušla u krv!” kako kaže Virdžinija. I kao neki vizionar predviđa slobodu koja dolazi za ženu, ali i veća odgovornost koja ta sloboda podrazumeva. Sopstvenu sobu bi valjalo nečim ispuniti…
TALASI
Najzrelija, verovatno i najbolja knjiga Virdžinije Vulf. Knjiga koja najdirektnije govori o smrti, samoubistvu i kraju… Roda je „uplakana nimfa fontana” ona ide do kraja samoće i bola. Ona je melanholija i depresija u Virdžiniji, ona oseća najtananije, ona je najslabija, ali niko ne može da je zagrili. Luj je tuđinac, stranac. On ima snage, krut je, materijalan… On ima ruke za ovaj svet. On je ona snaga u Virdžiniji koja tera na rad, na pisanje, na ciljeve koji održavaju. Nevil je biće nadahnuća. On stvara poeziju. Kompleksan, zgrožen ljudskim niskostima nikada potpuno ne živi. Džini je srećno i lepršavo biće. Do kraja neguje svoju spoljašnjost, njeni nokti su podrezani i sređeni, ona se promišljeno osmehuje muškarcima. I zavodi, stalno… Njoj zavidi Suzana jer je uvek dama, a njene su ruke ispucale, kukovi su se raširili, ona ima dvoje dece, vrednog muža i selo. Ona se sklonila, uprostila. Bernard je najsamosvesniji. Njemu je suđeno da sve vidi. Ponekad je Bajron, pokušava da piše, ali reči često izmiču ali on razume… Sve su ovo delovi ličnosti, ili kako već vi želite da shvatite, pokušaj da se objedini i poveže sve što u nama postoji. Persivalom!
Ovo su, naravno, samo neke od knjiga Virdžinije Vulf. Treba pomenuti još: Godine, Tri gvineje, Između činova…
BORBA SA DEPRESIJOM
“Najdraži, uverena sam da ponovo gubim razum. Osećam da ne možemo da prođemo kroz još jedan od ovih strašnih perioda. Ovog puta se neću oporaviti. Počinjem da čujem glasove i ne mogu da se koncentrišem. Zato ću uraditi ono što deluje kao najbolja stvar koja može da se uradi. Ti si mi pružio najveću moguću sreću. Ti si u svakom pogledu bio sve što neko može da bude. Ne verujem da je dvoje ljudi moglo da bude srećnije, sve dok se nije pojavila ova užasna bolest. Ne mogu više da se borim s tim, znam da ti uništavam život, mada bi bez mene mogao da radiš. I znam da hoćes. Vidiš da ne mogu čak ni ovo da napišem kako treba. Ne mogu da čitam.
Ono što želim da kažem je da svu sreću mog života dugujem tebi. Bio si beskrajno strpljiv sa mnom i neverovatno dobar. Želim to da kažem – a svi to znaju. Da je iko mogao da me spase, to bi bio ti. Sve je isparilo iz mene sem uverenosti u tvoju dobrotu. Ne mogu i dalje da nastavim da ti kvarim život. Mislim da dvoje ljudi nije moglo biti srećnije nego što smo mi bili.”
Ovo je poslednje pismo upućeno Leonardu Vulfu, pre smrti. Izraz velike ljubavi i zahvalnosti. Posle dugogodišnjih borbi sa maničnom depresijom i dva pokušaja samoubistva, smrt je kao i leptirice (što je inače bio radni naziv Talasa) posle dugog privlačenja, sagorela… 24. marta 1941., na obali je ostao samo štap i šešir koji je najčešće nosila. Telo nikada nije nađeno.
Bibliografija:
1.Milica Stansfild-Popović, Virdžinija Vulf, Talasi, Srpska književna zadruga, Beograd, 1959.
2.Virdžinija Vulf, Dnevnik spisateljice, Feministička, Beograd, 2002.
3.Virdžinija Vulf, Orlando, Svetovi, Novi Sad, 1991.
4.Virdžinija Vulf, Sopstvana soba, Plavi jahač, Beograd, 2003.
5.Internet
Nataša Dagmar/ ASTRA