Biće nam potrebni pisci koji se sećaju slobode. Pesnici, vizionari, realisti šire realnosti. Sada su nam potrebni pisci koji prave razliku između proizvodnje robe široke potrošnje i bavljenja umetnošću.
65. dodela Nacionalnih književnih nagrada
Na 65. dodeli Nacionalnih književnih nagrada u restoranu Cipriani Wall Street u Njujorku, domaćin dodele Danijel Hendler, poznatiji kao Lemoni Snicket, zbijao je šale o irelevantnosti književnog sveta i tiraniji Amazona. U obraćanju svojim kolegama piscima primetio je kako je Nacionalna književna nagrada kao dodela Oskara, „kad nikog ne bi bilo briga za dodelu Oskara“ i zamišljao telegram od Džefa Bezosa u kojem ovaj poručuje izdavačima: „Sve ću vas pobiti“.
Na kraju ceremonije, nakon što su podeljene nagrade za književnost za mlade, poeziju, publicistiku i beletristiku – dobitnici su Žaklin Vudson, Luiz Glik, Evan Osnos i Fil Klej – Hendler je tešio ostale finaliste podsećajući ih kako „izvan književnog sveta sve nas ionako smatraju gubitnicima“.
Ali najvažniji govor na ovoj ceremoniji održala je Ursula Legvin, primajući nagradu za životno delo i poseban doprinos američkoj književnosti, osvrnuvši se na žanrovsku debatu i debakl u sukobu Amazona i izdavačke kuće Hatchette, objašnjavajući ključnu ulogu književnosti u društvu:
Od srca se zahvaljujem na ovoj divnoj nagradi, hvala mojoj porodici, agentima, urednicima, koji znaju da su za moje prisustvo ovde zaslužni koliko i ja, i da je ova nagrada njihova koliko i moja. Radujem se što je primam i želim da je podelim sa svim piscima koji su dugo bili isključeni iz književnosti, mojim kolegama autorima naučne fantastike i fantastike, koji poslednjih 50 godina pišu i čekaju, dok važne književne nagrade odlaze takozvanim „realistima“.
Mislim da dolazi teško vreme kada ćemo želeti da čujemo pisce koji nude alternative ovome kako danas živimo, koji našem društvu ispunjenom strahom i opsednutom tehnologijom mogu da ponude drugačije oblike postojanja i čak novu nadu.
Biće nam potrebni pisci koji se sećaju slobode. Pesnici, vizionari, realisti šire realnosti. Sada su nam potrebni pisci koji prave razliku između proizvodnje robe široke potrošnje i bavljenja umetnošću. Proizvodnja pisanog materijala prema prodajnoj strategiji za maksimizaciju korporativne dobiti i uvećanje prihoda od reklama nije baš isto što i odgovorno objavljivanje i pisanje knjiga.
Međutim, vidim kako se prodajnom sektoru prepušta kontrola nad materijalom, gledam i svoje izdavače kako u glupavoj panici, u neznanju i pohlepi naplaćuju elektronske knjige bibliotekama šest ili sedam puta više nego kupcima u knjižarama. Nedavno smo imali primer profitera koji pokušava da kazni neposlušnog izdavača, nekim piscima se preti korporativnom fatvom, dok mnogi od nas – proizvođači, oni koji pišu i prave knjige – to ćutke prihvataju. Dopuštamo da nas robni profiteri prodaju kao dezodorans i da nam naređuju šta da objavimo i šta da pišemo.
Znate, knjige nisu samo roba. Motiv profita se često kosi sa ciljevima umetnosti. Mi živimo u kapitalizmu koji deluje nepobedivo. Ali takva su bila i božanska prava kraljeva. Ljudi mogu uspešno pružiti otpor svakom obliku ljudskog nasilja. Otpor i promena često počinju u umetnosti, a veoma često u našoj umetnosti – umetnosti reči.
Imala sam dugu i dobru karijeru. U dobrom društvu. Sada, na kraju te karijere, stvarno ne želim da gledam kako se američka književnost prodaje u bescenje. Mi koji živimo od pisanja i objavljivanja želimo – a trebalo bi da zahtevamo – pošteni deo prihoda. Ali naša prava nagrada nije profit. Ona se zove – sloboda.
The New Yorker, 20.11.2014
Preveo Ivica Pavlović