Српски народ у Сарајеву одлучи да подигне себи Богомољу и то све својим прилозима и кулуком. До завршетка цркве сваког љета би свештеник у старој српској цркви огласио дан кулучења, па би школска дјеца, трговци и занатлије носили пијесак са Ћиџиске Јалије, гдје се сада налази главна пошта. Исто тако су носили отесану седру и малтер мајсторима на скеле. Уз велике напоре црква је довршена год. 1871. и српска црквено-школска општина одлучи да је освјешта на Малу Госпојину.
ЈУГОСЛОВЕНСКА ПОШТА
Број 391
Сарајево, субота 20. септембар 1930.
Страна 9
Из успомена г. Петра Будимлића
КАКО ЈЕ ОСВЕШТЕНА НОВА СРПСКА ЦРКВА У САРАЈЕВУ
Цркве храма Рождества пресвјатија Богородице присно Дјеви Марији у Босни – Сарајеву, основата 1863., свршена 1871.
.
Српски народ у Сарајеву одлучи да подигне себи Богомољу и то све својим прилозима и кулуком. До завршетка цркве сваког љета би свештеник у старој српској цркви огласио дан кулучења, па би школска дјеца, трговци и занатлије носили пијесак са Ћиџиске Јалије, гдје се сада налази главна пошта. Исто тако су носили отесану седру и малтер мајсторима на скеле. Уз велике напоре црква је довршена год. 1871. и српска црквено-школска општина одлучи да је освјешта на Малу Госпојину.
НАПАДАЈИ ХАЏИ ЛОЈЕ НА ЦРКВУ
То изостаде ради једног случаја насиља кога изведе Хаџи Лоја. Једнога дана, у мјесецу мају 1871., око ићиндије, дојури Хаџи Лоја са 40 својих бескућника, ујаха у црквену порту па прихвати да вуче за жицу која је водила из звоник до игле на громобрану па увише иглу вичући да власи никада без мртвих глава неће посветити цркве и у њој зазвонити. Руски конзул које је становао спрам саме цркве и који је видио све ово, посла одмах свога секретара Вали-паши и поручи му шта ради Хаџи Лојо и упозори га да он за све ово чини одговорним Вали-пашу. Вали-паша одмах нареди умекез-(жандармериском) мајору да похвата Хаџи Лоју и његове другове и да настоји да се неби каква даљња штета учинила. Када су Хаџи Лојини људи угледали мулазима са пезгијама и јузбашу са војницима разбјежали су се на све стране, па су ухапшена само шесторица од нападача.
ИНТЕРВЕНЦИЈА РУСИЈЕ
Ради овог насиља је српска црквено-школска општина одустала да тог љета освети цркву. На својој сједници закључи да замоли руског конзула нека његова влада упозори Отоманску Порту на ово Хаџи Лојино насиље. Били су одређени да оду до конзула пок. Манојло Јевтановић и пок. Мићо Савић. Конзул обећа да ће подузети све мјере да се осигура освећење цркве, али како ће интервенција ићи дипломатским путем освећење се неће моћи извршити прије идућег љета.
У прољеће год. 1872. дође до интервенције Русије у овој ствари. Султан Азиз у војном вијећу одреди да се за војног заповједника у Босни и Херцеговини постави једренски војни заповједник Хамди-паша, који би одмах брзојавно позван у Цариград. Ту га султан Азиз прими у аудијенцију и саопшти му да га је именовао главним заповједником Босне и Херцеговине па му препоручи да се строго одржава ред и мир, а нарочито нагласи да омогући да Срби могу посветити своју нову доготовљену цркву у Сарајеву.
Хамди-паша се захвали на именовању и замоли да му султан дозволи да у замјену за босански аскер смије повести 1200 аскера једренског табора.
ДОЛАЗАК ХАМДИ-ПАШЕ У САРАЈЕВО
Хамди-паша је стекао војно образовање у Француској и потпуно је владао француским језиком. Најприје стиже у Сарајево 1200 аскера а за 8 дана касније и сам Хамди-паша. Трећи дан по свом доласку он позва митрополита Пајсију да му дође са представницима српске црквено-школске општине. Покојни митрополит одмах обавијести црквену општину и сутра дан он и 14 представника општине и претсједником пок. Манојлом Јевтановићем кренуше до Хамди-паше који их врло љубезно прими у кршли (касарни) у селамлук одаји (соба за посјете). Хамди-паша запита представнике општине зашто не посвете цркву кад већ имају ферман од падишаха. Покојни Јефтановић одговори да они оклијевају са посветом ради случаја са Хаџи Лојом, па објасни Хамди-паши све како се догодило. Хамди-паша им тада саопшти какве је упуте добио од падишаха па им рече да могу слободно посветити цркву и замоли их да му кажу кад то желе учинити. Пок. Манојло Јефтановић одговори да би они желили посвету извршити о Алиђуну – Илиндану, 20. јула по старом календару. – Ви то учините, слободно, рече им тада Хамди-паша, а моја је брига и одговорност пред падишахом да осигурам ред и мир.
Пошто су почашћени кафом претставници општине се лијепо захвалише и пођоше а на самом изласку паша се обрати митрополиту Пајсији и замоли га да свечаност буде што већа, а он ће постројити пред црквом музику са бинбашом и вод аскера.
ТОПОВИ НА ТРЕБЕВИЋУ
Сутрадан било је позвано код паше око 30 угледних муслимана са Фазли-пашом на челу. Примљени су били у истој селамлук одаји у кршли. Кад су били сви искупљени уђе у одају Хамди-паша и доста строго упита зашто не дају Србима да посвете цркву кад знају да Срби имају султанов ферман. – Увијек смо ми живили у најбољој слоги са Србима и пазили се, одговори Фазли-паша, али ми немамо снаге против Хаџи Лоје и његових бескућника него те и ми молимо, да предузмеш строге мјере како би Срби могли осветити своју богомољу.
Тад им Хамди-паша саопшти да је позван у нарочиту аудијенцију код султана и да му је наређено да најстрожим мјерама осигура да Срби могу посветити своју цркву. – Нека Вам је знано да ћу сво Сарајево опколити топовима и да ћу у случају ма каквог нереда наредити да се руше ваше куће, рече Хамди-паша и удаљи се из одаје.
ПРИПРЕМЕ ЗА ОСВЕЋЕЊЕ
На три дана пред св. Илију Хамди-паша постави топове на Требевић на оном просјеченом брду више Враца. У рано јутро уочи св. Илије паша је лично на свом коњу са својим штабом обишао постављене топове и издао наређење да отворе одмах паљбу чим виде знак са Главног Града. Тај дан раном зором су почеле ходати по Сарајеву војничке страже а нарочите патроле су стајале код Сагрџија, на Надковачима, у близини Шехер Ћехајине ћуприје, Латинске ћуприје и др. Уз сваку патролу ишао је и по један грађанин муслиман који би указивао патроли на сумњиве људе.
На Св. Илију у рано јутро дошао је Хамди-паша у гала униформи и ту га је пред црквом поздравио вод аскера са бинбашом, ушао је у кућу пок. Симе Одовића и сјео у визитну собу. Ту је мало касније дошао и каснији министар Калај, који је допао у Сарајево из Београда преко Вишеграда. Освећењу су присуствовали и сви конзули страних држава. Хамди-паша је био необично узнемирен. Чим је гласник јавио да полази литија Хамди-паша изишао је са Калајем из визитне собе ходника и гледао кроз један прозор са гвозденим демирима. Сваки час долазили су му вође патрола и рапортирали шта се догађа. Тако је Хамди-паша остао све док није извршено освећење. Цијело вријеме били су богато чашћени од гостољубивог пок. Симе Одовића и његове домаћице Стаке слатком ракијом, шурупом, ђулпитом и др.
Послије свршених свечаности Хамди-паша са својим штабом и Калај захвалили су се срдачно домаћину и домаћици на гостопримству и отишли. Још читава два дана крстариле су патроле кроз Сарајево. Другог дана по освећењу посјетили су митрополит Пајсије и Манојло Јевтановић са члановима општинског одбора пашу и најтоплије му се захвалили на сусретљивости и замолили да достави падишаху њихову захвалност и оданост.
По два члана општинског одбора посјетили су и све конзуле и захвалили им на посјети.
Захваљујући султановој одредби и енергији Хамди-паше црква је освећена у најбољем реду, али је много изгубљено у новчаном приходу, јер се на прво освећење спремао силан народ из цијеле Босне и Херцеговине да присуствује освећењу прве велике цркве послије Косова на Балкану.
Интересантно је овом приликом забиљежити и овај догађај.
На два мјесеца прије нападаја Хаџи Лоје на цркву појави се у Сарајеву некакав Дервиш из Медине. Он прострије на сред Шехер-Ћехајине ћуприје кожу пустећију и поче да се са теспихом у руци и некаквом књигом моли од рана јутра до јације. Он је казивао да ће његовом молитвом а Емером божјим двадесети дан срушити се сам од себе звоник нове српске цркве. Неуки свијет долазио је сваки час и бацао новац на пустећију а Дервиш се цијело вријеме молио. Новца је нападало сила божја. Кад је свануо 18. дан звоник је још стајао усправно али на Шехер-Ћехајиној ћуприји није било ни Дервиша ни пустећије ни пара.