Wednesday, November 20, 2024

Stanislav Lem – Trurlova naprava

Jednom davno konstruktor Trurl napravio je osmospratnu mašinu koja misli. Kada je zavšio posao, dodao mu je oplatu od bele boje, ukrasio strane ljubičastom bojom, povukao se nekoliko koraka unazad, pažljivo osmotrio svojih ruku delo, i dodao par uvojaka odnosno nekoliko bledonarandžastih tačaka na mestu gde bi se očekivalo čelo. Izuzetno zadovoljan sam sobom, on veselo zazvižduka i postavi mašini uobičajeno pitanje za ovakve prilike: koliko su dva i dva?

Jednom davno konstruktor Trurl napravio je osmospratnu mašinu koja misli. Kada je zavšio posao, dodao mu je oplatu od bele boje, ukrasio strane ljubičastom bojom, povukao se nekoliko koraka unazad, pažljivo osmotrio svojih ruku delo, i dodao par uvojaka odnosno nekoliko bledonarandžastih tačaka na mestu gde bi se očekivalo čelo. Izuzetno zadovoljan sam sobom, on veselo zazvižduka i postavi mašini uobičajeno pitanje za ovakve prilike: koliko su dva i dva?

Mašina se uznemiri. Lampice počeše treptati, zavojnice se zagrejaše, struja poteče njegovim kolima, transformatori zazujaše i zabrujaše, nešto zaklopara, zabrekta i zašopta – ukratko, podiže se takva buka i lupa da Trurl poče razmišljati o dodavanju jednog prigušivača protiv ovako bučnog umovanja, u međuvremenu, mašina nije prestajala sa radom, kao da joj je na rešavanje dat najteži problem celog univerzuma; zemlja se tresla, pesak je klizio pod nogama od vibracija, ventili su pucali kao čepovi sa šampanjskih flaša, prenosnici su umalo otkazali od opterećenja. Konačno, kad je Trurla počelo da izdaje strpljenje mašina se smiri i reče gromkim glasom: SEDAM!

“Besmislica, dušo”, reče Trurl. “Tačan odgovor je četiri. Budi sad dobra mašina i malo se priberi! Koliko je, dakle dva i dva?” Mašina uzvrati istog momenta:” Sedam!” Trurl ponovo uzdahnu, navuče radni kombinezon, zasuče rukave, otvori vrata na dnu mašine i uvuče se kroz njih.
Potom je usledilo beskrajno udaranje čekićem, pričvršćivanje, zavarivanje; jurcao je gore-dole metalnim stepencama, čas je bio na šestom, cas na osmom spratu.Zatim bi se spustio do dna i tu okrenuo neki prekidač, ali je u sredini nešto zacvrcalo i na sve strane izbiše plave varnice. Posle dva sata ovakvog rada on izađe, sav garav, ali zadovoljan, odloži alat, skide radni kombinezon, obrisa lice i ruke. Odlazeći, okrenu se i za svaki slučaj upita: “A koliko su dva i dva?” “SEDAM!”

Trurl izbaci gadnu psovku, ali nije bilo druge – ponovo se morao uvući u mašinu da spaja, razdvaja, proverava, podešava, a kad je i treći put saznao da su dva i sva sedam , pao je u očaj kod podnožja mašine i ostao tako sedeći sve dok ga Klapacijus ne pronađe. Klapacijus ga je pitao šta nije u redu, jer je Trurl izgledao kao da se upravo vratio sa sahrane. Trurl mu objasni u čemu je problem. Klapacijus je na to dva puta i sam ulazio u mašinu, pokušao da sredi ovo ili ono. A zatim upitao koliko su dva i dva. Pokazalo se da je šest. Jedan i jedan su, po mišljenju mašine, davali tačno ništa. Klapacijus se počeša po glavi, pročisti grlo i reče:” Prijatelju dragi, nema ti druge nego da se suočiš sa istinom. Ovo nije ona mašina koju si hteo. No, u svakom zlu imaš i nešto dobro, pa tako i ovde.”
“Kakvu ti dobru stranu svega ovoga vidiš?”, promlja Trurl i ritnu nogom osnovu na kojoj je sedeo.

“Prekini sa tim” reče mu mašina.
“Pazi, boga ti, pa on oseća. Ali gde ono stadoh? Ah, da…. Nema dileme da je ovo glupa mašina, ali ne glupa na normalan, uobičajen način, o, ne! To ti je, bar koliko ja mogu oceniti… a dobro ti je poznato da ja, Klapacijus, predstavljam nekog stručnjaka… to ti je, dakle, najgluplja mašina koja misli na celom svetu i nema nikakvog razloga da budeš očajan zbog tog. Sa namerom načiniti ovakvu mašinu nikako ne bi bilo lako; zapravo, čini mi se da tako nešto niko ne bi mogao postići. Jer ova stvar je ne samo glupa nego i tvrdoglava kao mazga; bas je pravi idiot, jer su idioti poznati po svojoj tvrdoglavosti.
“Ali kakvu bih ja ovozemaljsku korist mogao imati od ovakve mašine-idiota?”, upita Trurl i ponovo se ritnu.
“Upozoravam te, bolje prestani sa tim!”, dreknu mašina.
“Pazi, molim te: upozorenje!”, primeti Klapacijus oporo. “Ne samo što je osetljiv, tupav i tvrdoglav, nego se i lako vređa; uveravam te da ćeš uz ovako bogatu kolekciju njegovih osobina i te kako imati šta s njim da uradiš.”
“Na primer, šta?”

“Pa, ovaj, teško je to tako brzo reći. Mogao bi napraviti izložbu i naplaćivati ulaznice; ljudi bi navalili sa svih strana da vide najgluplju misleću mašinu svih vremena… koliko to ima, osam spratova? He, stvarno, jel’ bi neko mogao zamisliti većeg glupavka? A time ne samo da bi pokrili sve troškove, nego bi i…”
“Dosta! Neću da pravim nikakvu izložbu!”, uzviknu Trurl i pridiže se; nije se mogao smiriti i još jednom šutnu mašinu.
“Ovo ti je treća opomena”, reče mašina.
“Šta!”, prodra se Trurl, koga je ovako ohol nastup strašno razbesneo. “Ti… ti…”, i onda ga šutnu nekoliko puta uzastopce, uzviknuvši:” Jedino si i dobar za šutiranje, jel’ znaš?”
“Povredio si me četvrti, peti, šesti i osmi put”,reče mašina. “Zato, odbijam da odgovaram na eventualna pitanja matematičke prirode koja će mi, možda, biti postavljena.”
“On odbija! Čujes li ti to, molim te?”, Trurl je sav zapenio od besa. “Posle šest kod njega dolazi osam. Primeti li ti to, Klapacijuse? Ne sedam, već osam! I to je matematika koju njegovo gospodstvo odbija obaviti! Evo ti još! I još! I još! A možda bi ti još malo???”
Mašina se protrese, zadrhta i, ne izgovorivši ni reči, poče se dizati iz temelja. On je bio jako dubok, tako da se nosači počeše povijati, ali on se konačno izmigolji napolje, ostavljajući za sobom slomljene betonske blokove iz kojih su izbijale čelične šipke – i okomi se na Trurla i Klapacijusa poput pokretne tvrđave. Trurl je bio toliko iznenađen da se nije ni pokušao sakriti pred mašinom, koja ga je po svemu sudeći nameravala sravniti sa zemljom. Ali Klapacijus ga zgrabi za ruku i povuče i njih dvojica počeše panično da beže. Kad su konačno stali i okrenuli se, ugledali su mašinu kako se ljula na vetru kao kava visoka kula, tonući pri svakom svom koraku do drugog sprata, ali i tvrdoglavo i uporno se vadeći iz peska i jureći za njima,
“Ko je još čuo za ovako nešto?” prodahta Trurl zapanjeno. “Pa ovo je pobuna. Šta sad da radimo?”

“Čekaćemo i posmatrati.”, odgovori oprezni Klapacijus. “Možda ćemo nešto i da shvatimo.”
Ali, ništa nije moglo da se shvati. Mašina je stigla do čvrsceg tla i polako počela da povećava brzinu. Iznutra je dopiralo zviždanje, pištanje i pucketanje.
“Signalna kutija bi trebala svakog trenutka da se otkači”, reče Trurl, boreći se da dođe do daha. “To će prekinuti program i zaustaviti ga…”
“Neće”, uzvrati Klapacijus, “ovo je poseban slučaj. Tako je glup da čak i ako izgubi ceo prenosni mehanizam, neće stati. Hej! Pazi!”
Mašina nije posustajala, očigledno rešena da ih se dočepa, te oni ponovo podviše repove i nastaviše da beže, dok im je u ušima odzvanjao zastrašujući bat koraka koji su drobili sve pod sobom. Trčali su i trčali – jer šta im je drugo preostalo? Pokušali su se vratiti u kraj iz kog su krenuli, ali im je idiot presekao odstupnicu, terajući ih sve dublje i dublje u divlje, nenastanjeno područje. Iz magle su polako nikle planine, sumorne i vrletne. Teško dišući, Trurl doviknu Klapaciusu:” Slušaj! Kako bi bilo da uđemo u neki uski kanjon… gde neće moći da nas prati… ta đavola naprava… šta kažeš, a?”

“Ne, bolje da nastavimo pravo” prostenja Klapacijus. “Pred nama je neki grad, ne sećam se koji…u svakom slučaju… uh!… tamo ćemo naći neko sklonište…”
I tako su nastavili trčati i uskoro ugledaše kuće pred sobom. Ulice su bile praktično puste u to doba dana i konstruktori su prevalili dobru deonicu ne srevši nikog živog, kada im iznenada užasna lomljava, slična lavini na rubu grada, stavi do znanja da je mašina još iza njih,
Trurl se osvrnu i prostenja:” Užas! Pa ona razara kuće, Klapacijuse!” Zaista, u svojoj upornoj poteri mašina je krčila put kroz zidove zgrada kao kakva čelična planina, a za njom su ostajale gomile ruševina i beli oblaci prašine. Čuli su se užasni krici, na ulicama je zavladala panika, a Trurl i Klapacijus, osećajući da im je srce već u grlu, nastavili su trčati, sve dok nisu stigli do jedne velike upravne zgrade; brzo su utrčali u nju i sjurili se beskrajnim stepeništem sve do dubokog podruma.
“Ovde nas se neće dočepati, čak i ako nam celu zgradu sruši na glavu!”, prodahta Klapacijus. “Koji me samo đavo natera da ti dođem danas u posetu… baš me kopkalo da vidim kako napreduješ… pa eto, sad sam sve lepo video…
“Ćuti!”, prekide ga Trurl. “Neko dolazi…”
I zaista, vrata podruma se otvoriše i unutra uđe gradonačelnik u pratnji nekoliko uglednih građana. Trurlu je bilo isuviše neugodno da se upusti u objašnjavanje kako je došlo do ove neobične i vrlo nezgodne situacije, pa je Klapacijus morao to da uradi. Gradonačelnik je slušao u tišini. Odjenom, zidovi zadrhtaše, zemlja se protrese i do podruma dopre zvuk pucketanja kamenja.

“Ovde je!”, uzviknu Trurl.
“Jeste”, uzvrati gradonačelnik. “Traži da vas izručimo, inače će sravniti grad sa zemljom.”
U tom trenutku se negde odozgo čuše reči koje kao da su dolazile iz roga :”Trurl je ovde… osećam Trurlov miris…”
“Vi nas nećete izručiti, zar ne?”, upita drhtavim glasom konstruktor mašine.
“Od vas dvojice, onaj koji se zove Trurl mora da izađe. Drugi može da ostane, obzirom da njegovo izručenje nije uključeno u pogodbu.”
“Imajte milosti…”
“Bespomoćni smo”, uzvrati gradonačelnik. “A ako biste i ostali ovde, Trurle, morali biste odgovarati za svu štetu počinjenu ovom gradu i njegovim stanovnicima, jer je samo zbog vas ta užasna mašina srušila šesnaest kuća i zatrpao u ruševinama elitu ovog grada. Jedino me činjenica da se i sami nalazite u životnoj opasnosti sprečava da vam sam ne sudim. Idite, i nemojte se nikad vratiti.”
Trurl prođe pogledom po prisutnim i, videvši svoju presudu ispisanu na njihovim strogim licima, lagano se okrenu i krenu ka vratima.
“Čekaj! Idem i ja sa tobom!”, uzviknu Klapacijus neobuzdano.
“Ti?”, reče Trurl, a u glasu mu se pojavi tračak nade. “Ali ne…”, doda on. “Zašto bi i ti morao stradati?”
“Svašta!”, uzvrati Klapacijus vrlo energično. “Da nas dvojica stradamo od ruku gvozdenog idiota? Nikad! Potrebno je mnogo više da bi se nadmudrila dva najznamenitija konstruktora na Zemlji! Hajdemo, Trurle! Glavu gore!”
Ohrabren ovim rečima, Trurl potrča uz stepenice za Klapacijusem. Na trgu nije bilo ni žive duše. Među oblacima prašine i suvonjavim kosturima srušenih zgrada stajala je mašina veća čak i od kupole gradske skupštine; sva se pušila, pokrivena krvlju polomljenih cigala i zamazan malterom.

“Pažljivo!”, prošaputa Klapacijus. “Ne vidi nas, krenimo prvom ulicom levo, zatim skrenimo desno, pa onda pravo prema planinama. Tu ćemo naći utočište i razmisliti kako da ga jednom zauvek odviknemo od ove sulude… sad!”, uzviknu on, jer ih je mašina upravo uočila i dala se u trk od čega se trotoar počeo savijati.
Kao bez daha potrčali su iz grada i dali se u galop otprilike jedan kilometar, dok im je iza leđa neprekidno dopirao gromki bat kolosovih koraka, koji ih je neumorno pratio.
“Znam ovu jarugu!”, uzviknu Klapacijus odjednom. “To je korito isušenog potoka koji vodi do gudura i pećina… brže, brže, mašina će uskoro morati da odustane.”
I oni požuriše uzbrdo, posrćući i mašući rukama da održe ravnotežu, ali im je mašina i dalje bila za petama. Pentrajući se po šljunkovitom terenu isušenog korita potoka konačno stigoše do jedne pukotine u nekoj vertikalnoj steni i, spazivši visoko nad sobom taman ulaz u nekakvu pećinu, stadoše se grčevito penjati ka njoj, ne obazirući se na kamenje koje im se kotrljalo pod nogama. Otvor u steni odisao je hladnoćom i tamom. Što su brŽe mogli uskočiše unutra, udaljiše se još nekoliko koraka od otvora, a onda stadoše.
“Pa, ovde smo najzad sigurni”, reče Trurl, ponovo miran i pribran. “Samo ću malo proviriti, e da bih video šta je s njim…”
“Budi pažljiv”, upozori ga Klapacijus. Trurl priđe rubu pećine, naže se napolje i istog trena se uvuče, preplašen.
“Penje se uz planinu!”, uzviknu on.
“Ne brini. Nikad neće uspeti da se uvuče ovamo. Ali, šta je sad ovo, da li se to već smrkava? Oh, ne!”
Istog trenutka velika senka zakloni komad neba koji se video kroz otvor pećine, a na njegovo mesto stade čelični zid sa nizovima metalnih zakivaka. Bila je to mašina koja se sasvim pripila uz stenu i tako zatvorila pećinu, kao da joj je na ulaz stavila ogroman poklopac.
“Uhvaćeni smo u zamku…”, prošaputa Trurl, a glas mu se sasvim utiša kad svuda okolo zavlada tama.

“Baš smo se izglupirali!”, uzviknuo je Klapacijus ljutito. “Da uđemo u pećinu koju on može zabarikadirati! Kako smo to sebi mogli dozvoliti?”
“Šta misliš da možemo da uradimo?”, upita nakon duže stanke Trurl.
“Da se predamo… bar to nije teško pogoditi.”
Ponovo je nastala tišina. Trurl stade pipati u tami, držeći ispružene ruke, u pravcu otvora; išao je prstima duž kamenog zida dok nije naišao na glatki metal, koji je bio topao, kao da ga je iznutra nešto grejalo…
“Osećam Trurl…”, oglasi se metalni glas. Trurl se žurno povuče, nađe sebi mesto da sedne pored prijatelja i njih dvojica ostadoše tako sedeći, nepomični, neko vreme. Konačno, Klapacijus prošapta: “Nema nikakvog smisla da sedimo ovde. Probaću da se nagodim sa njim…”
“Beznadežno je”, uzvrati Trurl. “Ali ipak pokušaj. Možda će tebe pustiti…”
“Ajde, nemoj ponovo o tom.”,reče Klapacijus, potapšavši Trurla po leđima. Zatim pipajući krenu prema ulazu u pećinu i pozva: “Hej, ti napolju, čujes li nas?”
“Čujem”, odgovori mašina.

“Slušaj, hteli bismo da te molimo za oproštenje. Shvataš… ovaj.. došlo je do malog nesporazuma, ali ništa bitno, zapravo. Trurl nikad nije imao nameru da…”
“Smoždiću Trurla”, reče mašina. “Ali prvo će mi reći koliko su dva i dva.”
“Naravno da hoće, naravno da hoće, a i ti ćeš biti zadovoljan njegovim odgovorom, pa ćete se lepo pomiriti, zar ne? Trurle?”, reče posrednik utešnim glasom.
“Da, svakako… vrlo rado”, promrmlja Trurl.
“Stvarno? Koliko su onda dva i dva?”
“Če… ovaj, seda…”, odgovori Trurl još tanjim glasom.
“Ha! Nije četiri nego sedam, a? pa, jesam li ti lepo rekao da je sedam?”
“Sedam, da, sedam, oduvek smo znali da je sedam! A sad, ovaj, da nas pustiš da izađemo?”, doda obazrivo Klapacijus.
“Ne bih rekao. Neka mi Trurl kaže koliko mu je žao i koliko su dva puta dva…”
“Onda ćeš nas pustiti, ako to uradim?”
“Ne znam. Razmisliću. Ne sklapam nikakve pogodbe. Koliko su dva puta dva?”
“Ali verovatno ćeš nas pustiti, zar ne?”, reče Trurl, a Klapacijus ga povuče za rame i prošaputa mu na uvo: “Ne raspravljaj se sa njim, za ime boga, vidiš da je malouman!”
“Neću vas pustiti ako mi se ne bude htelo! Samo ti meni reci koliko su dva puta dva…”
Trurla iznenada obuze bes.
“Reći ću ti! Reći ću ti! U redu. Dva i dva su četiri, i dva puta dva su četiri, čak i ako se popneš na glavu, pretvoriš sve ove planine u prašinu, ispiješ ceo okean i progutaš svekoliko nebo… Čuješ li? Dva i dva su četiri!”
“Trurle, šta to govoriš? Jesi li poludeo? Dva i dva su sedam, dobra moja mašino! Sedam! Sedam!!!”, prodahta Klapecijus pokušavajući da ućutka prijatelja.
“Ne! Četiri je. Četiri i samo četiri, četiri od početka do kraja vremena…ČETIRI!”, zaurla Trurl hrapavim glasom.
Stena pod njihovim nogama poče najednom grozničavo podrhtavati. Mašina se odmače od pećine, pustivši tako unutra malo blede svetlosti, i prodorno ciknu:” Nije tačno! Sedam je! Kaži da je sedam ili ću te udariti!”
“Nikad”, zabrunda Trurl, kao da mu je odjednom postalo svejedno; kamenčići i prljavština počeše im padati na glave, jer je mašina počela udarati svojim osmospratnim telom o kameni zid, navaljujući na obronak planine, sve dok se velike gromade nisu počele odvaljivati i padati u dolinu.

Grmljavina i sumporni dim ispuniše pećinu i varnice stadoše iskakti na mestima gde je metal udarao o stenu; no, kroz svu tu silnu halabuku povremeno se mogao razaznati besni Trurl glas: “Dva i dva su četiri! Dva i dva su četiri!”
Klapacijus je pokušao ućutkati prijatelja, primenivši čak i silu, ali je bio žestoko odbijen, tako da je odustao, seo je i pokrio lice rukama. Luda navaljivanja mašine ni za trnutak nisu popustila i činilo se da će se svakog trenutka gornji deo pećine srušiti, zdrobiti zarobljenike i tu ih zauvek pokopati. Ali baš kad su izgubili svaku nadu a vazduh se sasvim ispunio ljutim dimom i krečnom prašinom, razleže se užasno struganje i neki zvuk sličan sporoj eksploziji, bučniji od svih manijačkih juriša i nasrtanja, a onda vazduh poče šištati, dok se crni zid koji je zatvarao ulaz u pećinu odvali od nje kao da ga je zbrisao orkan, a za njim poče da se survava gomila kamenja. Odjeci te grmljavine još su se prolamali dolinom kada se dva prijatelja osmeliše da provire iz pećine. Odmah su ugledali mašinu. Ležala je sva slupana, gotovo prepolovljena jednom ogromnom gromadom koja ju je tresnula po sredini njenih osam spratova. Uz najveći oprez oni se spustiše kroz stenje koje se pušilo. Da bi mogli sići do isušenog korita potoka morali su proći pored ostataka mašine, koji su ličili na olupinu kakvog moćnog broda koji se nasukao na obalu. Bez reči, njih dvojica zastaše u senci izlubljenog trupa. Mašina je još lagano podrhtavala i iznutra se moglo čuti nekakvo okretanje i pucketanje.

“Da, doživeo si neslavan kraj, a dva i dva su, kao sto su i oduvek bili…”, poče Trurl, ali tog trenutka se i mašina oglasi gotovo nečujnim mehaničkim ropcem i izbaci poslednju reč: “SEDAM.”
A onda nešto puče u njoj, par manjih komada dokotrlja se sa obronka i konačno pred njihovim nogama ostade ležati samo beživotna gomila gvozđa. Dva konstruktora izmeniše poglede i u tišini, bez ikakvog komentara, krenuše putem kojim su došli.

 

Povezane vijesti

Kako i da li objaviti knjigu?

Foto: Debby Hudson/ Unsplash

Ursula Le Gvin je smatrala da pisanje podrazumijeva trostruki čin povjerenja: u sebe, u tekst i u čitaoca. Mnogi će se iznenaditi kad im se kaže da je to i mukotrpan rad. Da, dobro ste čuli, nije samo kopanje kanala posao, i olovka može da bude teška. Ko je ušao u proces stvaranja knjige, znaće da je objavljivanje nekad mnogo mukotrpnije. Pod tim teretom mnogi mladi pisci će izgubiti svaku vrstu povjerenja, u sebe i svoju vještinu pisanja, u tekst i njegovu vrijednost i konačno u čitaoca i njegovu sposobnost da razumije napisano. Eri de Luka je napisao pokušaj obeshrabrivanja pisaca, ali izgleda da je zaboravio da su u tome mnogo uspješniji izdavači.

Branko Ćopić o sebi

Foto: Wikipedia

Čitajući te knjige, bio sam tako uzbuđen i zanesen, tako razigrane mašte da sam sve ono što sam pročitao zamišljao življe nego stvarni svijet oko sebe. Preda mnom su se otkrivali novi nepoznati krajevi, ljudi, životinje. Sve mi se činilo ljepše, bolje i čudesnije nego u običnom životu.

Popular Articles