. Takvu dramu preživljava onaj ko makar i na tren prihvati na sebe zadatak "funkcionera u službi čovečanstva".){kind=link}
Ne kažem da je intelektualna funkcija razdvojena od moralne. Odluka da se ona upražnjava predstavlja moralni izbor, kao što je moralni izbor hirurgova odluka da zaseče živo meso da bi spasio život. Ali u trenutku kada pravi rez, hirurg ne sme da se potrese, kao što to ne sme da učini ni kada odluči da zašije ranu jer nema svrhe da nastavi sa operacijom. Intelektualna funkcija može dovesti i do emotivno nepodnošljivih rezultata, jer ponekad moramo rešavati neke probleme pokazujući da za njih nema rešenja. Moralni je izbor izreći vlastiti zaključak – ili ga prećutati (nadajući se da je možda pogrešan). Takvu dramu preživljava onaj ko makar i na tren prihvati na sebe zadatak “funkcionera u službi čovečanstva”.
/odlomak/
Ovaj članak govori o ratu, sa velikim R, kao “vrelom” ratu koji se vodi uz izričitu saglasnost nacija, u obliku koji on poprima u savremenom svetu. S obzirom da je ovaj tekst predat redakciji u danima kada su savezničke trupe ušle u grad Kuvajt, postoji verovatnoća da će ga – ukoliko ne dođe do dramatičnih preokreta – javnost čitati u trenutku kada svi budu smatrali da je rat u Zalivu postigao zadovoljavajući rezultat, budući da je ostvario ciljeve zbog kojih je započet. U tom slučaju, bilo kakva priča o nepostojanju uslova za rat i njegovoj izlišnosti zvučala bi protivrečno, jer više niko ne bi bio spreman da proglasi izlišnim i nemogućim jedan poduhvat koji je omogućio postizanje predviđenih rezultat. Pa ipak, razmišljanja koja slede moraju imati određeni značaj bez obzira na dalji razvoj situacije. Štaviše, u slučaju da rat dopusti postizanje “povoljnih rezultata”, ona utoliko pre moraju imati značaj, upravo stoga što bi takav rasplet mogao uveriti ljude da rat još uvek, u određenim slučajevima, predstavlja razumnu opciju. A takav stav se, pak, mora pobiti.
Od početka rata slušali smo ili čitali razne prozivke u kojima se “intelektualcima” zamerilo što ne zauzimaju dužan stav prema ovoj drami. Budući da su glasnu većinu koja je tako govorila ili pisala obično predstavljali intelektualci (u sindikalnom smislu reči), postavlja se pitanje ko pripada tihoj manjini od koje se tražio govorni čin. Očigledno se radilo o onima koji se nisu “ispravno” oglasili tako što će se opredeliti za jednu od dve strane u igri. To se potvrđuje svakodnevno: ako bi se neko oglasio suprotno od očekivanja druge strane, bio bi smesta žigosan kao intelektualni izdajnik, bilo kao prokapitalistički ratni huškač, ili kao proarapski mirovnjak.
Zahvaljujući medijskom konfrontiranju unutar redova glasne većine došli smo do tačke da svako zaslužuje optužbe one druge strane. Pobornici ideje da je sukob neophodan i neizbežan ličili su na intervencioniste starog kova; mirovnjaci, uglavnom nesposobni da se oslobode slogana i rituala iz minulih decenija, u svakom trenutku su opravdavali optužbe da žele da se jedna strana preda kako bi ona druga bila nagrađena za učešće u ratu. Kao u nekakvom egzorcističkom obredu, pristalice sukoba morale su u svom nastupu isticati surovost rata, dok su njegovi protivnici morali u svom nastupu isticati Sadamovu surovost.
U oba slučaja nesumnjivo smo bili svedoci rasprave profesionalnih intelektualaca, ali to ni u kom slučaju nije bilo upražnjavanje intelektualne funkcije. Poznato je da su intelektualci kao kategorija nešto krajnje maglovito. Drukčije, pak, stoje stvari sa definisanjem “intelektualne funkcije”. Ona se sastoji u kritičkom prepoznavanju onoga što se najviše približava sopstvenom konceptu istine – i nju može upražnjavati bilo ko, čak i pojedinca s društvene margine koji razmišlja o svom stanju i to na izvestan način iskazuje, kao što je, s druge strane, može da izneveri pisac koji na događaj reaguje s previše strasti, ne čekajući da se prašina slegne a misao razbistri.
Zbog toga, govorio je Vitorini, intelektualac ne treba da povlađuje revoluciji. Ne da bi izbegao odgovornost izbora (koji može napraviti kao pojedinac), već zato što trenutak akcije zahteva uklanjanje svih nejasnoća i dvosmislenosti (a to je nezamenljiva uloga decision maker-a u svakoj instituciji), dok se intelektualna funkcija ogleda upravo u uočavanju dvosmislenosti i njihovom razobličavanju. Osnovna dužnost intelektualca je da kritikuje svoje saputnike (“misliti” znači igrati ulogu Propovednika). Može se desiti da intelektualac izabere ćutanje jer se plaši da ne izneveri one s kojima se poistovećuje, verujući da se oni, ako se zanemare njihove uzgredne greške, na kraju krajeva bore za sveopšte dobro. Tragičan izbor, često viđan u istoriji, zbog kojeg su mnogi, tražeći smrt, išli i ginuli u nekoj bici u koju nisu verovali, jer su mislili da se lojalnost ne može zameniti istinom. Ali lojalnost je moralna, a istina teorijska kategorija.
Ne kažem da je intelektualna funkcija razdvojena od moralne. Odluka da se ona upražnjava predstavlja moralni izbor, kao što je moralni izbor hirurgova odluka da zaseče živo meso da bi spasio život. Ali u trenutku kada pravi rez, hirurg ne sme da se potrese, kao što to ne sme da učini ni kada odluči da zašije ranu jer nema svrhe da nastavi sa operacijom. Intelektualna funkcija može dovesti i do emotivno nepodnošljivih rezultata, jer ponekad moramo rešavati neke probleme pokazujući da za njih nema rešenja. Moralni je izbor izreći vlastiti zaključak – ili ga prećutati (nadajući se da je možda pogrešan). Takvu dramu preživljava onaj ko makar i na tren prihvati na sebe zadatak “funkcionera u službi čovečanstva”.
Bilo je mnogo ironičnih opaski, čak i iz redova katolika, u vezi sa stavom Pape, koji je rekao da ne treba ratovati, molio se, i ponudio svoja rešenja koja su se pokazala kao nedostatna s obzirom na složenost događaja. Da bi ga opravdali, prijatelji i neprijatelji su zaključili da je ovaj siroti čovek samo obavljao svoj posao, jer ništa drugo ne bi ni mogao da kaže. Tačno. Papa je (sa svoje tačke gledišta na istinu) primenio intelektualnu funkciju i rekao da ne treba ratovati. Ako ćemo se dosledno držati Jevanđelja, Papa bi morao da kaže da treba da okrenemo i drugi obraz. Ali šta ako neko hoće da me ubije? “Snađi se”, trebalo bi da kaže Papa, “to je tvoja stvar” – i onda bi kazuistika nužne samoodbrane stupila na scenu samo da bi nadomestila ljudsku slabost, stoga što niko nije dužan da junački upražnjava vrlinu. Ovakav stav je do te mere savršen da ako (i kada) Papa doda nešto drugo, što bi se moglo shvatiti kao pogrešno uputstvo, on zanemaruje svoju intelektualnu funkciju i pravi politički izbor (a to je njegova stvar).
Ako je tako, treba reći da poslednjih četrdeset i pet godina intelektualna zajednica nije ćutala o problemu rata, naprotiv, govorila je o njemu, i to s takvom misionarskom predanošću da je radikalno izmenila način na koji svet gleda na rat. Ljudi su ovom prilikom kao nikad ranije osetili sav užas i dvosmislenost onoga što se događalo. Osim nekolicine bezumnika, niko nije razmišljao crno-belo. Činjenica da je svejedno došlo do rata, pokazuje da reči intelektualaca nisu doživele uspeh, nisu bile dovoljne, nisu imale dovoljan istorijski prostor. Ali u tome i jeste nesreća. Svet danas gleda na rat sasvim drugačijim očima nego na početku veka, i kad bi danas neko govorio o lepoti rata kao jedinoj higijeni sveta, ne bi ušao u istoriju književnosti već u istoriju psihijatrije. S ratom se dogodilo ono što se dogodilo sa zločinom iz časti ili odmazdom: nije reč o tome da ih niko više ne praktikuje, već da ih zajednica smatra rđavim delima, dok ih je nekada smatrala ispravnim.
Ali ovo su još uvek moralne i emotivne reakcije (a ponekad i sam moral može da prihvati izuzetke od zabrane ubijanja, isto kao što kolektivni senzibilitet može da prihvati strahote i žrtve koje obezbeđuje napredak). Postoji, međutim, radikalniji način da se razmišlja o ratu u isključivo formalnom kontekstu, kontekstu unutrašnje povezanosti, razmatrajući uslove koji ga omogućavaju, što nas navodi da zaključimo da se ne može ratovati jer je postojanje društva trenutne informacije i brzog transporta, neprestane interkontinentalne migracije, zajedno s prirodom nove ratne tehnologije, dovelo do toga da rat postane nemoguć i nerazuman. Rat se kosi s onim istim razlozima zbog kojih se vodi.
Koji je bio cilj rata u proteklim vekovima? Rat se vodio da bi se porazio protivnik, i to tako da se iz njegovog poraza izvuče neka korist, a da se naše namere – da postupamo na jedan određen način, u cilju postizanja jednog određenog rezultata – taktički i strateški ostvare tako da osujete namere našeg protivnika. U tu svrhu, na bojno polje je valjalo izvesti sve raspoložive snage. Na kraju krajeva, igra se igrala između nas i protivnika. Neutralnost drugih, činjenica da ih naš rat neće ugroziti (i da će im u izvesnoj meri omogućiti da i oni izvuku neku korist), bila je neophodan preduslov za naše slobodno manevrisanje. Čak ni Klauzevicev “apsolutni rat” nije uspeo da izbegne ova ograničenja.
Tek u našem veku nastao je pojam “svetski rat”, rat koji bi mogao da uvuče i društva bez istorije, kao što su polinezijska plemena. S otkrićem atomske energije, televizije, vazdušnog transporta i pojavom različitih oblika multinacionalnog kapitalizma, stvorili su se neki uslovi koji onemogućavaju rat.
1. Nuklearno naoružanje uverilo je sve da iz atomskog sukoba ne bi izašao nijedan pobednik, već samo jedan poraženi – planeta. Ali, ako smo na početku shvatili da je nuklerani rat antiekološki, brzo smo se uverili da je svaki antiekološki rat atomski, i da u krajnjoj liniji svaki rat već sad ne može biti ništa drugo do antiekološki. Ko baca atomsku bombu (ili ko zagađuje more) ne objavljuje rat samo neutralnima, već i čitavoj Zemlji.
2. Rat se više ne vodi između dva razdvojena fronta. Skandal sa američkim novinarima u Bagdadu ravan je skandalu, daleko većih razmera, sa milionima proirački nastrojenih muslimana koji žive u zemljama američkih saveznika. U nekadašnjim ratovima mogući neprijatelji bili bi internirani (ili masakrirani), a sunarodnik koji je sa neprijateljske teritorije pokušavao da objasni protivničke razloge bio bi, po završetku rata, obešen. Međutim, rat se više ne može voditi na frontovima, zbog same prirode multinacionalnog kapitalizma. Nije slučajno što su Irak naoružale industrije zapadnih zemalja. To je logika razvijenog kapitalizma, koji izmiče kontroli pojedinačnih država. Kad američka vlada zaključi da su televizijske kompanije naklonjene neprijatelju, ona još uvek veruje da se radi o zaveri prokomunističkih intelektualaca; u isto vreme, televizijske kompanije se zavaravaju da su oličenje herojskog lika Hemfrija Bogarta koji nekom gangsteru preko telefona pušta zvuk rotacionih mašina i kaže: “To je štampa, stari moj, i ti je nećeš zaustaviti.” Međutim, logika industrije vesti je prodaja vesti, po mogućstvu onih dramatičnih. Nije da mediji odbijaju da povlađuju ratu: oni su jednostavno pijanola koja na sopstvenom valjku izvodi unapred zapisanu muziku. I tako danas u ratu svako ima neprijatelja u pozadini, što nijedan Klauzevic ne bi mogao da prihvati.
3. Ako bi mediji bili ućutkani, postoje nove tehnologije u oblasti komunikacija koje omogućavaju neizbežan protok informacija – čak ih ni neki diktator ne može zaustaviti, jer koriste minimalnu tehnološku infrastrukturu koje se ni on sam ne može odreći. Ovaj protok informacija obavlja funkciju koju su u tradicionalnim ratovima obavljale tajne službe: neutrališe svaku akciju iznenađenja – a rat u kojem se protivnik ne može iznenaditi nije moguć. Rat stvara jednu vrstu razumevanja s neprijateljem. Međutim, informacija čini više: neprekidno daje reč protivnika (dok je cilj svake ratne politike sprečavanje protivničke propagande), i stvara kod građana obe strane sumnjičavost i nepoverenje prema njihovim vladama (dok je Klauzevic stalno podsećao da je preduslov za pobedu moralno jedinstvo svih boraca). Svaki rat iz naše prošlosti zasnivao se na principu da su građani, verujući u njegovu pravednost, jedva čekali da unište neprijatelja. Danas, međutim, ne samo da informacija nagriza veru građana, već oni zbog nje postaju osetljivi na smrt neprijatelja – koji više nije neki dalek i neodređen događaj već nepodnošljiva, oku dostupna realnost.
4. Sve ovo prepliće se s činjenicom da, kao što kaže Fuko, vlast više nije monolitna i monokefalna već je rasuta, rasparčana, u neprestanom previranju, sakupljanju i razbijanju konsenzusa. U ratu se više ne sukobljavaju sve domovine. Sad je to nadmetanje beskrajnih moći. Korist iz ove igre izvlače pojedini centri moći, ali na račun drugih. Ako je stari rat punio kese trgovcima lopovima, pa je ta zarada potiskivala u drugi plan privremeni prestanak nekih trgovačkih poslova, novi rat, međutim, ako i donosi bogatstvo trgovcima topova, izaziva krizu (i to na čitavoj planeti) velikih industrija vazdušnog transporta, zabave i turzima, i samih medija (koji gube komercijalnu reklamu), jednom rečju, izaziva krizu čitave industrije “suvišnog” – koja predstavlja okosnicu sistema – od građevinskog do automobilskog tržišta. Na vest o početku rata berza je odmah skočila, ali je nakon mesec dana isto tako skakala na prvi nagopveštaj mogućeg mira. Nema nikavog “cinizma” u prvom slučaju, niti vrline u drugom. Berza registruje kretanja u igri moći. U ratu se različite ekonomske sile međusobno nadmeću, i logika njihovog sukoba prevazilazi logiku nacionalnih snaga. Ako je industrija državne potrošnje (kao što je naoružanje) potrebna tenzija, industriji individualne sreće potrebna je sreća. Sukob se ogleda u ekonomskim potrebma.
5. Zbog svih ovih, kao i mnogih drugih razloga, rat više ne liči, kao nekadašnji ratovi, na “serijalni”, već ma “paralelni” model veštačke inteligencije. Serijalni model, koji se, na primer, koristi za konstruisanje mašina za prevođenje ili izvlačenje zaključaka iz nekoliko dostupnih informacija, instalira programer tako da na osnovu jednog konačnog broja pravila donosi nove odluke, pri čemu svaka od njih zavisi od evaluacije one prethodne, prateći strukturu u obliku stabla sačinjenu od niza binarnih račvanja. Na takav način odvijala se stara ratna strategija: ako je neprijatelj pokrenuio svoje trupe prema istoku, onda moram očekivati da namerava da zatim nastavi prema jugu, u tom slučaju, prateći istu logiku, ja ću svoje trupe pokrenuti na severoistoku, kako bih mu neočekivano presekao put. Pravila prema kojima se upravljao neprijatelj bila su i naša pravila, i svako je, kad na njega dođe red, mogao da donese po jednu odluku, kao u partiji šaha.
Prevela s italijanskog Elizabet Vasiljević
Odlomak iz odeljka Razmišljanja o ratu iz knjige Umberta Eka Zapisi o moralu, Paideia, Beograd, 1998.