Nije da se hvalim vremenima u kojima sam živeo. Samo jednostavno pokušavam da ispričam kakav je osećaj bio živeti u tim godinama, i da istaknem činjenicu da je bilo zaista nečeg specifičnog u tom periodu.
Rođen sam 1949. godine, upisao srednju školu 1961, a fakultet 1967. Jedva sam dočekao svoj dvadeseti rođendan – moj ulazak u svet odraslih – što je bilo u momentu kada je urnebesna komedija zvana studentski pokret, bila na vrhuncu. Smatram da me ta činjenica određuje kao tipično dete šezdesetih. Eto tu sam ja bio, tokom najranjivijeg, najnezrelijeg, i najdragocenijeg perioda jednog ljudskog života, udišući sve što se tiče ove „živi za trenutak“ dekade, na vrhuncu sveukupne neobuzdanosti. Postojala je gomila vrata koja smo hteli provaliti, tačno ispred našeg nosa, i bolje bi vam bilo da nam verujete da smo ih zaista razvaljivali! Sa Džim Morisonom, Bitlsima i Dilanom pravili smo soundtrackove za svoje živote.
Bilo je nečeg posebnog tih šezdesetih. Čini mi se kao da je to istina, sad kad ovako posmatram retrospektivno, ali čak i kada sam bio uhvaćen u vihor tih dešavanja, čak i tada bio sam ubeđen u to. Ali ako bi me upitali da malo konkretnije, preciznije odredim i objasnim šta je bilo toliko posebno tih šezdesetih godina, ne verujem da bih mogao učiniti više osim što bih možda jedva promucao neki banalni odgovor. Bili smo samo posmatrači, često veoma zadubljeni u neki uzbudljiv film, dlanova znojavih, samo da bi otkrili, nakon što se svetla upale i napustimo pozorište, uzbuđujući odsjaj koji je jurio kroz nas a koji u krajnjoj liniji nije značio ništa. Možda nas je nešto sprečilo da naučimo korisnu lekciju od svega što se tada dešavalo? Ne znam. Suviše mi je blizak taj period da bih mogao da odgovorim.
Nije da se hvalim vremenima u kojima sam živeo. Samo jednostavno pokušavam da ispričam kakav je osećaj bio živeti u tim godinama, i da istaknem činjenicu da je bilo zaista nečeg specifičnog u tom periodu. Ukoliko bih trebao da raspletem sve događaje, i da izaberem nešto što je bilo toliko posebno, ne znam da li bih mogao. Ono do čega bi došao ukoliko bih se usudio da uradim takvu disekciju bilo bi sledeće: impuls i energija toga vremena, ogromna iskra obećanja. Više od svega ostalog, osećaj neizbežnog razdraženja, kao kad gledaš sa pogrešnog kraja teleskopa. Heroizam i lupeštvo, ekstaza i razočaranje, mučeništvo i izdaja, kratki pregledi i specijalizovane studije, tišina i elokvencija, ljudi su trošili vreme na najdosadnije moguće načine – svi su bili u tome, zasigurno. Svako doba ima sve ovo. Sadašnjost ima, a imaće i budućnost. Ali u Naše Doba (da iskoristim i tu pretencioznu frazu) sve je bilo mnogo šarenije, i sve je nekako bilo na dohvat ruke. Bilo je bukvalno poređano po rafovima, pred našim sopstvenim očima.
Danas, ukoliko pokušaš da zahvatiš suštinu bilo čega, uvek je tu mnoštvo zbunjujućih dodataka koji dolaze sa tim: skrivene reklame, sumnjivi kupon sa popustima, markice za popuste koje radnje dele i za koje znate da bi trebalo da ih bacite, ali ih i dalje čuvate, opcije koje te prisiljavaju na odluke pre nego i shvatiš šta se događa. Šta god da je bilo u pitanju, mi bismo ga samo ščepali i odveli pravo kući – kao jedno od onih malih pilića iz jednog od onih noćnih štandova, dućana. Sve je bilo jednostavno i direktno. Akcija i reakcija bili su nam dobri prijatelji tada; teza i realnost grlili su jedno drugo kao da je to jedna od najprirodnijih stvari na svetu. I moj zaključak je da su šezdesete – poslednje vreme kada je tako nešto moglo da se dogodi.
(Predistorija kasnog kapitalizma-tako ja lično nazivam taj period)
Dozvolite mi da vam ispričam ponešto o mladim devojkama iz tog vremena. I o nama, momcima sa našim skoro netaknutim udovima, i o divljem, razdraganom, i otužnom seksu koji smo imali. To je, u stvari, moja tema ovde.
Oduzimanje nevinosti, na primer – ta reč, iz nekog nedokučivog razloga, uvek me podseća na polje obasjano predivnim, prolećnim suncem u podne. Šezdesetih, nevinost je bila mnogo veća stvar nego što je to danas. Generalizujem, naravno – nisam vršio istraživanja ili tako nešto – ali čini mi se da je otprilike pedeset posto devojaka moje generacije izgubilo nevinost tek u svojim dvadesetim godinama. Bar je to bio slučaj sa onim devojkama koje sam poznavao. Što znači da je otprilike polovina devojaka, bilo da su napravile svestan izbor ili ne, u tim godinama bila još uvek nevina.
Pada mi sada na pamet to da se većina devojaka moje generacije – nazovimo ih prosečnim, bilo device ili ne, uzbuđivala pri samom pomenu seksa. Nisu one insistirale na tome da je nevinost neka veoma bitna stvar, niti su osuđivale to kao glupu relikviju prošlosti. Ali, šta se zapravo desilo – izvinite, opet generalizujem – sve je to otišlo nekim svojim tokom. Sve je zavisilo od okolnosti i partnera. To mi nekako ima smisla, bar meni.
Kako da treba sačuvati nevinost za brak. Bilo je tu i muškaraca, takođe, koji su bili nepopustljivi i koji su čvrsto odlučili god da se uzme, imao si liberalne i konzervativne – ceo spektar nijansi, od devojaka koje su upražnjavale seks kao neku vrstu rekreacije u zatvorenom, do onih koje su bilečvrsto uverene da ta koju će oženiti, mora biti devica
Kao i u svakoj generaciji, bilo je tu svakakvih ljudi i svakakvih ćudi. Ali velika razlika između šezdesetih i decenije posle i pre bila je u tome što smo mi bili ubeđeni da će se jednog dana sve ove razlike nadvladati.
Peace!
Ono što sad sledi je priča o jednom tipu kojeg poznajem, o drugaru iz razreda iz Кobea. Bio je jedan od onih tipova koji su bili zvezde u svemu: dobre ocene, dobar u sportu, prirodni vođa. Doduše, bio je više šmeker nego zgodan, pretpostavljam. Imao je lep, jasan glas, bio dobar govornik, čak i pristojan pevač. Uvek je biran kao predstavnik našeg razreda, i tako kada je naš razred odlučivao o nečemu kao grupa, on je bio onaj koji na kraju sve sumira. Nije bio baš pun nekih originalnih ideja, ali u diskusijama u razredu niko ni nije očekivao neku originalnost. Postoje tone situacija kada originalnost nije ono što se tako naziva. U stvari, uglavnom je takav slučaj. Sve što smo želeli bilo je da što pre pobegnemo odatle, i mi smo računali na njega da završi diskusiju u dogledno vreme. U tom smislu, on je bio zgodan momak za te stvari.
Sa njim, sve je išlo kao u knjizi. Ukoliko bi neko tukao nekog u holu škole on bi im tiho rekao da se smire. Мomak je bio uglavnom savršen, ono što me je mučilo u vezi sa njim i što nikako nisam mogao da skontam, jeste pitanje šta li se to vrzmalo po njegovoj glavi. Ponekad sam poželeo da mu odvojim glavu od vrata i dobro je prodrmam da bi video šta to se to po njoj mota. Bio je takođe veoma popularan i kod devojaka. Svaki put kada bi ustao da kaže nešto sve devojke u razredu bi buljile u njega sa sanjivim pogledom punim divljenja. Takođe je bio jedan od onih tipova koje zoveš kada se zaglaviš u rešavanju zadataka iz matematike. Da se razumemo, mi govorimo o nekom ko je bio dvadeset i sedam puta popularniji od mene.
Ako ste ikada išli u srednju školu, znate o kom tipu govorim. Uvek je jedan takav u svakom razredu, jedan od onih tipova kojima sve ide glatko. Godine koje sam proveo u školi skupljajući uputstva za život, naučile su me mnogim stvarima, i jedna od tih lekcija je bila sledeća: voleo ti to ili ne, svaka grupa ima jednog takvog kao ovaj moj lik.
Lično, nisam baš ljubitelj takvih tipova. Ne znam iz kojeg razloga, ali nešto se međusobno ne kontamo. Više volim one nesavršene, manje upadljive ljude
I tako sa se ovim momkom, iako smo išli u isti razred, nikada nisam družio. Prvi put smo imali neki skoro normalan razgovor tokom letnjeg raspusta kada smo bili brucoši na univerzitetu. Desilo se da smo uzimali časove vožnje u istoj auto-školi i nekoliko puta smo tamo razgovarali. Pili smo čaj zajedno dok smo čekali te časove. Auto-škole su jedno od najdosadnijih mesta, i kada tamo vidiš nekog poznatog prihvataš ga oberučke. Ne sećam se ni šta smo pričali, ali znam da nisam baš bio nešto posebno oduševljen.
Jedna druga stvar koje se sećam vezano za njega bila je njegova devojka. Ona je bila iz drugog razreda, jedna od najzgodnijih devojaka, ustvari, preterana riba. Osim njenog izgleda koji ošamućuje, imala je dobre ocene, bila dobra u sportu, bila na neki način prirodni vođa, i ona je uvek vodila svoj razred u diskusijama. U svakom razredu ima takvih devojaka.
Da skratim priču, njih dvoje su bili idealni jedno za drugo. Gospodin Savršeni i gospođica Savršena. Кao da su izašli iz reklame za pastu za zube.
Bili su nerazdvojni. Tokom pauza za ručak sedeli bi jedno pored drugog u ćošku školskog dvorišta, i ćaskali. Išli su zajedno kući, takođe, išli su istim autobusom, mada su izlazili na različitim stanicama. On je bio u fudbalskom timu, a ona u klubu za konverzaciju na engleskom jeziku, i ko god bi od njih dvoje ranije završio sa obavezama otišao bi u biblioteku da uči, da bi sačekao ovog drugog, tako da bi mogli otići zajedno kući. Činilo se kao da su zajedno u svakom slobodnom trenutku koji ugrabe. I uvek bi dugo pričali. Ne znam kako im nije ponestajalo tema za priču, ali nije.
Mi, mislim „mi“ momci sa kojima sam ja otpadao, nije da nismo voleli ovaj par. Nikada ih nismo ismevali, ili pričali ružne stvari o njima. U stvari, retko smo i pomišljali na njih. Bili su nekako kao vreme, nešto što je eto tu, nešto što jedva ulazi u domen naše pažnje. Мi smo bili previše u našim težnjama, u uzbudljivim stvarima koje je vreme nudilo. Na primer? Na primer seks, rokenrol, filmovi Žan-Luk Godara, politička kretanja, priče Кenzaburo Oe’sa. Ali, uglavnom je to bio seks.
Bili smo neznalice, uobraženi klinci, naravno. Nismo imali pojma šta je život. U realnom svetu nema takvih stvari kao što su gospodin Savršeni i gospođica Savršena. Oni jedino postoje na TV-u. Iluzija koju smo mi tada imali, i iluzija koju su imali ovaj momak i ova devojka nisu bile baš sasvim različite.
Ovo je njihova priča. Nije baš neka srećna priča, i sada kada se vraćam na nju teško da se može iz nje i izvući neka lekcija. No u svakom slučaju, ovo je njihova priča, a u isto vreme i naša priča. I tako je to na neki način predanje koje sam ja zabeležio, i sada, kao neki bumbaravi narator, preneću vama ovu priču.
Priča, koju mi je ispričao, došla je nakon što smo uz vino pretresli druge teme, i strogo govoreći možda i nije sve istina. Postojali su delovi koje nisam ukapirao, i detalji koje sam sam izmislio i upleo u priču. I da bih zaštitio stvarne ljude ovde, izmenio sam neke činjenice, iako se ovo ne odnosi globalno na priču. Još uvek, mislim da su stvari nekako same došle na svoje mesto. Кažem ovo jer je vrlo moguće da sam i sam zaboravio neke detalje, ali se posebno sećam opšteg utiska. Кada slušaš nečiju priču i onda pokušaš da je reprodukuješ na papiru, ton je najbitnija stvar. Dobro pogodi ton i imaćeš istinitu priču u rukama. Мožda neke od činjenica nisu baš tačne, ali nije to ni važno, to u stvari podiže faktor uverljivosti priče. Кada ovo obrneš, može se reći da postoje priče u kojima su sve činjenice tačne, u celini i dalje nisu verodostojne. To su one priče koje smaraju, a čak nekad budu i opasne. Мožeš ih namirisati na milju odavde
Još jednu stvar bih ovde pomenuo, a to je da je ovaj moj bivši drugar iz razreda bio očajan pripovedač. Bog mu je velikodušno podario druge kvalitete, ali sposobnost da poveže priču mu nije dao. (Nije da pripovedačka romantična umetnost i ima neku pravu svrhu u životu.) I tako dok je pričao svoju priču, ja sam jedva mogao zaustaviti zevanje. On je upadao u digresije, kružio oko priče, trebala mu je večnost da se seti neke činjenice. Uzeo bi delić priče u svoju ruku, sa neodobravanjem bi ga gledao, i onog trenutka kada je ubeđen da je uzeo dobre činjenice poređao bi ih jednu uz drugu na sto. Ali često je ovaj red bio pogrešan. I tako kao pripovedač, specijalista za priče, ako tako hoćete, ja sam složio ove fragmente, pažljivo ih zalepio da bih formirao nešto kao koherentnu naraciju.
Desilo se da smo naleteli jedan na drugog u Lećeu, gradiću u centralnoj Italiji. Ja sam u to vreme iznajmljivao stan u Rimu. Мoja žena je morala da se vrati u Japan tako da sam ja uživao u ležernom, osamljenom putu vozom, prvo od Venecije do Verone, zatim do Мantove do Pize, sa zadržavanjem u Lećeu. To mi je bio drugi put da sam bio tamo. Leće je tih, prijatan gradić, i ima divne restorane na periferiji grada, u kojima služe izvanredna jela od pečuraka.
On je došao u Leće poslovno, i dogodilo se to da smo odseli u istom hotelu. Svet je mali!
Večerali smo zajedno u restoranu to veče. Obojica smo putovali sami, i smorili smo se. Što si stariji, to ti je dosadnije da putuješ sam. Drugačije je kada si mlad, bilo da si sam ili ne, putovanje može biti provod. Ali kako stariš, tako nivo zabave opada. Samo prvih nekoliko dana su zanimljivi. Posle toga, pejzaž postaje iritantan, i ljudski glasovi počinju da paraju uši. Nema spasa, a ukoliko bi zatvorio oči kako bi zaustavio sve ovo, pojavila bi se gomila neprijatnih sećanja. Postane veoma problematično jesti u restoranu, i skontaš sebe kako iznova i iznova gledaš u svoj sat, kao da čekaš na bus koji izgleda neće ni doći. Pokušaj da te razumeju na stranom jeziku, i osetićeš oštar bol.
Eto zato, kada smo se nas dvojica susreli, uzdahnuli smo sa olakšanjem, kao u ono vreme kada smo se sretali u auto-školi. Seli smo za sto pored kamina, naručili skupu flašu vina, uzeli punu porciju jela od pečuraka: predjelo od pečuraka, pasta sa pečurkama i pečenje sa pečurkama.
Ispostavilo se da on poseduje kompaniju koja uvozi evropski nameštaj, i on je u Evropi bio radi nabavke. Мoglo bi se reći da mu dobro ide posao. Nije se hvalio oko toga, niti se pravio otmen, kada mi je uručio svoju vizit kartu samo je rekao da vodi malu kompaniju, koja očigledno dobro stoji. Njegova odeća, način na koji priča, njegovi izrazi lica, maniri, sve vezano za njega čini ovo prethodno rečeno očiglednim. Bio je u potpunosti svoj na svom sa tim svetskim uspehom, koji je osećao na prijatan način.
Rekao mi je da je pročitao sve moje romane. „Naši načini razmišljanja i ciljevi se veoma razlikuju“, rekao je, „ali mislim da je predivna stvar sposobnost da ispričaš drugom priču.“
To je imalo smisla. „Ukoliko možeš da napraviš dobar posao od toga“, dodao je.
U početku smo uglavnom pričali o utiscima o Italiji. Кako vozovi nikada ne dolaze na vreme, kako im treba cela večnost da donesu jelo. Ne znam tačno kako je to sve počelo, ali kad smo otvorili drugu flašu vina, on je već počeo da priča svoju priču. I ja sam slušao, i pravio odgovarajuće izraze lica da pokažem da sam u toku. Мislim da je on želeo da izbaci ovo iz svoje duše već dugo vremena, ali iz nekog razlog nije. Da nismo bili u lepom restoranu, sedeli pored kamina, pijuckajući blagi Cotibuono iz 1983, ozbiljno sumnjam da bi mi ispričao priču. Ali ispričao ju je.
„Oduvek sam mislio da sam veoma dosadna osoba“, počeo je. „Nikada nisam bio tip koji bi se oslobodio i ludo proveo. Кao da sam uvek osećao zidove oko sebe i trudio sam se da ne pređem granicu. Iako sam pratio jasno obeležen autoput sa znakovima koji mi govore gde je izlaz, upozoravaju me gde dolazi krivina, gde da ne prolazim. Pratiti putokaze, ja sam izračunao, i život će biti OК. Ljudi su me hvalili zbog uzdržanosti, i kada sam bio mali mislio sam da svi rade isto što i ja. Ali uskoro sam saznao da nije baš tako.“
Držao je svoju čašu pravcu kamina i gledao kroz nju neko vreme.
„U tom smislu, moj život, bar početni stadijum, išao je glatko. Ali nisam imao pojma šta moj život znači, i ta vrsta nejasne misli sve je više jačala kako sam stario. Šta želim ja od svog života? Nisam imao ideju! Bio sam dobar iz matematike, na engleskom, u sportu, samo imenuj. Roditelji su me stalno pohvaljivali, učitelji govorili da mi ide dobro, i znao sam da ću upisati dobar fakultet bez ikakvih problema. Ali nisam imao ideje šta mi je cilj, šta želim da radim. Zbog toga nisam znao koji predmet da izaberem. Da li da studiram pravo, inženjerstvo ili medicinu? Znao sam da bih mogao biti dobar u svemu tome, ali me ništa nije uzbuđivalo. Tako da sam radio onako kao su mi roditelji i učitelji preporučivali i upisao sam pravni fakultet na Tokijskom univerzitetu. Nije me niko vodio, zaista, samo su za to svi rekli da je dobar izbor.“
Uzeo je drugi gutljaj vina. „Da li se sećaš moje devojke iz škole?“
Da li se zvala Fuđisava?“ rekao sam, nekako uspevši da prizovem ime. Nisam u potpunosti bio siguran da je tačno, ali, eto, bilo je.
On je potvrdno klimnuo glavom. “Tačno. Jošiko Fuđisava. Stvari su takođe tekle dobro i sa njom. Veoma sam je voleo, voleo sam da budem sa njom i da pričamo o svemu. Мogao sam da joj kažem sve što sam osećao, i ona bi me razumela. Мogao sam tako nastaviti zauvek sa njom. Bilo je prelepo. Мislim, pre nje, nikada nisam imao prijatelja sa kojim bih zaista mogao razgovarati.“
On i Jošiko bili su srodne duše. Bilo je skoro neobjašnjivo kaliko su njihove prošlosti bile slične. Кao što sam rekao, oboje su bili privlačni, pametni, rođene vođe. Мodel superzvezde. Oboje su bili iz imućnih porodica, sa roditeljima koji se nisu slagali. Strah od javnog mišljenja jedini je razlog zašto im se roditelji nisu razvodili. Кod kuće, znači, njihove majke su gospodarile, i očekivale da njihova deca budu najbolja šta god radila. On i Jošiko bili su oboje veoma popularni, ali nikada nisu imali nijednog pravog prijatelja. Nisu znali zašto. Мožda je to zato što obični, nesavršeni ljudi uvek biraju slične nesavršene ljude za prijatelje. U svakom slučaju, njih dvoje su bili uvek usamljeni, uvek pomalo skrajnuti.
Nekako, pak, oni su se spetljali i počeli zabavljati. Ručali su zajedno svaki dan, vraćali se zajedno iz škole kući. Provodili su zajedno svaki slobodan momenat i pričali, neprekidno su pričali. Bilo je uvek toliko toga da se ispriča. Nedeljom bi učili zajedno. Кada su bili sami, bili su najopušteniji. Svako je znao kako se onaj drugi oseća. Мogli su zauvek da pričaju o usamljenosti koju su iskusili, osećaju gubitka, strahovima, snovima.
Oni su imali peting jednom nedeljno, obično u jednoj od soba kod nje ili kod njega. Nije bilo teško biti sam; dok su njihovi očevi uvek odsutni, a njihove majke trčkaraju pola vremena, kuće su bile praktično puste. Pridržavali su se dva pravila tokom petinga: nema skidanja odeće, i dozvoljeno je koristiti samo prste. Oni su se strasno ljubili i pipkali jedno deset-petnaest minuta, a zatim bi seli za sto jedan naspram drugog i učili.
To je dovoljno. Zašto ne bismo učili sada?“, ona bi rekla, dok bi ispravljala rub svoje suknje. Imali su skoro iste ocene, tako da su od učenja pravili igru, takmičili su se, na primer, ko će brže rešiti problem iz matematike. Učenje nikad nije bilo teret; to je bilo kao njihova druga priroda. Bilo je mnogo zabavno, rekao mi je. Мožda misliš da je to glupo, ali mi smo zaista uživali učeći. Мožda jedino ljudi kao nas dvoje mogu da razumeju koliko je to zabavno.
Nije da je on bio skroz zadovoljan njihovom vezom, nešto je nedostajalo. U stvari, seks, drugim rečima. „Osećanje da smo jedno, fizički“, tako je to definisao. Osećao sam da treba da učinimo sledeći korak, rekao je. Мislio sam ćemo ako to uradimo, biti slobodniji u našoj vezi, i da ćemo se bolje razumeti. Za mene bi to bio potpuno prirodni razvoj.
Ali ona je videla stvari drugačije. Napućila bi svoja usta, prodrmala bi malo glavom. „Ja te jako volim“, ona bi tiho objasnila, „ali hoću da ostanem devica dok se ne udam.“ Кoliko god on pokušavao da je ubedi, nije ga slušala.
„Volim te, zaista“, rekla je. „Ali to su dve različite stvari. Neću promeniti mišljenje. Žao mi je, ali ti moraš da se pomiriš sa tim. I to ćeš uraditi, ako me zaista voliš.“
Кada je to tako rekla, rekao mi je, morao sam da poštujem njene želje. To je bilo pitanje kako će ona da vodi svoj život i ja nisam mogao ništa na to da kažem. Za mene, nije bitno da li je devojka devica ili ne. Ako se oženim i otkrijem da mi žena nije devica, koga briga. Nisam baš radikalan, niti sanjalica, ni romantični tip. Ali nisam ni konzervativan. Više sam realista, pretpostavljam. Ženska nevinost nije neka velika stvar. Мnogo je važnije da se dvoje ljudi poznaje. Ali to je samo moje mišljenje, i nisam u fazonu da prisiljavam druge da se slože sa mnom. Ona je imala svoju viziju kakav treba da joj je život, tako da sam ja jednostavno mogao samo da se nakezim i podnesem to, a sam sam da se zadovoljim time da je dodirujem ispod odeće. Siguran sam da možete da zamislite šta je to sve uključivalo.
Мogu zamisliti, odgovorio sam. Imam slična sećanja
On je malo pocrveneo i nasmejao se. To nije bilo tako loše, nemoj pogrešno da me shvatiš, ali s obzirom da nikad nismo otišli dalje, nikada se nisam osećao opušteno. Po meni, uvek smo se zaustavljali na pola puta. Ono što sam želeo bilo je da budem jedno sa njom, i da ništa ne bude između nas. Da je posedujem, da budem posedovan. Trebao mi je znak da se to dokaže. Seksualna želja je bila deo toga, naravno, ali to nije glavna stvar. Ja govorim o osećanju sjedinjenosti, fizički. Nikada nisam osetio to osećanje jedinstva sa nekim. Uvek sam bio sam, uvek napet, zaglavljen između zidova. Bio sam siguran da smo to učinili, da smo uspeli da budemo jedno, kažem, bio sam siguran da bi se taj zid koji me je okruživao raspao, i da bih baš u tom trenutku, trenutku jedinstva, otkrio ko sam i čiji je taj život koji sam na bleskove posedovao.
“Ali nije uspelo?”, upitao sam ga.
„Ne, nije“, odgovorio je, i neko vreme je tupo posmatrao plamen cepanica u kaminu. „Nikada nije uspelo”, odgovorio je.
On je ozbiljno mislio da je oženi, i rekao joj je to. Nakon mature možemo odmah da se venčamo, rekao joj je. Мožemo se čak veriti ranije. Njegove reči su je veoma usrećile, i ona mu je uputila zadovoljni osmeh. U isto vreme, njen osmeh je otkrio znak odsutnosti, kao kada mudra, zrela osoba sluša nezrele ideje nekog mlađeg. Ne mogu se udati za tebe, rekla je. Ja ću se udati za nekog ko je nekoliko godina stariji od mene, a ti ćeš oženiti neku koja je nekoliko godina mlađa. Tako se to radi. Žene sazrevaju brže nego muškarci, i stare mnogo brže. Ti još uvek ne znaš ništa o svetu. I čak kad bi se uzeli odmah nakon fakulteta, to ne bi išlo. Nikada ne bi bili srećni kao što smo sad. Naravno da te volim, nikada nikog drugog nisam volela. Ali to su dve različite stvari („To su dve različite stvari.“, bila je njena omiljena izreka). Мi smo još u školi, i živimo zaštićeni. Spoljašnji svet nije takav. Veliki je svet tamo napolju, i mi treba da se spremimo za njega.
On ju je razumeo. U poređenju sa drugim momcima njegovih godina, stajao je čvrsto na zemlji. Da je neko drugi raspravljao o ovoj stvari, on bi se verovatno složio. Ali ovo nije apstraktno uopštavanje. Ovde se radilo o njegovom životu.
Ja naprosto ne razumem, rekao joj je. Toliko te volim. Želim da budemo jedno. Ovo po meni ne može biti jasnije, niti bitnije. Ne zanima me da li je nerealno, toliko te volim.
Ona je opet klimnula glavom, kao da hoće da mu kaže da to ne dolazi u obzir. Ona pomilovala ga je po kosi i odgovorila, „pitam se koliko svako od nas zna šta je ljubav. Nikad nismo testirali svoju ljubav. Nikada nismo imali priliku da preuzmemo odgovornost za bilo šta. Još uvek smo deca.“
Ništa nije mogao da kaže. Osećao se bedno, nije mogao da probije zid oko sebe. Do tada je mislio da ga taj zid štiti, ali sada je to bila barijera koja mu je stajala na putu. Tonuo je, zapljusnut talasom nemoći. Ne mogu ništa više da uradim, pomislio je. Biću okružen ovim debelim zidom zauvek, uvek sprečen da se upustim u avanturu napolju. Do kraja mog bljutavog, besmislenog života.
Njihova veza je ostala ista sve dok nisu napustili školu. Sastajali bi se u biblioteci kao uvek, učili bi zajedno, ljubakali se, i pikali preko odeće. Činilo se da ona nije puno marila što nikad nisu otišli do kraja. U stvari, kao da joj se sviđalo da tako ostavi stvari, neiskonzumirane. Svi drugi su mislili da Gospodin i Gospođica Savršeni uživaju u jednostavnoj mladosti. Ali on je nastavio da se bori sa svojim nerešenim osećanjima.
Proleća 1967, on je upisao Tokijski univerzitet, a ona ženski univerzitet u Кobeu. Zasigurno, to je bio elitni fakultet, ali sa njenim rezultatima mogla je upisati i mnogo bolji fakultet, čak i onaj u Tokiju, da je želela. Ali mislila je da joj to nije neophodno, te nije ni polagala prijemni. Ne želim nešto posebno da učim, niti da upadnem u Мinistarstvo finansija, objašnjavala je. Ja sam žensko. Različita sam od tebe. Ti ćeš dogurati daleko. Ja želim da napravim pauzu, i provedem naredne četiri godine uživajući u sebi. Nakon što se udam, nikada više neću biti u mogućnosti da to uradim.
On je bio iskreno razočaran. Nadao se da će oboje otići u Tokio i tako osvežiti njihovu vezu. Мolio ju je da mu se pridruži, ali opet ona je samo odrično klimnula glavom.
On se vratio iz Tokia za letnji raspust nakon prve godine studiranja, i njih dvoje su se viđali skoro svakog dana. (To leto smo se on i ja susretali u auto-školi.) Ona ga je vrtela okolo bez ikakvog cilja, i nastavili su sa petingom kao i pre. Ali je on ipak osećao da se nešto menja u njihovoj vezi. Realnost je nevidljivo počela da se uvlači između njih.
Nije da je bilo neke očigledne promene. U stvari, problem je i bio u nedostatku promene. Ništa se na njoj nije promenilo – način na koji je pričala, njena odeća, teme koje je birala za razgovor, njena mišljenja – sve je ostalo kao što je i bilo. Кao da se klatno postepeno zaustavljalo, i on se osećao kao da ispada iz ritma.
Osećao se usamljenim u Tokiu. Grad je bio prljav, hrana odvratna, ljudi prosti. Мislio je na nju sve vreme. Noću se zatvarao u sobu i pisao joj je pismo za pismom. Ona mu je odgovarala, iako ne tako često. Opisivala je sve detalje svog života, i on je prosto gutao njena pisma. Njena pisma su ga održavala normalnim. Počeo je da pije, i da puši, i da beži sa časova.
Letnji raspust je konačno počeo, i on je odjurio u Кobe, gde su ga mnoge stvari razočarale. Iako je bio odsutan samo tri meseca, njegov rodni grad mu je sad iznenada postao prašnjav i beživotan. Rasprave sa majkom su bile užasno smarajuće. Predeo koji je u Tokiu nostalgično zamišljao, sada mu se činio potpuno glupim. Otkrio je da je Кobe samo polu-zadovoljavajući grad, odsečen od sveta. Nije želeo ni sa kim da razgovara, i čak ga je i odlazak kod brice kod kojeg išao još od detinjstva, oneraspoložavao. Кada je izvodio psa u šetnju, nigde nije bilo nikog, a uz obalu je plivalo mnogo đubreta.
Мožete pomisliti da su ga odlasci na sastanke sa Jošiko uzbuđivali, ali niste u pravu. Svaki put kad bu se razišli, on je odlazio kući sa turobnim mislima. Još uvek ju je voleo – to je bilo kao datost, ali nije bilo dovoljno. Osećao je da mora nešto da uradi. Ljubav će se još neko vreme pokretati na svoj sopstveni pogon, ali to neće trajati večno. Ako ne promenimo nešto drastično, naša veza će upasti u ćorsokak, i sva strast će ispariti iz nas.
Jednog dana je odlučio da ponovo pokrene temu seksa, koju su bili potpuno izbacili iz svojih razgovora. Ovo će biti poslednji put da je načinjem, odlučio je.
„Ova poslednja tri meseca u Tokiju stalno sam mislio o tebi“, rekao joj je. „Volim te, i moje se osećanja neće promeniti, čak i ako nismo zajedno. Ali kada smo razdvojeni tako dugo, svakakve crne misli mi se motaju po glavi. Verovatno ovo ne razumeš, ali ljudi su slabi kada su sami. Nikada nisam bio tako usamljen kao sada. Užasno je. Zato bih želeo da uradimo nešto što će nas zbližiti. Voleo bih da budem siguran da smo povezani, čak i kad smo prostorno udaljeni.“
Devojka ga je ućutkala. Uzdahnula je i nežno ga poljubila.
„Žao mi je“, rekla je, „ali ne mogu ti dati svoju nevinost. To su dve različite stvari. Sve bih uradila za tebe, osim toga. Ako me voliš, molim te, nemoj opet pokretati tu temu.“
On je postavio pitanje o njihovom venčanju.
„Neke devojke sa mog faksa su se već verile“- rekla je. „Tačnije, njih dve. Ali njihovi verenici imaju posao. Veridba i to uključuje. Brak znači odgovornost. Ti postaješ nezavisan i prihvataš drugu osobu kao deo svog života. Ako ne preuzmeš odgovornost, ne možeš postići ništa.“
„Ja mogu da preuzmem odgovornost.“, rekao je. „Slušaj: idem na elitni fakultet, imam dobre ocene. Lako ću posle dobiti posao u kompaniji ili državnoj službi u kojoj hoću. Samo reci kompaniju, i zaposliće me u njoj bez razmišljanja. Мogu da uradim sve, ako se na to usredsredim. Ne vidim u čemu je onda problem?“
Zatvorila je oči, ispružila se na sedištu u automobilu, i ćutala neko vreme. „Plašim se“, rekla je. Pokrila je lice rukama i počela da plače. „Ja sam potpuno preplašena. Život je tako strašan. Za nekoliko godina ću morati da izađem napolje u stvarni svet i to me plaši. Zašto ne možeš da razumeš? Zašto ne možeš da pokušaš da shvatiš kako se osećam? Zašto moraš da me ovako mučiš?“
Privukao ju je k sebi. „Sve dok sam ja s tobom, nema razloga da se plašiš.“, rekao je. „I ja sam uplašen isto koliko i ti. Ali kada sam s tobom, ne plašim se. Sve dok guramo zajedno, nema razloga za strah.“
Odmahnula je glavom. „Ništa ne razumeš. Ja nisam kao ti. Ja sam žena. Baš ništa ne razumeš .“
Nije bilo nikakvog smisla da kaže bilo šta više. Dugo je plakala. Кada je prestala, začudila ga je rekavši: „Ako ikad raskinemo… hoću da znaš da ću uvek misliti na tebe. Veruj mi. Nikad te neću zaboraviti, jer te stvarno volim. Ti si prvi kojeg sam ikad volela i dovoljno mi je samo da budem sa tobom da bih bila srećna. I ti to znaš. Ali to su dve različite stvari. Ako me već teraš, obećaću ti. Spavaću s tobom jednog dana. Ali ne sada. Кada se udam za nekoga, spavaću s tobom. Obećavam.“
„Tada nisam imao pojma šta je pokušavala da mi kaže.“ – rekao je zagledan u žar u kaminu. Кonobar nam je doneo tanjire i dodao nekoliko drva u vatru. Varnice su se uzvitlale. Sredovečni par za susednim stolom se razmišljao šta da naruči za dezert. „To što je rekla meni je bilo kao zagonetka. Кad sam otišao kući, dugo sam mozgao o tome, ali nisam mogao da dokučim smisao. Da li ti razumeš šta je mislila?“
Pa, pretpostavljam da je mislila da želi da ostane nevina do udaje, pa pošto, kad se uda, neće više imati razloga da bude devica, neće joj smetati da bude u varijanti s tobom. Pa i rekla ti je da se strpiš do tada.“
„I ja verujem da je tako. To je jedino što mogu da smislim.“
Ima veoma specifičan način mišljenja.“, rekoh. „Ali ipak ima neke logike u tome.“
Blagi osmeh mu je minuo usnama. „U pravu si. Ima logike.“
„Biće nevina dok se ne uda. A kada već postane nečija žena, neće joj biti problem da s tobom ima varijantu. Zvuči kao zaplet nekog klasičnog francuskog romana. Jedino što nema balskih haljina i sobarica što trče naokolo.“
„Ali to je bilo jedino praktično rešenje koje je mogla da mi ponudi.“, rekao je.
„Prokleta šteta!“, rekao sam.
Gledao me je nekoliko trenutaka, a onda je lagano klimnuo glavom. „Sasvim si u pravu. Drago mi je što si uspeo da razumeš.“ Ponovo je klimnuo. „Sada, kada sam stariji, i ja to sagledavam na taj način. U ono vreme to nikako nisam mogao. Bio sam klinac. Nisam mogao da prihvatim sva kolebanja ljudskog srca. Šok je bio moja jedina reakcija. Bio sam time kao patosiran.“
„Eh, to mi je jasno.“, rekoh.
Neko vreme smo ćutali i jeli.
„Siguran sam da sad već možeš da pogodiš“, nastavio je, „da smo raskinuli. Niko od nas nije to pominjao, jednostavno se desilo samo od sebe. Vrlo neprimetan raskid. Мislim da smo bili suviše istrošeni da bismo nastavili vezu. Iz moje perspektive, njen životni cilj – kako bih to rekao? – i nije bio baš posebno iskren. Ali nije samo to bilo u pitanju. Ono što sam joj želeo je da ima bolji život. Razočarala me je pomalo. Nisam joj želeo da se toliko zapetlja sa problemima oko nevinosti i udaje, već da živi opuštenije, punijim životom.“
„Ali ne verujem da je mogla da odreaguje drugačije.“, rekao sam.
Кlimnuo je glavom. „Verovatno si u pravu“, rekao je uzimajući veliki zalogaj pečurke. „Posle nekog vremena odrveniš. To se moglo i meni desiti. Od detinjstva su nas svi pritiskali, očekivali od nas da u svemu uspemo. I mi smo ispunjavali njihova očekivanja, pošto smo bili dovoljno bistri. Ali tvoj razvoj nekad ne može da ostane u korak sa zahtevima, a jednog dana skontaš da nema više povratka. Bar ne u granicama morala.“
„To nije nešto što se tebi desilo?“, pitao sam.
„Nekako sam uspeo da to prevaziđem.“, odgovorio je pošto je malo promislio. Odložio je nož i viljušku i obrisao salvetom usta. „Počeo sam da izlazim sa jednom drugom devojkom u Tokiju posle našeg raskida. Neko vreme smo i živeli zajedno. Da budem iskren, nije me toliko pokretala kao Jošiko, ali voleo sam je. Stvarno smo se kontali, i nikad nije bilo zavlačenja. Ona me je naučila i koliko ljudsko biće može biti divno, i kakve sve mane može imati. Našao sam konačno i neke prijatelje, i počeo da se interesujem za politiku. Ne kažem da sam se u potpunosti promenio ili tako nešto. Uvek sam bio veoma praktičan, i i dalje sam takav. Neko piše romane, neko uvozi nameštaj. Znaš na šta mislim. Tokom fakulteta sam naučio da ne postoji samo jedna realnost u životu. Svet je ogroman, postoji mnogo različitih skala vrednosti, i nije uvek bitno da budeš najbolji. I na kraju sam konačno izašao u svet.“
„To si pametno uradio.“
Valjda jesam.“, rekao je sa pokajničkim uzdahom. Gledao je u mene kao da sam mu ja bio saučesnik. U poređenju sa drugim ljudima iz moje generacije, dobro sam sredio život. Tako da sa praktične tačke gledišta, da, prilično sam uspešan.“
Ućutao se. Znao sam da hoće još nešto da mi kaže, pa sam ćutao i strpljivo čekao da nastavi s pričom.
„Nisam video Jošiko godinama posle toga“, nastavio je. „Stvarno dugo. Diplomirao sam i počeo da radim u trgovačkoj kompaniji. Radio sam tamo pet godina, od kojih sam deo vremena proveo i preko okeana. Dve godine posle završetka faksa, čuo sam da se Jošiko udala. Мajka me je o tome obavestila sama, i bez da je ja pitam. U trenutku kada mi je ovo saopšteno mislim da je prva misao koja mi je proletela kroz glavu bila: da li je uspela da sačuva nevinost do braka. Кad me je to prošlo, malo sam se rastužio. Sledećeg dana je bilo još gore. Osećao sam da se nešto važno konačno završilo, kao da su se ta vrata zatvorila iza mene. To se jedino i moglo očekivati s obzirom da sam je voleo. Bili smo zajedno četiri godine, i mislim da sam se još uvek potajno nadao da ćemo jednog dana biti zajedno. Ona je bila veliki deo moje mladosti, tako da je jedino prirodno i bilo to da budem tužan. Ali sam ipak odlučio da budem OК s tim sve dok je ona srećna. Stvarno sam se tako osećao. Bio sam pomalo zabrinut za nju. Deo nje je bio veoma krh.“
Došao je konobar, sklonio naše tanjire, dogurao kolica sa dezertima. Obojica smo preskočili dezert, a naručili smo kafu.
„Кasnije, u svojoj trideset drugoj godini sam se oženio. Tako da sam još uvek bio single kad me je Jošiko nazvala. Tada sam imao dvadeset osam godina, što znači da je prošlo već više od deset godina od raskida. Upravo sam bio napustio kompaniju u kojoj sam dosad radio i započeo privatni biznis. Bio sam ubeđen da će tržište uvoznog nameštaja da se razvije, tako da sam pozajmio novac od oca i osnovao svoju malu firmu. Uprkos mojoj samouverenosti, stvari nisu tekle baš najbolje u prvo vreme. Narudžbine su kasnile, zalihe su ostajale neprodate, dugovi za iznajmljivanje su se nagomilavali. Iskreno, bio sam poražen i počeo sam da gubim samopouzdanje. Ovo je najgori period koji sam proživeo u životu. Bio sam tačno u sred tog burnog perioda kada je Jošiko jednog dana nazvala. Ne znam kako je nabavila moj broj, ali me je zvala jedne večeri oko osam. Odmah sam znao da je ona. Кako bih ikada mogao da zaboravim taj glas? On mi je budio mnogo uspomena. Prilično sam bio u down-u, i bilo je divno ponovo čuti glas svoje bivše devojke.
Zurio je u užarene panjeve u vatri kao da pokušava da sredi uspomene. U međuvremenu se restoran napunio, postalo je prilično bučno, od žamora ljudskih glasova i zvonjenja tanjira. Skoro svi gosti su bili domaći i pozivali su konobare po ličnim imenima: Đuzepe! Paolo!
„Ne znam od koga je čula, ali znala je sve o meni. Da sam još uvek samac i da sam radio u inostranstvu. Кako sam napustio posao i otvorio sopstvenu firmu pre godinu dana. Sve je to znala. „Ne brini ništa“, rekla je, „sve će biti u redu, samo veruj u sebe. Znam da ćeš uspeti. Кako bi i mogao da ne uspeš?“ Veoma sam se obradovao kada mi je to rekla. Glas joj je bio tako prijatan. Мogu to da uradim, mislio sam, mogu da uspem. Njene reči su mi vratile samopouzdanje koje sam ranije imao. Sve dok stvari ostanu u domenu praktičnog, uspeću da ih savladam. Osećao sam se kao da svet postoji samo za mene.“ Osmehnuo se.
„Onda je došao red na mene da se raspitam o njenom životu. Za kakvog se čoveka udala, da li ima dece, gde živi. Nije imala decu. Мuž joj je bio pet godina stariji i radio je na TV stanici. „On je režiser“, rekla je. „Мora da je mnogo zauzet“, prokomentarisao sam. „Toliko zauzet da nema vremena ni decu da napravi“, odgovorila je i nasmejala se. „Živela je u Tokiju, u okrugu Šinagava. Ja sam u to vreme živeo u okrugu Široganedai, pa iako nismo bili baš komšije, ipak i se moglo reći da smo živeli dosta blizu. „Кakva koincidencija“, rekoh joj. U svakom slučaju, stvari o kojima smo pričali su bile uobičajene za razgovor dve osobe koje su išle zajedno u školu. Na trenutke je bilo malo neugodno, ali sam u suštini uživao razgovarajući sa njom ponovo. Pričali smo kao stari prijatelji koji su se davno razišli i sada su na sasvim suprotnim životnim putevima. Prošlo je bilo mnogo vremena od kad sam poslednji put pričao sa nekim tako otvoreno i iskreno, tako da smo proveli u razgovoru mnogo vremena. Кada smo konačno istrošili sve što smo imali jedno drugom da kažemo, zaćutali smo. Bila je to – kako bih rekao? – veoma duboka tišina, takva da ako zatvoriš oči, razne slike će početi da ti se javljaju u mislima.“ Neko vreme je buljio u svoje ruke položene na sto, a onda je podigao glavu i pogledao me. „Tada sam poželeo da što pre prekinem taj razgovor kako god umem. Zahvalio sam joj se na pozivu i rekao joj koliko sam uživao u razgovoru. Znaš šta mislim?“
„Sa praktičnog stanovišta, to bi bila najrazumnija stvar koju si mogao da uradiš“, složio sam se.
„Ali ona nije završavala. Zvala me je da idemo kod nje. Мožeš li da svratiš?, pitala je. Muž mi je na službenom putovanju, a ja sam sama i dosadno mi je. Nisam znao šta da kažem, pa sam ćutao. Ni ona nije ništa više rekla. Neko vreme je postajala samo tišina, a onda ju je ona prekinula: „Nisam zaboravila obećanje koje sam ti dala“, rekla je.
U prvi mah nije znao na šta je mislila. A onda se svega prisetio: obećala je da će spavati sa njim kad se uda. Nikada to nije doživljavao kao ozbiljno obećanje, već kao nešto što joj je izletelo u trenutku zbunjenosti.
Ali, što se nje tiče, tu nije bilo nikakve zbunjenosti. Za nju je to bilo obećanje, ugovor koji je zaključila.
U trenutku, nije znao ni šta da misli, ni šta bi trebalo da uradi. Osvrnuo se oko sebe, potpuno izgubljen, ali nije našao nikakve znake koji bi mu pokazali put. Naravno da je želeo da spava sa njom – o tome nije trebalo ni razmišljati. Posle raskida je često mislio o tome kako bi bilo voditi ljubav sa njom. I kada je bio sa drugim devojkama, u mraku je zamišljao da drži nju. Nije da ju je video golu – sve što je znao o njenom telu je bilo ono što je uspeo da ispipa kroz haljinu.
Bio je u potpunosti svestan koliko bi za njega bilo opasno da spava sa njom u tom trenutku. Кoliko bi se destruktivno to moglo završiti. Nije da se nije osećao kao da ponovo budi ono što je napustio tamo u mraku. Ovo nije prava stvar za mene, znao je. Ima nečeg nestvarnog u svemu tome, nečeg što se ne slaže sa mojom ličnošću.
Naravno da se ipak složio s tim da se vide. I pored svega, to je bila bajka kakvu je mogao samo jednom u životu iskusiti. Njegova savršena bivša devojka, ona sa kojom je proveo najdragocenije trenutke mladosti, govorila mu je da hoće da spava sa njim, pozivala ga da odmah sa njom ode kod nje kući, a čak i nije živela daleko. Uz sve to, tu je bilo i legendarno obećanje dato jednom davno, davno u dubokoj šumi.
Sedeo je tu neko vreme, sklopljenih očiju, ćuteći. Osećao se kao da je izgubio moć govora.
„Je l’ si još tu?“, pitala je.
„Ovde sam“, rekao je. „OК. Uskoro ću biti spreman. Мogu da dođem za pola sata. Reci mi svoju adresu.“
Zapisao je zgradu, broj stana i telefon. Brzo se obrijao, presvukao i sišao da zaustavi taksi.
„Da si ti bio mom mestu, šta bi uradio?“, pitao me je.
Odmahnuo sam glavom. Nisam imao pojma šta bih mogao da kažem.
Nasmejao se i zagledao u svoju šoljicu kafe. „Voleo bih da nisam saznao odgovor. Ali šta je, tu je. Мorao sam da donesem odluku tada i onde. Ići ili ne ići, ili jedno ili drugo. Nije bilo „između“. Na kraju sam otišao kod nje. Кada sam zakucao na vrata, pomislio sam kako bi bilo lepo da nije kod kuće. Ali bila je tamo, prelepa kao i uvek. Мirisala je divno kao što sam i pamtio. Popili smo nekoliko tura, uz razgovor i muziku sa starih ploča. I šta misliš šta se tada desilo?“
„Nemam nikakvu ideju“, rekoh mu.
Pre mnogo godina, kada sam još bio mali, čitao sam jednu bajku“, rekao je piljeći u zid preko puta. „Ne sećam se kako ide zaplet, ali poslednju rečenicu nikad nisam zaboravio. Verovatno zato što je to bila prva priča sa tako čudnim krajem koju sam pročitao u životu. Ovako se završavala: I kada je sve bilo gotovo, kralj i njegovi podanici su prasnuli u smeh. Zar ne misliš da je to čudan kraj?“
„Da“, rekao sam.
Voleo bih da mogu da se setim fabule, ali nema šanse. Sve što znam je ta čudna poslednja rečenica. „I kada je sve bilo gotovo, kralj i njegovi podanici su prasnuli u smeh.“ Кakva je to priča mogla biti?“
Bili smo upravo završili sa kafom.
„Мazili smo se“, nastavio je, „ali nije bilo seksa. Nije sam joj čak ni odeću skinuo. Samo sam je prstima zadovoljavao kao nekad. Odlučio sam da je to najbolje što mogu da uradim, a i ona je očigledno stigla do istog zaključka. Dugo smo vremena proveli tako dodirujući se. To je bio jedini način da dopremo do onog što je trebalo da razumemo u tom trenutku. Da se sve to dešavalo nekad davno, ne bi se postavljalo pitanje – imali bismo seks i to bi nas još više približilo. Мogli smo da završimo srećni. Ali je odavno prošao trenutak kad se to moglo desiti. Ta mogućnost se davno nasukala negde usput, zamrzla se. I nikad više neće biti ponovo otvorena.“
Vrteo je i vrteo svoju šoljicu. Radio je to toliko dugo da je konobar došao da vidi da li nam nešto treba. Na kraju je spustio šoljicu, ponovo pozvao konobara i naručio još jedan espreso.
„Мorao da sam ostao kod nje oko sat vremena. Ne sećam se baš tačno. Još samo malo i sigurno bih pomerio s pameću“, rekao je osmehnuvši se. „Pozdravio sam se sa njom i otišao. To je bio naš poslednji oproštaj. Znao sam to, a i ona je znala. Poslednji put kad sam je video, stajala je u vratima sa prekrštenim rukama. Izgledalo je kao da hoće nešto da kaže, ali nije to učinila. Nije morala ništa da izgovori, znao sam šta je htela da kaže. Osećao sam se tako prazno. Tako opustošeno. Zvuci mi probijali uši, sve je bilo izobličeno. Lutao sam po vetru, misleći o tome kako je moj život duboko besmislen. Hteo sam da se okrenem, da se vratim kod nje i da je imam. Ali nisam mogao to da uradim. Nije bilo nikakve šanse.“
Zatvorio je oči i klimnuo glavom. Ispio je svoj drugi espreso.
Prilično me je sramota da ovo kažem, ali te noći sam izašao i spavao sa prostitutkom. To mi je bio prvi put u životu da platim da bih imao seks. A verovatno i poslednji.“
Neko vreme sam zurio u moju sopstvenu šoljicu. Razmišljao sam koliko sam bio pun sebe. Hteo sam da probam da mu ovo objasnim, ali nisam mislio da bih uspeo.
„Кada sve ovako ispričam, izgleda kao da se desilo nekom drugom“, nasmešio se. Neko vreme je ćutao, izgubljen u mislima. Ni ja nisam ništa govorio.
„I kada je sve bilo gotovo, kralj i njegovi podanici su prasnuli u smeh.“, konačno je progovorio. „Ta rečenica mi dolazi u pamet kad god se setim šta se desilo. To je kao uslovni refleks. Čini mi se da tužne stvari uvek imaju i elemente smešnog.“
Кao što sam i na početku rekao, nema nikakve pouke ili naravoučenija koji se mogu izvući odavde. Ali, uprkos tome, ovo je nešto što mu se stvarno desilo. Nešto što nam se dešavalo. Zato nisam mogao da se smejem kada je završio pričanje priče. To čak ni sad ne mogu.
Izvor: atorwithme