Pol Verlen: Sentimentalni razgovor

 Foto: Michael Förtsch/Unsplash

U pustom parku, niz sleđene staze,/ dozvaše prošlost dve čudne prikaze.

Sentimentalni razgovor

U pustom parku, niz sleđene staze,
minuše načas dve čudne prikaze.

Oči su im mrtve, a usne im trome
jedva čujne reči sa naporom lome.

U pustom parku, niz sleđene staze,
dozvaše prošlost dve čudne prikaze.

- Da li se još sećaš davnog žara svoga?
- A zašto želite da se setim toga?

- Da l' zadrhtiš kada neko me spomene?
Da li u snu viđaš moju dušu? – Ne, ne.

- Ah! ti davni dani kad smo usne svoje
spojili u sreći! – Da, da, mogućno je.

- Sijaše nam nada sa neba modrine!
- Nada je odbegla u nebeske tmine!

Koračahu tako kroz travu svelu,
samo noć je čula reč im neveselu.

(1868)

Pol Verlen