Ljubavna prepiska Halila Džubrana i njegove velike ljubavi Mej Zijade trajala je gotovo tri decenije, sve do njegove smrti 1931. godine.
Bili su srodne duše, odani jedno drugom, a da se nikada nisu vidjeli. Ukupno 36 Džubranovih pisama upućenih Mej Zijadi sabrano je u knjizi “Plavi plamen“. Prepiska je počela 1914. godine, kada je Zijada poslala Džubranu pismo, oduševljena njegovom knjigom. Tako je počela razmjena misli i osećanja. Oboje su tragali za “plavim plamenom” ljudske duše, “koji svijetli i ne mijenja se, mijenja i ostaje nepromijenjen, gospodari i pokorava se”. U Džubranovim pismima, osim ljubavi prema ženi, traganja za istinom, provijava i islamski misticizam.
Činjenicu da nikada nije htio da upozna svoju platonsku ljubavnicu, Halil Džubran opravdao je strahom od razočaranja. Ovaj slavni pisac nikada se nije ženio.
Ljubavna pisma Halila Džubrana pisana Mej Zijadi predstavljaju jedinstvene književne dokumente prevedene na mnoge evropske jezike.
Ova pisma obogatila su savremenu biblioteku ne samo kao svjedočanstvo velike i izuzetne ljubavi koja je postojala i trajala između dva umjetnika, već i zbog svoje čudesne ljepote i nesumnjive umjetničke vrijednosti.
Mej Zijada Halilu Džubranu
Džubrane!
Sve ove stranice sam napisala ne bih li izbegla reč ljubav. Ljubav u onima koji ne trguju ljubavnim ispoljavanjem, niti onim što ona traži u plesnim dvoranama, i na skupovima razvija strahovitu dinamiku, budući da žele da budu srećni kao i oni koji rasterećuju svoje emocije u povšnom bolu, jer ne mogu da podnesu pritisak neispražnjenih osećanja. Ali, oni im zavide na spokoju, a da isti ne žele za sebe. Više vole svoju samoću, tišinu, obmanu srca, od sigurnih ishoda i poigravanja onim što nema vezu sa osećanjem. Više vole izdvojenost, bilo kakvu muku (može li i jedno od ovo dvoje postojati negde gde srce nije usamljeno?) nego zadovoljenje oskudnim kapima.
Koji je smisao ovoga što pišem? Ne znam ni sama šta hoću da kažem, ali znam da TE VOLIM i da se ljubavi bojim. Kažem ovo, jer sam svesna toga da malo ljubavi ne rađa ništa. Bolje da ljubavi nema, ako je neznatna. Kako se usuđujem da Ti to kažem? Kako to da ovako preterujem? Ne znam, Hvala Bogu, da to pišem na papiru i da to ne izgovaram, jer, da si u ovom trenutku prisutan, pobegao bi od stida od ovih reči i nestao za dugo vremena. Pustila bih da me vidiš, tek kada zaboraviš.
Čak i zbog pisanja se ponekad prekoravam, jer sam u pisanju posve slobodna… Sećaš li se onoga što su rekli stari na Istoku: Za devojku je bolje da ne čita i ne piše! Ovde je prisutan Sv. Toma. Ono što ovde pokazujem nije samo posledica nasleđa, već nešto više od toga. Šta je to? Reci mi Ti šta je to? Ti mi reci jesam li u pravu ili ne, Jer ti verujem? Intuitivno verujem u sve što kažeš! Grešila ili ne, moje srce ide k Tebi i najbolje da bude u Tvojoj blizini, da Te čuva i bude Ti naklonjeno.
Sunce je zašlo za horizont, i kroz oblake čudnih oblika i boja ukazala se jedna sjajna zvezda – Venera, boginja ljubavi. Živeli na njoj, kao na Zemlji, ljudi koji vole i čeznu. Možda i na njoj neko kao ja i ima nekog Džubrana, prijatnog i dalekog, veoma bliskog, kome sada piše dok sumrak ispunjava nebo i zna da tama dolazi iz sumraka, da svetlo dolazi iz tame. Da će noć naslediti dan, toliko puta će dan smeniti noć, pre nego vidi onoga koga voli i u nju se uvlači sva tuga sumraka, noći. Baca pero u stranu, da bi se od tuge sakrila u jednom imenu: Džubran!
15. januar 1924. godine
Halil Džubran – Mej Zijadi
Kažeš mi da se bojiš ljubavi. Zašto se bojiš, malena moja? Bojiš li se sunčeve svetlosti? Bojiš li se plime? Bojiš li se zore!? Bojiš li se dolaska proleća? Zašto se bojiš ljubavi? Znam da Te malo ljubavi neće zadovoljiti? Isto tako znam da malo ljubavi neće zadovoljiti ni mene. Ti i ja se ne zadovoljavamo, niti ćemo se zadovoljiti malim. Mi želimo mnogo. Mi želimo sve. Mi želimo potpuno. Kažem, Mari, da je u želji ispunjenje, i ako je naša želja jedna od božijih senki, doseći ćemo sigurno nešto od Božje svetlosti.
Ne boj se ljubavi, Mari. Ne boj se ljubavi, saputnice moga srca. treba da joj se predamo, i pored bola, žudnje i potištenosti koje nosi. Slušaj Mari: Danas sam ja u zatvoru želja. to su želje rođene sa mnom. Danas sam ja vezan starom idejom, starom koliko i godišnja doba. Možeš li biti sa mnom u mom zatvoru, dok ne izađemo na svetlo dana. Hoćeš li biti pored mene, dok se ne raskinu ovi okovi pa ćemo slobodno ići do vrha. Sada približi čelo. Približi svoje ljupko čelo, tako, tako bog Te blagoslovio. Bog Te sačuvao, voljena saputnice moga srca.
Njujork 26.februar 1924. godine.
HALIL DŽUBRAN
Pesnik, filozof i slikar Halil Džubran (1883-1931) rođen je u selu Bšari u podnožju Libanskog gorja u hrišćanskoj svešteničkoj porodici.Obrazovanje je sticao u Bejrutu, Parizu i Njujorku.Džubran je bio višestruko nadarena ličnost i ostavio je osobeni trag u svetu književnosti i kulturne baštine. Pošto je u svom književnom i likovnom stvaralaštvu bio podjednako otvoren i za istočna i za zapadna mišljenja i pevanja, često je ukrštao i uzajamno oplemenjivao najrazličitije duhovne pravce. Njegovo izuzetno književno delo obuhvata pesme, pesme u prozi, parabole, priče i aforizme. Najpoznatija dela su mu: Isus, sin čovečji, Prorok. Prorokov vrt, Plavi plamen, Glas učitelja, Slomljena krila, Lutalica, Bogovi zemlje.
Impulsportal