Ako sam ja samo to, misli Rikardo Reiš, pročitavši navedene stihove, ko to sad misli ono što ja mislim, ili mislim da mislim na mestu gde se odvija moje razmišljanje, ko to oseća ono što ja osećam, ili osećam da osećam na mestu gde se moja osećanja javljaju, ko se služi mnome da bi osećao i mislio, i od onih bezbroj osoba koje u meni žive, koja sam ja, ko sam, Kem, koje su to misli i osećanja moji u tolikoj meri da ih ne mogu podeliti ni sa kim drugim, šta sam to ja a što drugi nisu, što nisu bili ili neće biti.
Džejn Ostin (1775-1817), kćerka parohijskog sveštenika iz Stiventona, za svoj rodni grad ostala je vezana čitavog života, nikada ne stavši na ludi kamen. Postala je poznata i voljena engleska književnica, a počela je da piše od rane mladosti kako bi zabavila svoju porodicu, čiji su članovi uživali da čitaju naglas jedni drugima.
Laž i lažovi. U mlađim godinama, pa još i kao ljudi u „punoj snazi“, mi smo vrlo strogi prema laži i onima koji se njom služe. Šibamo je svojom ironijom, progonimo je i kad nikakva razloga nemamo za to, onako, „istine radi“. A naročito ne razlikujemo laž jednu od druge, po njihovoj prirodi, poreklu, i ciljevima.
Za vrijeme suđenja (koje je, nasreću, bilo kratko) nisam govorio; da sam se branio, osuda bi se otegla, i to bi se doimalo kao kukavičluk. No, sad je sve drukčije, i noć uoči svojega pogubljenja mogu govoriti bez straha. Ne tražim oproštaj, jer nisam kriv, ali tražim razumijevanje. Oni koji me budu umjeli saslušati, razumjet će povijest Njemačke i buduću povijest svijeta. Znam da će slučajevi kakav je moj, koji su danas iznimni i zapanjujući, vrlo brzo biti otrcani.
