Alice Walker je spisateljica, pjesnikinja i feministkinja, široj publici najpoznatija po romanu "Boja purpura" objavljenog 1983. godine za koji je osvojila Pulitzerovu nagradu.
"U oluje divlje bježi, što se kroz noć raskriliše! Ne ostavi niti traga svojih laži kraj mog praga, Meni je samoća draga - usne same dovršiše - Iz mog srca kljun svoj vadi, nek ti trag se ovdje zbriše!" Reče Gavran: "Nikad više".
Za one koji ga ne poznaju, recimo da je heretik u papučama, koji se nikad nije skrivao iza autoriteta katedre, već je izdašnom retorikom i načitanom polifonijom oživljavao duh mediteranske agore i uspješno ga prenio na pograničnu zonu srednjoeuropske kulture. U nacionalističkim previranjima sedamdesetih, u vrijeme kad je – tako kažu! – zarez na pogrešnom mjestu donosio ozbiljne penale, Igor Mandić je svojom spremnošću za okršaj na bjelini papira postao simbolom za instituciju javnog intelektualca i čovjeka od pera. Nađeno među Mandićevim koricama se ne zaboravlja, znaju svi koji su čitali „Prijapov problem“ ili esejistiku koja je nastajala u sinkronoj konkurenciji sa žanrovskim provokacijama, a sada je tu „Praskozor(je) u suton naših dana“, nova knjižna zbirka eseja najnašiljenijeg „prgavca“ među intelektualcima.
Postoje i takvi predmeti, sasvim beznačajni, za koje počinjemo da osećamo bezrazložnu ljubav. Možda ona potiče od oseta ugodnosti koji imamo kada ih držimo u ruci.
I neka vaše najbolje bude za prijatelja. I ako mora upoznati vašu oseku, neka upozna i vašu plimu. Jer, što vam je prijatelj da biste ga tražili da s vama ubija vrijeme? Potražite ga uvijek da oživite vrijeme.
Godinama, još od ranoga detinjstva, duboko u sebi verovao sam da u nekoj od istanbulskih ulica, u kući posvema nalik našoj, živi neki Orhan sasvim sličan meni, moj dvojnik, neko isti kao ja. Ne sećam se otkud i kako mi se prvi put javila ta pomisao. Zacelo je u meni nastala kao plod dugotrajnog procesa sazdana od nesporazuma, slučajnosti, igara i strahova. Da bih vam ispripovedao što sam osećao kad se ta uobrazilja počela javljati, priču moram otpočeti trenutkom kad sam je prvi put najjasnije osetio u sebi.
Bajke kao što su „Lepotica i zver“ i „Ramplstilskin“ prvi put su zapisane u 18. i 19. veku, ali najnovija studija pokazala je da su zapravo nastale hiljadama godina ranije, a neke su se prepričavale čak i u bronzanom dobu, i to na nekom odavno izumrlom indo-evropskom jeziku, piše britanski Gardijan.
Veoma rasprostranjena zabluda, ukorijenjena u popularnoj kulturi, da stvorenu kreaturu nazivamo Frankensteinom uzela je maha od prvog izdanja – dok je to zapravo ime njegovog stvaratelja, Victora Frankensteina. Stvorenje ostaje bezimeno, spominjano samo kao čudovište, stvor, demon ili nesretnik.
