Radnici su bili odeveni u belo, a na rukama su imali rukavice blede lešne boje. Svetlost je bila smrznuta, hladna, sablasna. Jedino je od žutih cevi mikroskopa uzimala nešto bogate i žive materije, i ležala duž uglačanih cilindara kao buter, jedna sočna traka za drugom, u dugoj perspektivi niz radne stolove. "A ovo je", reče direktor otvarajući vrata, "sala za oplođavanje."
Video sam kako istorija stoji na ivici euforije 1989. godine. Bukurešt. Zvanični miting sazvan od Partije. Na trgu masa navikla na sve. I iznenada se ljudska masa neočekivano i neobjašnjivo pomaknu prema vladinom balkonu. I, ne odolevši pred impulsom materijalizovane mržnje, Čaušesku ustuknu pola koraka koji je postao sudbonosan. Sve ostalo, krah režima, streljanje zlosutnog para, nova Rumunija, počelo je od tih nekoliko centimetara odstupanja.
Molim sprovod bez svećenika, bez vijenaca i bez govora. Ja bi se sigurno prevrnuo u lijesu da čujem bilo kakav govor nad svojim otvorenim grobom. Osim toga: molim da moj grob bude jednostavan, bez kamena, bez križa i bez ikakvog natpisa. Zemlju koja se vratila k sebi, treba ostaviti da bude zemlja, a ne grob. Molim Vas, dakle, ostavite me u grob trećega razreda i pustite da me preraste trava, jer je, eto, tako moja posljednja želja u momentu kada mislim na svoju smrt.
E, ali sirene imaju jedno oružje još strašnije od pesme, naime ćutanje. Nije se, doduše, desilo, iako je, možda, mogućno zamisliti da se neko spasao njihove pesme, ali njihovog ćutanja zacelo nije.
