Htio bih napisati sve što vidim, ali ne tako kako vidim, nego u potpunosti. Ne bih bio sposoban točno ispričati ni najsjajniji stvarni događaj i njega bih trebao uresiti.
Haribde, Scile i ti, Kiklope ćoravi, Vikend pirati ringlica zlatnih, Kompas je knjiga, vrijeme zaboravi. Kakva je dreka? S puta, brukvom ko sabljom noseve režem Snove i vjetar u jarbole prežem Strpljena priča, putovanje što čeka Bljesak sunca i kitova jeka Navigare, za malo para, Biće tu čuda dok stasa,
Što više analiziramo ljude, to nam se razlozi za analizu čine sve manjim. Pre ili kasnije čovek dolazi do one užasne univerzalnosti kojoj je ime ljudska priroda.
Ima u životu trenutaka koji se nikada ne mogu zaboraviti. Ima i onih koji se kao sićušne igle zabadaju u meso i živce čovjeka, koji se u sjećanje zariju toliko oštro i duboko da ih iz nas vrijeme nikad ne može izbrisati.
Jednom davno konstruktor Trurl napravio je osmospratnu mašinu koja misli. Kada je zavšio posao, dodao mu je oplatu od bele boje, ukrasio strane ljubičastom bojom, povukao se nekoliko koraka unazad, pažljivo osmotrio svojih ruku delo, i dodao par uvojaka odnosno nekoliko bledonarandžastih tačaka na mestu gde bi se očekivalo čelo. Izuzetno zadovoljan sam sobom, on veselo zazvižduka i postavi mašini uobičajeno pitanje za ovakve prilike: koliko su dva i dva?
