Oskar Vajld, Slavuj i ruža

Ako želiš crvenu ružu - reče ruža - moraš je stvoriti pesmom po mesečini i obojiti je krvlju iz svoga srca. Moraš prsa nabosti na trn i pevati mi. Cele celcate noći moraš da mi pevaš, a trn ti se mora zabadati u srce, tvoja živa krv mora teći u moje žile da postane mojom.

Rekla mi je da će plesati sa mnom ako joj donesem crvenih ruža - kliknuo student - ali u svom mojem vrtu nema crvene ruže.

Iz svog gnezda na hrastu ljutiku čuo ga slavuj i izvirio između lišća i čudio se.

- Nema crvene ruže u celom mojem vrtu! - Uzvikivao i krasne mu se oči napunile suzama. - Ah, do kakvih sitnica stoji sreća! Pročitao sam sve što su napisali mudraci i znam filozofiji sve tajne, ali mi je život bedan jer mi nedostaje crvena ruža.

- Evo napokon verna ljubavnika - reče slavuj. - Noć po noć pevao sam o njemu, iako ga nisam znao: noć po noć pričao sam njegovu zgodu zvezdama, a sada ga vidim. Kosa mu je tamna kao zumbulov cvet, a usne mu rumene kao ruža koju želi; ali lice mu je od ljubavi pobledelo kao belokost i jad mu se ubeležio na čelu.

- Sutra uveče priređuje vladar ples - mrmljao je mladi student - a moja će ljubav biti na plesu. Ako joj donesem crvenu ružu, plesaće sa mnom sve do jutra. Ako joj donesem crvenu ružu, držaću je u zagrljaju i ona će mi nasloniti glavu na rame, i stezaću ruku njenu u svojoj. Ali nema crvene ruže u mom vrtu, pa ću sedeti sam a ona će proći mimo mene. Neće ni mariti za mene i srce će mi pući.

- To je zaista pravi ljubavnik - reče slavuj. - O čemu ja pevam, to on trpi: što je meni radost, njemu je jad. Ljubav je zaista divota. Vrednija je od smaragda i skupocenija od finih opala. Biser i mogranj ne mogu je kupiti niti se prodaje na tržištu. Ne stiču je trgovci niti se može zameniti na vagi za zlato.

- Muzičari će sedeti na svojoj galeriji - reče mladi student - i sviraće na svojim instrumentima, a moja će ljubav plesati uz glas harfe i gusala. Plesaće tako lako da se nogama neće dodirivati poda, a dvorani će se u šarenim haljinama zgrtati oko nje. Ali sa mnom neće plesati jer nemam crvenu ružu da joj dam - i on se bacio u travu, pokrio lice rukama i zaplakao.

- Zašto on plače? - Zapita mali zeleni gušter kad je protrčao kraj njega, a rep napeo uvis.

- Zbilja, zašto? - Reče leptir koji je lepršao za sunčanom zrakom.

- Zbilja, zašto? - Šapne svom susedu bela nežnim, tihim glasom.

- Plače zbog crvene ruže - reče slavuj.

- Zbog crvene ruže! - Zaviču oni - jako je smešno!

A mali gušterčić, koji je bio cinik, nasmeje se na sav glas.

Ali slavuj je razumeo tajnu studentovog jada te je ćuteći sedeo na hrastu i promišljao o tajnoj ljubavi.

Odjednom on raširi smeđa krila za let i ustremi se u vazduh. Proleti šumarkom kao sena i kao sena proleti vrtom.

Usred tratine stajala je krasna ruža pa kad ju je slavuj spazio, poleti njoj i spusti joj se na grančicu.

- Daj mi crvenu ružu - dovikne joj - a ja ću ti otpevati svoju najslađu pesmu. No ruža odmahne glavom.

- Moje su ruže bele - odgovori ona - bele kao pena morska i belje nego sneg na planini. Ali otiđi mojoj sestri koja se plete oko starog sunčanika i možda će ti ona dati što ti želiš.

Odleti slavuj k ruži što se plete oko starog sunčanika.

- Daj mi crvenu ružu - dovikne joj a ja ću ti otpevati svoju najslađu pesmu. Ali ruža odmahne glavom.
- Moje su ruže žute - odgovori ona - žute kao kosa morske vile što sedi na prestolu jantarovu i žuće nego sunovrat što cvate na livadi dok je kosac ne pokosi. Ali otiđi mojoj sestri koja raste pod studentovim prozorom i možda će ti ona dati što želiš.

Odleti slavuj k ruži što raste pod studentovim prozorom.

- Daj mi crvenu ružu - dovikne joj - a ja ću ti otpevati svoju najslađu pesmu. Ali ruža odmahne glavom.

- Moje su ruže crvene - odgovori ona - crvene kao golubove noge i crvenije nego silni koralj što se vije po okeanskoj pećini. Ali zima je sledila moje žile, mraz je oprljio moje pupoljke, bura je slomila moje grančice i ja neću imati ruže cele ove godine.

- Samo jednu jedinu crvenu ružu želim ja - uzvikne slavuj - jednu jedinu crvenu ružu! Zar nema nikakav način kako bih je dobio?

- Ima način - odgovori ruža - ali je tako strahovit te se ne usuđujem da ti ga kažem.

- Reci mi - reče slavuj - ja se ne plašim.

- Ako želiš crvenu ružu - reče ruža - moraš je stvoriti pesmom po mesečini i obojiti je krvlju iz svoga srca. Moraš prsa nabosti na trn i pevati mi. Cele celcate noći moraš da mi pevaš, a trn ti se mora zabadati u srce, tvoja živa krv mora teći u moje žile da postane mojom.

- Smrt je velika cena za crvenu ružu - reče slavuj - a život je svakomu jako drag. Radost je sedeti u zelenoj šumi, motriti Sunce u zlatnim kolima i gledati Mesec u bisernim kolima. Sladak je glogov miris, slatki su zvončići što se kriju u dolini i crnica što cvate na brijegu. Ali ljubav je bolja nego život, a šta je ptičje srce prema ljudskome srcu?
Raskrilio on smeđa svoja krila za let i uzvio se u vazduh. Preleteo baštom kao sena i kao sena projurio šumarkom.

Mladi je student još ležao u travi gde ga je slavuj ostavio i još mu se nisu bile osušile suze u krasnim očima.

- Veseli se - dovikne mu slavuj - veseli se, dobićeš svoju crvenu ružu. Stvoriću je pesmom na mesečini i obojiti ću je krvlju iz srca svog. Za uzvrat tražim jedino da budeš veran ljubavnik jer ljubav je mudrija od filozofije, koliko god bila filozofija mudra, i moćnija od vlasti, koliko god vlast bila moćna. Krilima joj je boja kao plamen, a plamene je boje telo njeno. Usne su joj slatke kao med, a dah joj je kao tamjan.

Student pogleda iz trave i oslušne, ali nije razumeo šta mu slavuj veli jer je znao jedino ono što piše u knjigama.

No hrast je razumeo i rastužio se jer je jako voleo maloga slavuja koji je sagradio gnezdo u njegovim granama.

- Otpevaj mi poslednju pesmu - šapne mu - ostat ću sam samcat kad tebe ne bude.

Tako je slavuj otpevao hrastu pesmu i glas mu je bio kao voda što klokoće iz srebrna vrča.

Kad je on otpevao pesmu svoju, ustane student i izvadi iz džepa beležnicu i olovku.

- On ima formu - govorio je sam sebi, odlazeći šumarkom - to mu se ne može poreći, ali ima li čuvstva? Čini mi se da nema. Zaista je poput većine umetnika; sasvim je stil, a nema nikakve iskrenosti. Ne bi se žrtvovao za druge. Misli jedino na muziku, a svako zna da su umetnosti sebične. Ali mora se priznati da ima u glasu nekih krasnih zvukova. Žalost je što ti zvuci ne kazuju ništa i nisu od nikakve praktične koristi.

I ode u svoju sobu, legne na svoj slamnati krevetac i stane misliti o ljubavi; a nakon časka zaspi.

A kad je Mesec zasjao na nebu, odleti slavuj k ruži i nabode prsa na trn. Cele celcate noći pevao je grudi nabodenih na trn, a hladni kristalni Mesec nagnuo se i slušao. Cele je noći pevao slavuj, a trn mu se zabadao sve dublje i dublje u grudi i živa mu je krv isticala.

Pevao je najpre kako se ljubav rodi u srcu mladića i devojke. A navrh ruže procvetala je divna ruža, latica za laticom redala se kao što se pesma redala za pesmom. Bila je isprva bleda kao magla nad rekom, bleda kao prvo jutro i srebrna poput krila zorinih. Kao sena nizija u srebrnom ogledalu, kao sena ružina u ribnjaku, takva je bila ruža što je procvala na najvišoj grančici.

Ali ružino stablo dovikne slavuju neka se jače pritisne uz trn. - Pritisni jače , mali slavuju - doviknulo mu ružino stablo - jer će svanuti dan dok još nije dokončana ruža.

Slavuj pritisne jače uz trn, a sve glasnije i glasnije orila mu je pesma jer je pevao kako se rađa strast u duši muškarčevoj i devojčinoj.

A nežna rumen sunula u ružine latice, kao rumen na mladoženjinu licu kad nevesti poljubi usta. Ali trn se još nije bio zabo u srce i ružino je srce bilo još belo jer jedino krv iz slavujeva srca može zacrveniti ružino srce.

A stablo dovikne slavuju neka pritisne jače na trn. - Pritisni jače, mali slavuju - doviknulo mu stablo - jer će svanuti dan pre no što je dokončana ruža.

Pritisnuo slavuj jače na trn i trn mu dopro do srca i ljuta ga bol probola. Gorka je, gorka bila bol, a sve uznositija i uznositija bila je njegova pesma jer je pevao o ljubavi što se usavršava u srcu, što ne umire u grobu.

A divna se ruža zarumenila kao rumen na istočnom nebu. Crvenio se rub laticama, a kao rubin crvenelo se srce.
Ali slavuju je sve slabio glas i krila mu lepršala, a oči se zamaglile. Pesma mu je slabila te slabila i on je osećao da mu nešto guši grlo.

A zatim ispeva poslednji pev. Beli ga je Mesec čuo te zaboravio na svanuće i zastao na nebu. Crvena ga je ruža čula, sva zadrhtala od zanosa i rastvorila latice hladnom jutarnjem povetarcu. Jeka ga je odnela u svoju purpurnu pećinu u brdima i probudila pastire iz sna. Preleteo je preko trske kraj reke i ona je javila moru glas.

- Praćenje, gledaj! - Uzvikne ružino stablo - ruža je sada savršena - ali slavuj mu nije odgovorio jer je ležao mrtav u visokoj travi, s trnom u srcu.

A u podne otvorio student prozor i pogledao - Divna li slučaja! - Uzviknuo - evo crvene ruže! Otkad živim, nikad nisam video ovakvu ružu. Tako je divna da verovatno ima dugačko latinsko ime - i on se nagnuo i otrgnuo je.

Nataknuo zatim šešir i pohrlio k profesorovoj kući s ružom u ruci.

Profesorova je ćerka sedela na vratima i motala na vitlo modru svilu, a pseto joj ležalo do nogu.

- Rekli ste da ćete plesati sa mnom ako vam donesem crvenu ružu - reče student. - Evo najcrvenije ruže na svetu. Večeras ćete je nositi kraj srca, a kad budemo plesali, pričaće Vam ona kako vas ljubim.

Ali devojka se namršti.

- Bojim se da mi neće pristajati uz haljinu - odgovori ona - osim toga, kancelarov mi je nećak poslao pravih dragulja, a svako zna da su dragulji vredniji nego cveće.
Kunem se doista, vi ste jako nezahvalni - reče student zlovoljan i baci ružu na drum gde je pala u jarak i kola je pregazila točkom.

- Nezahvalna! - Reče devojka. - Reći ću vam nešto, vi ste jako surovi; a napokon, ko ste vi? Samo student. Mislim da vi nemate ni srebrne kopče na cipelama kao što ih ima kancelarov nećak - i ona ustade i ode u kuću.

- Kako je ljubav glupa - reče student odlazeći. - Nije ni napola toliko korisna kao logika jer ne dokazuje ništa i uvek kazuje ono što se ne zbiva i navodi te da veruješ što nije istina. Zaista je sasvim nepraktična, a kako je u naše doba glavno biti praktičan, vratiću se ja k filozofiji i učiću metafiziku.

Vratio se dakle u svoju sobu, izvadio veliku prašnu knjižurinu i uzeo čitati.