Čak i mudonje, za koje smo ubeđeni da su snažne i nesalomive, ponekad moraju zaplakati. Uz krucijalnu napomenu – može se, i nakon tih suza, ostati mudonja. Ne verujete? Pročitajte “Born To Run”.
Razlozi za to su mnogobrojni, ali probajmo obuhvatiti nekoliko najvažnijih: kao prvo, The Boss piše baš onako kako se od njega očekuje-kao na svojim najuspešnijim albumima. Ne prećutkujući ništa (ili možda poneku sitnicu, koja Cukiću ne promiče!) Springstin nam nudi sirovu, nenašminkanu i autentičnu viziju sopstvenog života -od odrastanja na ivici siromaštva do ogromnog uspeha i popriličnog bogatstva. Ni prema kome nije strog onako kao što je neumoljiv prema sebi, pa neuvijeno priznaje da ga je dugo grizla savest kada kupi neku skupu stvar, da nikada nije uspeo sasvim se distancirati od katolika u sebi (kad jednom zaigraš za taj tim, uprkos svemu, zauvek si u njemu), ili pak, da ga je nesigurnost u sopstvene kvalitete pratila kroz dobar deo (blistave, prim. B.Z) karijere. Govoreći o drugima, The Boss je neuporedivo obazriviji. Uspeva, dosta lako, pronaći razumevanje i za postupke koji su pretili da mu paralizuju karijeru (poput robovlasničkog ugovora sa zakonskim zastupnikom za prve albume), budistički staloženo opisuje velike koncepcijske i personalne sukobe i razmimoilaženja i udaljavanja unutar raznih bendova u kojima je svirao. Bez velikih (ili gotovo ikakvih) političkih ambicija, Springstin precizno uočava menjanje američke populacije, kroz sopstveni, ali i živote njemu najbližih ljudi. Ono za šta je stručan, The Boss opisuje nepogrešivo, pa je “Born to run”, između ostalog, i presek razvoja muzičke industrije u poslednjih šezdeset godina-sve je počelo onoga trenutka kada je mali Brus prvi put na televizijskom ekranu video (i još važnije-čuo) neponovljivog Elvisa Preslija. U sablažnjivim scenskim pokretima harizmatičnog južnjaka upisane su prve krucijalne informacije u onome što je kasnije izraslo u DNK rokenrola. Odgledavši Elvisa, Brus Springstin nikada više nije bio isti-doživotno je zaražen strašću prema gitari, basu i bubnjevima.Ono što bi se moglo nazvati najznačajnijim dostignućem briljantne Sprinsgtinove autobiografije jeste nemilosrdna, i do kraja izvedena (auto)demistifikacija. Pre čitanja “Born To Run” legendarni američki muzičar svakako je, makar u našim glavama, morao biti oličenje klasičnog rokenrol mudonje, u najboljem smislu te reči. Italijansko-irskog porekla, odrastao i životu se učio na surovim friholdskim (valjda se tako kaže) ulicama, postao heroj radničke klase i ikona ratnih veterana. Simpatične, a uzgred i mišićave vanjštine, Springstin je oduvek doživljavan kao otelotvorenje autentične i sirove snage, koja nas sa bine, zajedno sa bendom, sa lakoćom oduva (ovo stoji čak i unatoč Brusovoj konstataciji da je u periodu turneje “Born IN The U.S.A.” izgledao previše gay). Iskrena i nimalo ulepšana ispovest o dugogodišnjoj borbi sa depresijom, tokom koje je, naročito u autorovim šezdesetim, bilo perioda kada danima nije mogao ustati iz kreveta, u prvi nas mah zato zatiče nespremne. Iznenadi nas kontrast sa slikom koju smo, krajnje subjektivno, i ne znajući previše o Springstinovom životu (a i zašto bismo), izgradili o čoveku koji sa osvedočenom lakoćom u transu drži pune stadione. Proces autodemistifikacije razbija nam zablude ocrtavajući veliku, nepromenljivu istinu – i planetarne rok-zvezde su samo ljudi od krvi i mesa, jednako poročni, nesigurni, skloni lošim izborima i greškama kao i svaki čovek.
I mudonje plaču, drugim rečima. U Springstinovom slučaju postoji, ipak, sitna razlika. Ono što je The Boss napisao u knjizi “Born To Run” nije podilaženje trendu (“ćao, ja sam taj i taj, težak sam alkoholičar i narkoman, malo sam i depresivan, molim aplauz i pažnju”), niti potreba da se milionskim tiražima zarade nove vreće zelenih novčanica. Ako ste tako nešto pomislili, Springstina verovatno nikada niste poznavali niti voleli. Ova knjiga je, kako stvari stoje, ogromna, neophodna i iskrena ispovest, u kojoj se autor ne stidi nijedne svoje slabosti, i bez zadrške priznaje da mu, u jednom momentu, depresija udarila i na erekciju, te da je bilo perioda u kojima je, bez razloga i povoda, intezivno plakao, kao pičkica. Otvoreno se rekonstruiše odbrambeni mehanizam kojim se odguruju, tj. kažnjavaju osobe koje se usudile da Brusa vole. Priča se o studiju kao pećini, u koju bi se, dalek i nedostupan, Springstin zatvarao izbegavajući druge ljude, stvaralačkom groznicom pokrivajući praznine unutar sebe.
Mnogo je novih vrata otvoreno neverovatnom Springstinovom ispovešću. Ostalo je mesta i za neka pitanja (deo o oslobađanju od vojne obaveze nekako je ostao zamagljen, nedovršen, recimo), ali i za izvlačenje krupnih, životnih mudrosti. Jedna od njih pomenuta je već nekoliko puta – čak i mudonje, za koje smo ubeđeni da su snažne i nesalomive, ponekad moraju zaplakati. Uz krucijalnu napomenu- može se, i nakon tih suza, ostati mudonja. Ne verujete? Pročitajte “Born To Run”.