Alber Kami
Ima stvari o kojima nikada nisam voleo da govorim. Kad sam dopao zatvora, shvatio sam već posle nekoliko dana da neću voleti da govorim o ovom delu svoga života.
Kasnije nisam pridavao važnosti ovom osećanju neprijatnosti. Prvih dana, u stvari, nisam ni bio u zatvoru: nekako neodreneno iščekivao sam da se nešto novo dogodi. Sve je počelo tek od Marijine prve i jedine posete. Onog dana kad sam primio njeno pismo (rekla mi je da joj zabranjuju da me posećuje jer mi nije žena), od tog dana osetio sam da mi je ćelija dom i da se tu moj život zaustavio.
Na dan mog hapšenja zatvorili su me najpre u jednu sobu u kojoj je već bilo nekoliko zatvorenika, većinom Arapa. Smejali su se videvši me. Zatim su me upitali šta sam učinio. Rekoh im da sam ubio jednog Arapina, i oni su zaćutali. Malo kasnije spustila se noć. Objasnili su mi kako da namestim asuru na kojoj je trebalo da spavam. Kad se uvije jedan kraj, može se napraviti valjkast jastuk. Cele noći stenice su mi milele po licu. Posle nekoliko dana izdvojili su me u samicu, gde sam spavao na drvenom ležaju. Imao sam jednu “kiblu”, i gvozdeni umivaonik. Zatvor se nalazio sasvim visoko iznad grada i kroz mali prozor mogao sam da vidim more; Jednog dana kad sam se uhvatio za rešetke na prozoru, ispruživši lice prema svetlosti, une čuvar i reče mi da imam posetu.
Pomislih da je Marija. I zaista je bila ona.
Da bih došao do sobe za prijem poseta, pošao sam jednim dugim hodnikom, zatim stepenicama i najzad još jednim hodnikom. Uđoh u jednu vrlo veliku dvoranu osvetljenu širokim prozorom. Dvorana je bila podeljena u tri dela dvema rešetkama, koje su je po dužini presecale. Između dveju rešetaka nalazio se prostor od osam do deset metara, koji je delio posetioce od zatvorenika. Preko puta mene spazili Mariju u njenoj prugastoj haljini i preplanula lica. S moje strane bilo je desetak zatvorenika, većina Arapa. Marija je bila okružena Mavarkama i nalazila se između dve posetiteljke: male starice, stisnutih usana, odevene u crno, i krupne, gologlave žene, koja je govorila vrlo glasno i mlatarala rukama. Zbog rastojanja između rešetaka, posetioci i zatvorenici bili su prinuđeni da gotovo viču. Čim sam ušao, od graje koja je odjekivala između visokih, golih zidova dvorane, od oštre svetlosti koja se s neba spuštala na stakla i odbijala u dvorani, zavrte mi se u glavi. Moja ćelija bila je mnogo tiša i mračnija. Trebalo mi je nekoliko trenutaka da se prilagodim. Najzad mi je ipak pošlo za rukom da svako lice razaznam jasno i odvojeno na dnevnoj svetlosti.
Primetih da jedan čuvar sedi na kraju hodnika između dve rešetke. Većina arapskih zatvorenika, kao i njihove porodice, čučali su jedni preko puta drugih. Oni nisu vikali. Uprkos graji, uspevali su da se međusobno sporazumevaju iako su sasvim tiho govorili. Njihovo potmulo mrmljanje, koje je dolazilo odozdo, stalno je pratilo razgovore koji su se ukrštali iznad njihovih glava. Sve sam to brzo zapazio idući prema Mariji. Priljubljena uz rešetku, smešila se na silu.
Učinila mi se vrlo lepa, ali nisam smeo da joj to kažem.
“Dakle?” reče mi vrlo glasno. “Tu sam, dakle.”
“Kako si, imaš li sve što želiš?”
“Da, sve”.
Ućutasmo, i Marija se stalno smešila. Ona krupna žena dovikivala je nešto mome susedu, po svoj prilici svome mužu, plavom, krupnom čoveku, otvorena pogleda. Izgleda da su nastavljali već započeti razgovor.
“Žana nije htela da ga uzme” vikala je iz sveg glasa. “Da, da”, odgovarao je čovek. “Rekla sam joj da ćeš ga ponovo uzeti, čim izaneš, ali ona ga nije htela uzeti.”
Marija, sa svoje strane, doviknu da me Remon pozdravlja i ja rekoh: “Hvala.2
Ali moj glas priguši glas suseda, koji je pitao: kako mu je. Njegova žena se nasmeja i reče da se nikad nije bolje osećao. Moj sused s leve strane, omalen mladić, nežnih ruku, ništa nije govorio. Primetio sam da stoji prema starici i da se oboje netremice gledaju. Nije bilo vremena da ih duže posmatram, jer mi Marija doviknu da nikada ne treba gubiti nadu. Rekoh: “Da.” Pogledah je, i u isto vreme poželeh da joj stegnem ramena ispod haljine. Poželeh onu finu put i ne bi mi jasno čemu bih se nadao sem njoj. Bilo je to sigurno ono što je i sama Marija htela reći, jer se neprestano smešila. Video sam samo blesak njenih zuba i male bore oko očiju. Ona mi još jednom doviknu: “Izaći ćeš i venčaćemo se!” Odgovorih: “Misliš”, ali samo da nešto kažem. Ona tada na brzinu i isto tako glasno dobaci da ću biti oslobođen i da ćemo ponovo ići na kupanje. Ona druga žena, međutim, takođe se drala i govorila da je ostavila kotaricu u prijavnici.
Nabrajala je sve što je u nju strpala. Sve je to trebalo proveriti, jer je sve to bilo vrlo skupo. Moj drugi sused i njegova majka stalno su se gledali. Tihi žagor Arapa nastavljao se ispod nas. Izgledalo je da svetlost spolja sve više nadire kroz prozore.
Nešto sam se slabo osećao i hteo sam da pođem. Graja mi je smetala. S druge strane, želeo sam da što više iskoristim Marijino prisustvo. Ne znam koliko je vremena prošlo. Marija mi je govorila o tome šta radi i dalje se neprestano smejala. Mrmljanje, uzvici, razgovori, sve se to slivalo u jedno. Jedino tiho ostrvce pored mene bili su onaj omalen mladić i starica koji su se samo gledali.
Postepeno su odvodili Arape. Skoro svi umuknuše čim je prvi izišao. Starica se primače rešetkama i u taj tren čuvar dade znak njenom sinu. Ovaj reče: “Do viđenja, majko”, a ona pruži ruku između dve rešetke da bi mu lagano i što duže mahala.
Ona je otišla dok je neki čovek sa šeširom u ruci ušao i zauzeo njeno mesto.
Uvedoše još jednog zatvorenika i oni su živo, ali poluglasno razgovarali, jer je u prostoriji ponovo zavladala tišina. Dođoše po mog suseda s desne strane, a njegova mu žena reče, ne spuštajući glas, kao da nije primetila da više ne treba da viče: “Čuvaj se i pazi.” Zatim dođe red na mene. Marija mi posla poljubac.
Okrenuh se još jednom pre no što sam otišao. Licem prislonjenim uz rešetku i s onim istim razvučenim i grčevitim osmehom stajala je nepomično.
Ubrzo posle toga mi je pisala. I upravo od tog trenutka započelo je ono o čemu nikada nisam voleo da govorim. Na svaki način, ni u čemu ne treba preterivati, i meni je to bilo lakše nego drugima. Najteže od svega bilo mi je u prvo vreme moga zatvora to što sam mislio kao slobodan čovek. Zaželeo bih, na primer, da se nađem na obali i da siđem ka moru. Kada bih zamislio kako mi prvi talasi šume ispod nogu i telo ulazi u vodu i u tome ponovo našao slobodu, osetio bih koliko su mi zidovi tamnice tesni. Ovo je trajalo nekoliko meseci. Posle ovoga mislio sam samo kao zatvorenik. Čekao sam svakodnevnu šetnju na koju sam odlazio u dvorište, ili posetu advokata. Ostalo vreme raspoređivao sam vrlo dobro. U to vreme često sam razmišljao da bih se, kad bi me primorali da živim u stablu nekog suvog drveta i da se ničim ne bavim osim da gledam nebo iznad sebe, malo-pomalo i na to navikao. Čekao bih da ptice polete ili oblaci da se sretnu kao što sam ovde čekao čudne kravate svog advokata ili kao što sam u onom drugom svetu strpljivo očekivao subotu da obgrlim Marijino telo. Ali kada bih dobro razmislio, ja se nisam nalazio u suvom stablu. Bilo je nesrećnijih od mene. Tako je i moja majka mislila i često je ponavljala da se čovek, na kraju krajeva, na sve privikne.
Uostalom, obično nisam išao tako daleko. Prvi meseci bili su teški. Ali upravo napor koji sam morao da uložim, pomogao mi je da ih prebrodim. Mučila me je, na primer, želja za ženom. Bilo je to sasvim prirodno, bio sam mlad. Nikada nisam mislio baš na Mariju. Ali sam mislio toliko na ženu, na žene, na sve one koje sam poznavao ili koje sam u izvesnim prilikama voleo, tako da mi je ćelija bila puna svih tih lica i svih mojih želja. To me je, u izvesnom smislu, izbacivalo iz ravnoteže. U drugom, opet, to mi je prekraćivalo vreme. Uspeo sam, najzad, da zadobijem naklonost šefa čuvara, koji je za vreme ručka pratio kuvara. Prvi mi je on govorio o ženama. Rekao mi je da je to prva stvar na koju se svi žale.
Odgovorio sam mu da sam i ja kao i oni i da smatram takav postupak nepravednim. “Ali upravo zbog toga vas i stavljaju u zatvor.” “Kako, zbog toga?” “Pa da, sloboda, to je to. Lišavaju vas slobode.” Nikada nisam o tome razmišljao. Složio sam se s njim: “To je istina”, rekoh mu, “jer u čemu bi se inače sastojala kazna?” “Da, vi razumete stvari. Ostali ne. Međutim, oni se snalaze kako znaju.” Čuvar je zatim otišao.
Postavljalo se takođe i pitanje cigareta. Kad su me zatvorili, uzeli su mi kaiš, uzice za cipele, mašnu i sve što sam imao u džepovima, naročito cigarete. Kad sam već bio u ćeliji, tražio sam da mi ih vrate. Rekoše mi da je to zabranjeno.
Prvih dana bilo mi je vrlo teško. To me je, možda, najviše slomilo. Sisao sam komadiće drveta koje sam kidao od dasaka kreveta. Celog dana stalno mi je bilo muka. Nisam shvatao zašto me lišivaju nečega što nikome ne šteti. Tek kasnije sam razumeo da je to sastavni deo kazne, ali tada sam se već bio odvikao od pušenja i ta kazna za mene nije više postojala.
Osim ovih neprijatnosti, nisam bio suviše nesrećan. Sve se sastojalo, još jednom da kažem, u tome kako da utučem vreme. Od trenutka kad sam, najzad, postao svestan da treba živeti od uspomena, nisam se više uopšte dosađivao. Ponekad bih razmišljao o svojoj sobi i u mašti bih pošao iz jednog njenog kutka da se, brojeći sve što mi se nalazilo na putu, ponovo u njega vratim. U prvo vreme bilo je to brzo gotovo, ali uvek kada bih to ponovio, trajalo bi nešto duže. Ovo stoga jer bi se prisećao svakog komada nameštaja i na svakom komadu svakog predmeta koji se na njemu nalazio, a na svakom predmetu svih sitnica, i među svim tim sitnicama, svih ukrasa, pukotina ili okrnjenog ruba, njihovih boja ili finoće. U isto vreme trudio sam se da ne izgubim vezu sa svojim inventarom, da napravim potpun popis. Tako sam posle nekoliko nedelja provodio čitave sate samo u nabrajanju svega što se nalazilo u mojoj sobi. Na taj način, ukoliko sam više razmišljao, utoliko sam sve više oživljavao u sećanju nepoznate ili zaboravljene stvari. Tada sam shvatio da bi čovek koji je živeo samo jedan dan mogao bez muke da živi sto godina u zatvoru. Imao bi dovoljno uspomena da mu nikad ne bude dosadno. To je donekle nešto vredelo.
Postavljalo se isto tako pitanje sna. U prvo vreme noću sam slabo spavao, a danju nikako. Postepeno sam bolje spavao, i čak sam mogao i danju da spavam.
Mogu reći da sam poslednjih meseci spavao po šesnaest do osamnaest sati dnevno. Ostajalo mi je dakle šest sati da utrošim za jelo, prirodne potrebe, uspomene i priču o Čehoslovaku.
Između slamarice i dasaka kreveta našao sam neko parče starih novina, gotovo prilepljeno za tkaninu, požutelo i providno. Na njemu se pričalo o nekom događaju kome je nedostajao početak, ali koji se morao dogoditi negde u Čehoslovačkoj. Jedan čovek otputovao je iz nekog češkog sela u nameri da se obogati. Posle dvadeset i pet godina vratio se sa ženom i detetom kao bogat čovek. Njegova majka i sestra držale su hotel u njegovom rodnom mestu. Da bi ih iznenadio, ostavio je ženu i dete u nekom drugom hotelu, a sam je otišao majci koja ga, kad je došao, nije prepoznala. Da bi se našalio, dođe na pomisao da kod njih najmi sobu. Pokazao im je svoj novac. Da bi ga opljačkale, majka i sestra ga ubiju noću udarcima čekića i telo bace u reku. Izjutra je došla žena, i, ne znajući ništa o svemu, otkrije ko je putnik. Majka se obesi. Sestra skoči u bunar. Mora da sam ovu priču pročitao hiljadu puta. S jedne strane, bila je neverovatna, s druge, prirodna. U svakom slučaju, smatrao sam da je to putnik malo i zaslužio i da se nikada ne treba šaliti.
Vreme mi je prolazilo u snu, sećanjima, čitanju ove pripovetke i smenjivanju svetlosti i mraka. Čitao sam da čovek u zatvoru izgubi, najzad, svaku predstavu o vremenu. Za mene, međutim, to nije imalo mnogo značaja. Nisam shvatio koliko dani mogu biti u isto vreme dugi i kratki. Dugi, nesumnjivo, da ih čovek ispuni, ali toliko razvučeni da su se najzad slivali jedni u druge. Pri tome su gubili svoje ime. Reči juče ili sutra bile su jedine koje su za mene imale neki smisao.
Kad mi jednog dana čuvar reče da se tu nalazim već pet meseci, poverovao sam mu, ali ga nisam razumeo. Za mene je to bio stalno isti dan, koji je plavio moju ćeliju i isti teški posao koji sam nastavljao. Tog dana, po odlasku čuvara, pogledao sam se u svoju gvozdenu porciju. Činilo mi se da moj lik ostaje ozbiljan čak i onda kad sam pokušavao da mu se nasmešim. Zatresao sam ga ispred sebe. Osmehivao sam se, a on je zadržavao onaj isti strog i tužan izraz.
Dan se bližio kraju, i to je bio čas o kome ne želim da govorim, čas bez imena, u kome su se sa svih spratova zatvora dizali večernji šumovi i još više isticali u nemoj tišini. Prišao sam prozorčiću i pri poslednjoj svetlosti još jednom posmatrao svoj lik. On je bio i dalje ozbiljan, i to nije nikakvo čudo, jer sam i ja u tom trenutku bio ozbiljan. Ali u isto vreme i prvi put posle toliko meseci čuo sam jasno zvuk svoga glasa. Poznao sam glas koji mi je već odavno odjekivao u ušima i razumeo sam da sam za sve to vreme sam sa sobom razgovarao. Tada sam se setio šta je govorila negovateljica prilikom majčine smrti.
Ne, nije bilo izlaza i niko ne može da zamisli šta znače večeri u tamnicama.