Mislim da ona tri momka i sedam devojaka, još uvek borave u svojoj rajskoj izolaciji, kako piše u veselom, razuzdanom renesansnom romanu.
Piše: Bora Ćosić
Jer onamo bila je pomoritad, slična ovoj našoj, pa se pametna mladež sklonila iz Fiorence, cvetne, ali zakužene. Tako je nastala jedna divotna raskalašna enciklopedija, pripremajući onu, još žešću, u Filosofiji budoara.
Samo što utvrđeno je kako i kod pervertiranog markiza ipak sve ostaje na rečima, a ne na nekoj kuplerajskoj praksi.
Otud traje tih deka meron, na ladanju, uz boravak, čini se, lišen erotike, ali uz goruće opscenu literaturu, tamo pripovedanu.
Kao da je neko u zemlji Medičija, organizovao festival poezije, kako se i danas na mnogo mesta čini.
Ne znam zašto odmah pomišljam na udruge slične vrste, koje sežu u daleku prošlost antičkih simposiona, one opruženosti po estetizovanim divanima, uz mnogo jela i pila, istovremeno posežući unapred, sve do mnogo rigidnijih, siromašnijih petraševskih kružoka, ruskih.
Jer ljudski rod, od pamtiveka, iz razloga vanjske nužde ili od čiste navade, okuplja se katkad u malene skupine, da tamo satvori nekakav red stvari, drugojačiji od onog spolja. I ne moraju uvek biti po sredi nečiste sile, prevratničke i korozivne, a možda ipak to i jesu!
Jer skloniti se od kuge, od lepre, od španske groznice i od korone, ne znači samo sačuvati glavu od pošasti, nego, silom prilika, naći se u okolnostima, promenjenim i novim, a kako će ovde ili onde, nešto novo ispostaviti se, pitanje je.
Već sam kod Bokača pomislio da to nije samo beg od zaraze, kojom jedan lepi grad okužen je, nije li se ova zlatna mladež toga doba odmetnula, istovremeno, od krutih regula porodice, polisa, države?
To je ono isto društvo novih duša iz tame petrogradske i ruske, kao što bi u isti čas mogli ovi biti nekakvi šezdesetosmaši renesanse, novi duhovi, iznikli iz jedne ustaljenosti, društvene, socijalne i moralne?
Sada protiče taj naš dekameronski azil, uspostavljen preko noći, i kao na silu, a zapravo čineći se istovremeno nekakvim kolokvijem, kako neminovni su u povijesti, da s vremena na vreme utanači se kakvo je stanje svesti, znanja i moralnih vrednosti među studentarijom ljudske rase, na univerzitetu planete.
Kako je ta rastegljiva dekada odvijala se ovde ili onde, tek će se znati; da li je to vreme pretavoreno uz policijski čas jednog glupavog sistema, ili u nekoj, moguće kreativnoj izolaciji, među knjigama, razmišljanjem, i dovitljivim raspravama, po malim kućnim krugovima.
Sve zavisi od šekspirske zrelosti, ni od čega drugog. Postoji nebrojeno sati, koji se mogu ispuniti svakim solilokvijem, dnevničkom meditacijom, kao što se mogu utopiti u vladajuću depresiju društvenih okolnosti po našim zemljama.
Gde se sve pruža u pravcu beznađa i nedostatka perspektive, iako ove leže u šaci svake ljudske jedinke.
Pa nije li ta glupava epidemija pružila onu kreativnu izolaciju za tolike pomisli, za čije klijanje nema prostora u takozvanim normalnim prilikama.
Ako se zaboravi da normalnih i nema u čovekovoj sudbini, pojava ljudskog bića na ovoj planeti, događaj je nenormalan, neočekivan i neprirodan, ovo se teško može ispraviti. Samo što i nenormalnost ima svoje normalne regule, onaj metod, poznat još iz dijagnoze Poloniusove.
Što je kasnije uvedeno kao stavka svake čovekove mentalne nesigurnosti i ludila. Mi smo ludi, kako utvrdila je ona mudra srpska filosofkinja, pa šta?
Da nam nema toga, šta drugo bismo imali?
Samo elastičnost pume i graditeljstvo dabrovo. Već nam pčela pokazuje tu dragocenu neuračunljivost, pčela je luda u svojim zamislima i svojim poslovima, skoro kao čovek. Ima zaista dosta pčelinjeg u ovoj našoj kućnoj začaurenosti, mi vrcamo!
Bilo je tu sigurno neizbežnih trutova, ali šta mari? Med je svejedno onaj dragoceni dobitak, koji kod Levi Straussa slovi kao nešto posebno, jer je materija višeznačajna, ambivalentna.
Koliko inače utržio sam koječega u životu, boraveći uz trutove i slušajući njihovo uporno zujanje. Potrebno je utanačiti čitavu jednu poetiku zujanja, antologiju trućanja, ozloglašenu Heideggerom, ali sustavnog u čovečijoj istoriji.
Kao što sam tokom godina punio svoje akumulatore primerima, prokazano trivijalnim, glupim i lošeg ukusa. Držim se vlastoručno utanačene kič-estetike, katkad inspirativnije no što su mnogi primeri visoke i „lepe“ književnosti.
Sve ovo liči na nekakvo svođenje računa, moralno, estetsko i duhovno, zahvaljujući vremenu koje poklonjeno mi je stanjem stvari, to je bio moj deka meron, utržen proteklih meseci.
Jer meni je ova kuga sveta poklonila praznu svesku, ispisivu koječim, kakva pružena je i svakom drugom. Ova se mogla ispisati već i onim solističkim koncertom, saksofonskim, sa jednog balkona, mnogo manje jamranjem, ispunjenim crnim mislima.
Makar ja nemam ništa protiv crnih misli, jer one i dalje ostaju misli, pa kao takve imaju se koristiti. Tako pružam ruku desperadosima, dekadentima, onom proletarijatu poniženih i uvređenih, Dostojevskog, u nadi da će shvatiti da to jesu, kad već jesu.
Eto našeg malog društva, izdvojenog iz opšteg kalabaluka sveta, a opet trajno mu pripadajućeg. Te partijske ćelije vanpartijaca, koji ovo, svojom slobodom mogu biti, samo ako hoće.
Već sam i svoje berlinske sugrađane molio da u neminovnoj izdvojenosti, kućnoj i porodičnoj, zadrže svoj status duhovne vanpartijnosti, a ne da se odmah, kad su već u istoj sobi, sližu međusobno po uzusima svakog porodičnog boljševizma. Jer skupnost ionako ima smisla jedino kao zbir razlika.
*Esej poznatog književnika, ovogodišnjeg dobitnika povelje Prijatelj Danasa, o svetu posle korone