Milena Jesenska – Put do jednostavnosti

Foto: Profimedia

Ne postoje male i malecne osobine. Male i malecne osobine usitnile su se od velikih osobina i bez kontrole isplivale na površinu.

Najčudnije je od svega što jednostavne stvari upoznajemo tek na kraju. Dajte detetu da izabere između neukrašenog i ukrašenog predmeta, sigurno će izabrati ukrašeni, a ako mu date da izabere između nekoliko predmeta, uzeće onaj koji je najmanje jednostavan. U centru grada nalaze se najskuplje i najekskluzivnije prodavnice u čijim su izlozima sasvim jednostavne, proste stvari. „Nikakve su”, rekla bi neka baba sa sela, „a koštaju ko svetog Petra kajgana”. Kako idemo ka predgrađu, vatrena čežnja za ukrasima raste: haljine dobijaju dugine boje, volane, jeftine čipkice, na šeširima su tone perja i veštačkog cveća, na posuđu se presijavaju najrazličitije sličice, kod cvećara nema cvetova, samo buketi, u knjižari razglednice sa vojnikom, stihom i crvenom ružom. Na selu više uopšte ne postoji ništa jednostavno. Na svemu nešto visi, svetli, na sve je nešto prilepljeno,sve ima neki ukras, jednostavnoj formi je uvek nešto dodato, setite se samo dečjih slamenih, tako tipičnih šeširića sa veštačkim spomenkom, belim radama i mašnicom!

Dečja lica izgledaju pod njima tako prokleto bespomoćna i tako začarano glupa, da na prvi pogled sa bolom osetite koliko će jednoga dana biti potrebno unutrašnje energije takvom čovečuljku da od divljenja prema svom šeširiću prepunom cvetića stigne do ljubavi prema jednostavnom šeširu od lepe slame, a ko zna da li će mu to ikada uopšte uspeti. Sećam se velike tragedije iz svoga detinjstva kada mi je majka uzela plavo-roze češljić sa vašara i dala mi pravi od kornjačevine. I kako me mučila i ponižavala matroska jakna dok sam želela bluzu sa mnoštvom tračica i čipke kakvu je imala Fanda, moja komšinica, koja je sa dvanaest godina imala frizuru i veštačke umetke, a u džepu suknje izgužvana pisamca nekog studenta. A kada shvatim da je svako od nas prošao kroz takav bol, a kasnije doživeo stvarne šamare sudbine i unutrašnje gorke borbe i gorka priznanja dok nije shvatio lepotu i plemenitost jednostavnosti, i da je verovatno odjednom izgledalo kao da je na svetu kojim je već danima išao, doživeo novi svet; ne mogu a da ne kažem nešto veoma paradoksalno: jednostavnost uopšte nije jednostavna. Verovatno je to zato što u nama spava deo žive, mozgom nekontrolisane halapljivosti divljih nesavladanih stvorova, kakvi smo nekada davno bili, i da za sve i uvek naše srce govori: Još, još, još! Ne možemo da se zaustavimo i uvek se plašimo da imamo malo. Ako imamo mnogo, plašimo se da ćemo izgubiti. Ako izgubimo, plašimo se da nećemo ponovo dobiti. Uvek se plašimo za imovinu. U dubini duše je rupa koja vodi ka još dubljem dnu. Ako proživimo jedan sat srećno, vrištimo: još jedan sat. A ako imamo šešir, želimo na njemu još i cvet. Ako imamo hiljadarku, hoćemo još jednu, a ako imamo dve, trebaju nam dve stotine.

Ne postoje male i malecne osobine. Male i malecne osobine usitnile su se od velikih osobina i bez kontrole isplivale na površinu. Sve, baš sve izvire iz unutrašnjosti i učiti ljude ukusu, a ostaviti im neumereno srce, verovatno je isto tako smešno kao staviti na sebe sat, pa prsluk, a onda kaput. Ali, umerenost je komplikovana osobina i najteža vrlina, zato što podrazumeva unutrašnju sigurnost. Niko se nije rodio siguran, sigurnost je lepa, ona se osvaja, zaslužuje, skupo plaća, a sastoji se, pre svega, od svesnog i ispravnog ocenjivanja svih vrednosti. Do nje dolaze ljudi koji su naučili da gube bez očajavanja, koji su naučili da dobijaju a da se ne prejedu i da time ne pune rupe svoje halapljivosti, ljudi koji su naučili da dele i konačno naučili da sigurnost čoveka nije u posedovanju materijalnih stvari, nego u posedovanju širokog srca. Široko srce se uvek bez greške zaustavi kod prave suštine stvari; a u svim situacijama, i malenim i važnim, ispituje najdublje i najprostije osnove. Što dublje traži, tim sužava krug otkrića i na kraju se kao magnet zaustavi kod onoga što je jednostavno i što se podrazumeva. Bože moj, posle koliko borbi i sukoba, posle kakvih lutanja i pipanja u mraku nalazimo ono što je jasno kao dan. To je svetiljka kojom treba da osvetlimo svet. Treba se okrenuti i osvetliti sve ćoškove kojima smo ikada prošli, pregledati u njenoj svetlosti sve što smo ikada videli, a onda temeljno pregledati sebe, ponovo, i na kraju, i opet najmanje još sto puta. U početku se u čoveku rasprše svi dosadašnji pojmovi kao prašina u zraku sunca. To je, pre svega, teško i boli. Ali, ako ne popustite, sve će da se sredi samo od sebe, sve će se sjediniti u centrifugalni pokret i sve će doći na svoje mesto. I vaše srce će početi da izgleda kao jednostavno srce. Takvo savršeno srce imaju neke žene koje nikada ni o kome ne govore ružno, sve razumeju i same mogu da se odupru, iako niko i nije svestan da one to čine.

Ko jednom nauči da bude umeren u najdubljem smislu reči, nikada, na primer, neće voleti lažne bisere. Štaviše, nikada mu neće pasti na pamet da bi mogao da ih voli i ni u kom slučaju neće biti ponosan što ih ne voli. Biće mu tako normalno što ih ne voli, tako da za njega neće ni postojati na svetu.

Naravno, veštački biseri su sasvim beznačajna stvar. Ali, ako je u redu naš odnos prema beznačajnim stvarima, koliko li je to tek naš odnos prema važnim stvarima?

Milena Jesenska