Ljubav i bol. Lju-bol. Zašto ljubav, pa čak i srećna, uzajamna, bez prepreka, uvek donosi osećaj ili barem predosećaj bola?
„Objasni mi – volim li ja zato što me boli
ili me boli zato što volim?“
Aleksandar Bašlačev
Ljubav i bol. Lju-bol. Zašto ljubav, pa čak i srećna, uzajamna, bez prepreka, uvek donosi osećaj ili barem predosećaj bola?
Suština je u tome što ljubav jeste aktivno i istovremeno krajnje pasivno osećanje. Onaj koji voli stupa u zavisnost od drugog, onog koga voli i – munjevito postaje ranjiv. Zamislite da se čovekovo srce ne nalazi u grudima, već negde podalje. Takav organizam, čije srce visi na tankom končiću krvnih sudova, ne bi bio vitalan. Upravo takav je onaj koji voli: njegovo srce kuca izvan njega. Ono nije zaštićeno grudnim košem. Onaj koji voli ne može da ga savlada, međutim, upravo srce pumpa krv u njegovom organizmu, i tu se ne može ništa! Ne može se ničim zameniti taj unutrašnji organ, koji je odjednom postao spoljašnji, ali je preko potreban za održavanje života. Šta mu se sve može dogoditi! Šta ako ga neko iznenada gurne ili udari? Šta ako i samo srce krene prema nekom drugom, pa iz njega iskoči jedno maleno srce i počne kucati zasebno? Kako živeti ako to drugo srce može pripadati nekom drugom, sa dvostrukom zavisnošću od tamo nečijih otkucaja srca?
Pa ipak, onaj koji voli preživeće u uslovima kada se čini da je preživljavanje nemogućno. Zato što ljubav nije samo pasivna, već i aktivna. Ona izliva iz sebe takvu bujicu krvi, kojom zapljuskuje voljenog, i postaje poput okeana, u kojem lako pliva to spoljašnje srce, ma gde se ono nalazilo, i štiti ga od spoljašnjih uticaja. Celovitost organizma uspostavlja se čak i na daljinu – naravno, na račun velikog gubitka krvi. Ljubav pričinjava bol, a za izbavljenje od bola postoje dva izlaza: smanjiti ljubav, izgubiti osećajnost ili – povećati ljubav, proliti krv, ali napojiti njome svoje daleko srce i time ga spojiti sa sobom.
…
Ako je ljubav neodvojiva od bola, trebalo bi barem razlikovati dobar i zli bol. Dobar bol nastaje iz ljubavi, kao neizbežno prenošenje srca u nekog drugo. Niko tebe ne ranjava, sam postaješ ranjiv. Zli bol je onaj koji od samog početka ranjava i postaje priviđenje ljubavi. Takva ljubav se pokorno vuče za svojim bolom, nije u stanju da se otkači od njega. Neko drži u rukama tvoje srce i vodi te za sobom, sve bolinije i bolnije zatežući krvne sudove. U takvim odnosima bol je primaran, ljubav zna za sebe jedino po ranama koje joj nanose.
Šta može da uradi ljubav, pretvorena u sve samu patnju? Da ne gubi delotvornost. Pa, ako već svojom krvlju ne može zapljusnuti, umiriti i usrećiti svoje bolesno spoljašnje srce, ostaje joj samo da neguje u sebi drugo, unutrašnje srce, zbog koga može biti mirna: ono je uvek uz tebe. To može biti vera u Boga, ljubav prema detetu, otvorenost za inspiraciju i stvaralaštvo.
„Bolesni duh leči se pevanjem pesama“
(J. Baratinski)
Tamo gde je mnogo rana, gde krv teče kao reka, od mlazeva krvi pre može nastati novo otkucavanje, stvoriti se unutrašnje srce koje će početi samo da pumpa i vrti tu krv. a tada spoljašnje srce možemo otkinuti od sebe – neka se nosi, što dalje!
Naravno, u jednoj ljubavi postoji i dobar i zli bol, a teško je uhvatiti kad je taj bol bolji, a kad zlobniji; kad ti sama ljubav nehotično zadaje bol, a kad se bol služi tvojom ljubavlju da bi ti povredio žive rane, potčinio te i iscrpio. Teško je, a ipak potrebno razlikovati to, kako ne bi postao talac tog bola, kako mu ne bi dozvolio da ti pogazi dostojanstvo i slobodu. Ljubav mora da se obliva krvlju zbog svog otuđenog srca… Ali, ako je i samo to srce bezdušno prema tebi, ako se raduje svojoj vlasti nad tobom, treba odmahh uzgajati u sebi unutrašnje srce, svoje pravo na veru i dete, na slobodu i stvaralaštvo.
Oslušni zvučanje ruske reči ljubav. U samu reč „ljubav“ upisan je i bol – bo-o-o! (Na ruskom jeziku drugi slog u reči ljubav (lюbovь) jeste BO). Ali, on povremeno prevladava i menja joj nastavak, pretvarajući je u „ljub-bol“. Eto, tu ljub-bol, koja je postala sve sami bol, treba vratiti na njeno staro mesto, vratiti joj pređašnji nastavak. Neka bol bude deo ljubavi, ali neka ljubav ne bude izvor bola, neka se ne završava sa bolom. Sam zaključi šta se s tobom događa: ljubav, u kojoj ima mesta za bol, ili bol, ljub-bol, u kojoj je sve manje mesta za ljubav. Čak i u najgoroj žalost raduj se zato što tvoje srce ostaje sa tobom i što iz iskustva ljub-bola – pa čak i zahvaljujući njemu – može nastati nova ljubav.
Mihail Epštejn, Filosofija ljubavi: ljubav u pet dimenzija,
Izdavačka knjižarnica Z. Stojanović,
N. Sad, 2012
Prevela: Radimila Mečanin