Ali šta je sećanje koga se ne sećamo?
Ali šta je sećanje koga se ne sećamo? Ili, u stvari, da pođemo još dalje. Ne sećamo se upamćenog iz poslednjih trideset godina; ali potpuno smo u tome ogrezli; zašto se onda zaustaviti na tih trideset godina, zašto ne produžiti i dalje od rođenja ovaj dosadašnji život?
Kad mi već nije znan sav jedan deo uspomena koje su sa mnom, kad su one već nevidljive za mene, kad nemam moć da ih dozovem, ko mi kaže da u toj, meni nepoznatoj, masi nema i takvih koje potiču iz vremena daleko pre moga ljudskog života?
Kad mogu u sebi i oko sebe da imam toliko uspomena kojih se ne sećam, taj zaborav (makar faktički zaborav, jer nemam moć da išta vidim) može se odnositi i na neki život koji sam proživeo u telu nekog drugog čoveka, čak i na nekoj drugoj planeti. Isti zaborav briše sve.
Ali šta onda znači ta besmrtnost duše, za koju je norveški filozof tvrdio da stvarno postoji? Biće koje ću biti posle svoje smrti nema nimalo više razloga da se seća čoveka koji sam bio od svog rodjenja nego ovaj da se seća onoga sto sam bio pre toga.
Marsel Prust, “U traganju za izgubljenim vremenom”