Kralj Artur i vitezovi okruglog stola, slika iz XV veka
Plavokosi kralj, okrugli sto, Sveti gral, mač u kamenu. Rešenje kolone B? Kralj Artur, naravno.
Možda najpoznatija legenda engleske i svetske književnosti, legenda o kralju Arturu oduvek je inspirisala umetnike. Tako je priča o vrlom kralju doživela veliki broj inkarnacija na filmskom platnu, televizijskim ekranima, daskama koje život znače, ali i na slikama, u stripovima i video igricama.
Evo kako su umetnici bili inspirisani legendom o kralju Arturu i njegovim Vitezovima okruglog stola.
Originalna legenda o kralju Arturu
Poreklo ove legende, kakvu je danas poznajemo, seže duboko u srednji vekkada je dostigla neverovatnu popularnost, ali sami njeni događaji vezuju se za kraj V i početak VI veka nove ere. Fokusira se na kralja Artura koji je, prema priči, komandovao britanskom odbranom od napada Saksonaca.
Kralj Artur mogao bi biti britanska verzija naših narodnih heroja, nešto kao Marko Kraljević ili Miloš Obilić, samo sa krunom na glavi i bez pomahnitalog Otomanskog carstva koje bi da ga porobi. Dobro, možda ne baš, ali shvatate šta želimo da kažemo.
Naime, istoričari se ne slažu u potpunosti oko detalja i istorijske verodostojnosti legende o kralju Arturu, uglavnom zbog toga što postoji toliko različitih izvorakoji svi redom predstavljaju drugačije verzije događaja.
Glavni izvori priče
Ono što se danas uzima kao glavni izvor priče o ovom kralju jeste Istorija kraljeva Britanije koju je u XII veku napisao Džefri od Monmauta. U ovom delu, on tvrdi da je Artur rođen na ostrvu Tintagel, zapadno od Kornvola, koji je sam oblast na jugozapadu Engleske, i da je upravo ovo ostrvo bilo centar moći početkom nove ere, kada je Artur vladao Britanijom.
Ipak, treba imati u vidu da je Džefri od Monmauta britanski Homer, tj. da je njegova Istorija kraljeva umnogome fiktivno delo, pa je kao takvo nepouzdano.
No, i pored toga, Artur se kao ličnost pojavljivao i u mnogim drugim narodnim pesmama i pričama, iako ne kao kralj, pa su istoričari redom ubeđeni da je on zaista postojao, ali se ne zna je li bio kralj ili samo vojnik, vojskovođa ili pak nešto drugo.
U narodnim pesmama Velsa, Artur se spominje kao vojskovođa, u irskim epovima opisuju se njegovi polubožanski poduhvati, Briti ga spominju kao neustrašivog ratnika, a u zavisnosti od priča kojima odaberete da verujete, spasio je svoj narod više puta, što od ljudskih, što od nadljudskih neprijatelja.
Legenda, ukratko
Nego, šta je osnova ove legende?
Osnovni elementi na koje će se oslanjati svaka nova priča o Arturu su gotovo isti. Smatra se da je njegov otac bio kralj Uter Pendragon (ili, preciznije Juter Pendragon, kako vam drago), vladar Brita (što bi bili Kelti, jer su oni bili keltsko pleme). Po rođenju, dečak je odvojen od porodice, a najpoznatija verzija priče kaže da ga je čarobnjak Merlin uzeo i dao ga ser Hektoru da se stara o njemu. Element koji se često zanemaruje je taj da je Artur zapravo vanbračni sin kralja Jutera, jer je njegova majka Igrejn zapravo bila žena vojvode od Kornvola po imenu Gorlo.
Kada je Juter umro, a nije ostavio legitimnog naslednika, trebalo je pronaći novog kralja. Legenda kaže da su se Juterovi vitezovi okrenuli Merlinu ne bi li rešili pitanje naslednika, a ovaj im je rekao da će pravi naslednik pokojnog kralja biti onaj ko uspe da izvuče sada čuveni mač iz kamena.
Mnogi vitezovi su se okušali, ali se nisu pokazali dostojnima da naslede Jutera. Tako je mač ostao u kamenu nekoliko godina, sve dok se nije pojavio mladić po imenu Artur.
Artur je kao štitonoša ser Hektoradospeo na turnir u Londonu, baš na onaj turnir na kojem se, gle slučaja, nalazio famozni mač u kamenu. Kako to u legendama biva, rasejani ser Hektor je baš tada zadenuo svoj mač, pa je poslao Artura da mu nađe jedan po svaku cenu.
Usput, mlađani Artur tako naiđe na čuveni mač i bez po muke ga izvuče iz kamena, na opšte zaprepašćenje i nevericu.
I tako Britanija dobi svog novog kralja.
Kralj Artur i mač u kamenu
Kada je sam mač u pitanju, i tu postoji polemika oko ove legende. Koliko se izvori ne slažu o detaljima priče i koliko je legenda o kralju Arturu tokom godina podlegla prepravkama govori i to da čuveni mač, prema originalnoj legendi, uopšte nije bio u kamenu, već je bio zariven u nakovanj koji se nalazio na kamenu.
Da ne govorimo o tome da je čitava stvar možda bila nespretna prevodilačka greška. Naime, jedna od priča o kralju Arturu govori o njegovoj bici sa Saksoncima, konkretno sa njihovim vođom. Nakon što ga je ubio, Artur izvlači svoj mač iz njega, diže ga u vis i tako se proglašava kraljem, prema nepisanom pravilu da onaj koji porazi kralja sam postaje novi kralj.
U čemu je onda fora? Pa, u prevodu. Latinska reč za kamen je saxo, za Saksonca Saxon. Progutajte slovo i prekrojili ste istoriju.
No, da se vratimo legendi. Da pitate bilo koga oko sebe kako se zvao mač kojeg je mladi Artur izvukao iz kamena, sve su šanse da bi odgovor bio jednoglasan ‒ pa, zaboga, Ekskalibur. No, da li je to baš tako?
Originalna legenda tvrdi da Artur uopšte nije imao samo jedan mač, Mač sa velikim M, čarobni Ekskalibur. Naprotiv, priča kaže da su postojala bar tri mača. Jedan, zapravo najobičniji od svih, bio je onaj u kamenu. Iako su svi slavni mačevi imali imena u to viteško doba, ovaj je bio bezimen, a s obzirom na to koliko se zgodno pojavio u Londonu baš kad je Merlinu bio potreban magičan rekvizit za utvrđivanje kraljevske loze, smatra se da je on bio upravo čarobnjakov (mač, ako ne i trik).
Drugi, daleko bitniji i očigledno najpoznatiji je Ekskalibur. Ovaj mač navodno je imao magična svojstva, a po svojoj svojeglavnosti mogao bi se uporediti sa Torovim maljem Mjolnirom, iz nordijske mitologije. Naime, kao i Mjolnir, i Ekskalibur nije dozvoljavao da ga koristi neko ko ga nije dostojan, što je verovatno razlog zbog kojeg je on tokom vremena zamenio prvobitni mač u kamenu.
Ovaj mač je bio toliko moćan da se Artur bojao mogućnosti da on dospe u pogrešne ruke, pa se potrudio da ga se niko ne dočepa. Pred svoju smrt, nakon što je primio smrtonosni udarac, Artur je bacio Ekskalibur u jezeropokraj bojnog polja u Avalonu i tako ga poverio na čuvanje Gospi od jezera.
No, i ovu verziju treba uzeti s rezervom, jer se priče i ovde razilaze. Naime, one verzije legendi koje prihvataju da je Ekskalibur zapravo mač iz kamena, spominju još jedan čaroban mač po imenu Kaledfulč koji je Artur dobio upravo od Gospe od jezera, a kojoj će ga kasnije, pred smrt, i vratiti. Kaledfulč je navodno bio sve ono što danas verujemo o Ekskaliburu ‒ mitsko oružje, toliko moćno da može pobediti bilo kog neprijatelja, i praktično čini onog ko ga poseduje nepobedivim.
Prema tog priči, Ekskalibur, iako dovoljno magičan da prepozna pravog kralja, uništen je već u prvom dvoboju. Naime, kralj Pelinor je u bici pobedio Artura i polomio Ekskalibur na pola, nakon čega je bilo potrebno naći novi mač, pa na scenu stupa Kaledfulč. S druge strane, postoji i verzija po kojoj je Kaledfulč samo drugo ime za Ekskalibur.
Konačno, treći mač bio je Klarent, mač mira, još jedno magično oružje kralja Artura, međutim, daleko manje popularno. Navodno, Artur nije koristio ovaj mač ni često, ni rado. U ratovima se oslanjao na svoj moćan Ekskalibur, a Klarent mu je služio za viteške turnire. Ipak, iako se retko spominje, Klarent ima jednu od ključnih uloga u ovoj legendi. Naime, upravo je Klarent usmrtio Artura i to tako što ga je Morderd, uz Ginevrinu pomoć, ukrao i ranio Artura njime u bici. Nakon tog smrtonosnog udarca, Artur umire.
Ipak, pojedine legende kažu da su njegove poslednje reči bile da ide u Avalon da izvida rane nakon čega će se vratiti svom narodu. Ovo je ujedno i osnov za tvrdnje narodnih pesama o Arturovoj besmrtnosti, jer se ovo obećanje o mogućem povratku gotovo izjednačava sa drugim Isusovim dolaskom, pa bi Arturov povratak mogao označiti početak rajske vladavine.
Kralj Artur nije vaskrsao, ali legenda o njemu jeste
Malo je reći da je ljudska istorija imala malo previše obaveza pre Srednjeg veka, pa su tako narodne pesme i priče više služile da se u narodu podstakne morali da se, gledano iz današnje perspektive, plasira propaganda. Tako je legenda o kralju Arturu, iako popularna, bila tek priča za mase i uglavnom su je potezali kada bi trebalo da se povuče paralela sa nekim od aktuelnih vladara.
Kako je prolazio Srednji vek, tako je i ova legenda zamirala, iako nikad potpuno. Zamirala, samo da bi ponovo oživela, jer u 19. veku vaskrsava u svoj svojoj veličanstvenosti.
Zahvaljujući romantičarskom pokretu, ali i gotskom žanru, obnovljeno je interesovanje za ovu legendu, jer znamo da su i romantizam i gotika pre svega usko vezani za nostalgiju za starim sistemom vrednosti, uređenjem društva i društvenih normi.