Kako je Mark Tven postao Tven

Doživljaji Toma Sojera” bila je jedna od prvih “debelih” knjiga koju smo čitali u osnovnoj školi. Priča o dečaku koji je ostao bez roditelja, živi sa tetkom i ne voli da ide u školu jer mora rano da ustaje i da se češlja, nastala je 1876. iz pera Marka Tvena.

Na drugom putovanju broda Ajaks na Havaje, u martu 1866, jedan od putnika bio je Samjuel Lenghorn Klemens – kasnije poznat kao Mark Tven. On je ubedio urednika prestižnog časopisa Sakramento Junion, za koji je radio, da mu plati da napiše priču sa ostrva. Put je bio u zgodno vreme po njega jer mu se smučila Kalifornija i siromašni život. Uprkos uspehu njegove priče o žabi, i dalje je bio siromašni honorarac.

“Umoran sam prosjačenja, od okova prokle, beskućničke pustinje”, pisao je Tven svom bratu. Nadao se da će na Havajima otkriti novi svet za istraživanje i šansu da iskoristi svoj nedavni uspeh.
Tokom četvoromesečnog boravka na Havajima napisao je 24 izveštaja za Junion, posmatrao erupciju vulkana, gledao tradicionalno kupanje golih domorotkinja u moru, jeo tropsko voće u ogromnim količinama, pokušao da surfuje, ali bezuspešno. Kontrast u odnosu na San Francisko ga je ushićivao: ovde je hodao po koralima, ne kaldrmom, mirisao jasmin i oleander umesto otpada i kanalizacije. Pronašao je melem za dušu, prelepo mesto za duboko opuštanje. Tih pet sedmica su mu bili prekopotrebni odmor.

“Nisam napisao ni red, ni u jednom trenutku pomislio na posao ili brigu, ljudsku muku, nevolju, žalost ili umor”, napisao je svojoj sestri.
Ali boravak na Havajima nije bio samo odmor, već i neprocenjiva obuka za pisanje putopisa, žanra njegove prve velike knjige “The Innocents Abroad”. Ponudio je čitaocima svog lista turu kraljevstvom jezivih običaja i kostima, kraljevstvom koje obiluje šećerom i kitovima, zaraženog britanskim, francuskim i američkim uljezima, kojim upravlja poslednji od velikih havajskih kraljeva, Kamehameha V.
Usred toga došao je Tvenov prvi veliki zalogaj. Tanker američke mornarice USS Hornet potonuo je u blizini obale Južne Amerike na putu za San Francisko 3. maja 1866. Petnaestoro preživelih isplivalo je na kopno havajskog Velikog ostrva 15. juna. Oni su proveli poslednja 43 dana na dugom čamcu, živeći na sve siromašnijim porcijama usoljene slanine, morskom keksu i mesu delfina koje su povremeno lovili. U to vreme Tven se oporavljao od rana koje mu je napravilo loše sedlo. Ali kada je jedanaest mornara došlo u bolnicu u Honoluluu, on je zamolio prijatelja da ga na nosilima prebaci do njih kako bi ih intervjuisao.

Napravio je napetu priču o njihovom preživljavanju koju je Junion objavio 19. juna. Prvi izveštaj o nesreći u američkoj štampi izazvao je senzaciju. Manje od godinu dana nakon knjige o žabi koja je nasmejala naciju, Tven se oprobao u drugačijoj formi, drami, i postigao još jedan pun pogodak.
Uspeo je i znao je to. Čim se vratio u San Francisko avgusta 1866, odlučio je da iskoristi sve što je vredelo iz priče o ovom brodu. Otišao je u Sakramento u redaikciju Juniona da traži 300 dolara honorara, a nakon toga je proširio priču u duži članak koji je prodao časopisu Harper Monthly.
Najznačajniji ishod havajske avanture bio je njegov debitanski javni nastup, odluka koja je više nego bilo šta drugo zapečatila uspon ka tituli nacionalne zvezde.
Njegov motiv, kao i uvek, bio je novac. Podsetio je na Artemusa Vorda koji je u svom debiju u San Francisku 1863. uzeo s vrata 1.000 dolara. Vord je iskoristio svoju popularnost pisca za unosnu karijeru predavača, a sada je Tven pokušao isto. Njegovi nastupi su neredovno isplaćivani. Želeo je da svoja pisma za Junion pretvori u knjigu, ali bi to iziskivalo dodatne troškove. Počeo je da piše predavanja o svojoj najnovijoj oblasti istraživanja, o Havajima.
Jedne kišne večeri Tven je stao kod svoje stare redakcije lista Morning Kol da pita za savet.

“Ušao je nekako nespretno, u svom tankom, crnom ogrtaču, jedinoj zaštiti od oluje”, podsetio je Džordž Barns, njegov bivši šef.
Stavio je rukopis na sto urednika i tražio njegovo mišljenje.
“Bio sam u Hartu i Stodardu i kod ostalih i rekli su mi da ne radim to, da će to uništiti moj književni ugled”, rekao je Tven.
Urednik je pročitao tekst dok je Tven sušio svoju mokru odeću.
“Mark, šta ti najviše želiš trenutno, novac ili književni ugled?”, urednik je upitao nakon nekoliko trenutaka.
“Novac!”, odgovorio je Tven.
“Onda idi u Maguir, u Muzičku akademiju i tamo održi predavanje. S uspehom koji su doživela tvoja pisma sa Havaja, napunićeš dvoranu.”

Srećom, poslušao je savet. Rezervisao je najveću gradsku dvoranu za veče 2. oktobar 1866. i pokrenuo marketinšku kampanju upotpunjenu lecima i novinskim reklamama, što je doprinelo da se ulaznice rasprodaju.”Nema sumnje da će dvorana biti krcata”, glasio je poziv. “Oni koji žele da zausmu svoja mesta trebalo bi da dođu ranije, predviđaju se velike gužve”, pisalo je u Biltenu.
Glasine su se širile ogromnom brzinom: “Tven će govoriti o sirenama ili izvoditi domorodački ples”. Niko nije želeo da propusti najveću premijeru na pozornici San Franciska.
Nekoliko godina kasnije, Tven se prisećao straha koji je osećao kako se noć približavala. Nije mogao da spava. Nije mogao da jede. Bio je najuznemirenije i najuplašenije stvorenje na obali Pacifika. Ipak, već se obavezao da će napraviti uspešnu predstavu. Sve što je ostalo bilo je da to i uradi.
Te večeri, 2. oktobra 1866. dvorana Muzičke akademije bila je ispunjena do poslednjeg mesta.
“Srećom, kralj nije stigao u dogledno vreme da bi mogao da uđe, jer bi verovatno morao da se okrene”, pisale su novine.
Čak i redovni posetioci opere nisu mogli da nađu mesto. U publici je sedela i supruga guvernera Kalifornije. Čak je i Hart došao da pruži podršku. Ljudi su stajali jedni preko drugih.

Kada se Tven pojavio na pozornici, dočekao ga je gromoglasni aplauz.
“Bio sam na sredini pozornice, posmatrao more lica, zbunjen jakim odsjajem svetala, svaki deo tela mi je drhtao, izgledalo je kao da mi publika oduzima život”, prisećao se kasnije Tven.
Za nekoliko trenutaka stajao je nemo, a onda je predstava počela. Za tih sedamdeset pet minuta, publika se smejala, aplaudirala, klicala…
“Brilijantni uspeh”, objavio je sledećeg dana Večernji bilten. Tven je ispunio zahteve “ozbiljnog” predavanja obuhvateći ekonomiju, politiku i istoriju Havaja i predstavio sve to na komičan način sa dozom tenzije, držeći publiku na osetljivom obaraču, spremnu da opali svakog trenutka.
Otkad je počeo da piše, Tven je pokušao da tekstove oživi. Crtice, ukošena slova, fonetski dijalekt – sve u cilju da čitaoci čuju posebne vibracije govornika… Na bini to je mogao da radi direktno, slamajući ograničenja koja ima pisani govor. Mogao je da se stopi s publikom, da oseti njen ritam. Za razliku od spiritualista, sifražetkinja i lažnih naučnika koji su nastupali širom zemlje, on to nije radio na uobičajen, autoritativan način. Koristio je prisniji ton. Želeo je da se poveže sa publikom. Zurio im je u lica. Igrao se kosom, uplitao dlanove. Delovao je nervozno, u nemarno odabranoj garderobi, i u tome je bio njegov šarm. Nije se odvajao od publike, govorio je otvoreno, nepretenciozno. Šalio se s ljudima, kao da je bio jedan od njih.
Čak je i Hart bio impresioniran. On je upozorio svoje prijatelje da se ne ponižavaju “popularnom zabavom” i pogrešio je, a to je i priznao. U pregledu za jedne ugledne novine, Hart je rekao da je Tven u potpunosti opčinio publiku. On nije mogao da odoli, a da ne da i nekoliko kritika na račun predavačeve grubosti i jednostavnosti govora. Ali je takođe i uvideo dublju vrednosti nastupa. Objasnio je da Tvenov humor potiče iz zapadnjačkog karaktera preterivanja i drskih izjava.
Te noći u Muzičkoj akademiji on se predstavio kao ličnost koja će do kraja veka biti deo nacionalnog karaktera. To je bilo posebno pogodno za modernu naciju koja je nastala nakon građanskog rata: ljudi pogodni za citiranje, fotogenični, beskrajno samouvereni. Takvi su procvetali u prvim godinama masovnih medija. Tven je napravio prve korake u tome.

“Mislim da prepoznajem novu zvezdu u usponu na ovom zapadnom horizontu”, priznao je Hart, pomalo zavidno.
Ukupna zarada te večeri nakon izmirenja svih obaveza iznosila je 400 dolara. Nije loše za noćni rad, ali je Tven očekivao više, pa je brzo organizovao turneju po Kaliforniji i Nevadi. Projurio je Sakramentom, a zatim je osvojio niz zaselaka, nekadašnjih gradića kojima nedostaje pozorišna kultura. Tven je ispunjavao visoka očekivanja. U svakom gradu je ostvarivao dobar odnos sa publikom i ljudima iza scene, što ga je ojačavalo. Novine su pisale da je ispijao galone piva, da se pripremao za nastup uz džin, a da se opuštao uz viski, cigarete i priče do zore.

Vrhunac je doživeo u Virdžiniji, gde je organizovao slavan povratak kući. U dvorani opere, mestu gde je gledao predstavu Artemusa Vorda nekoliko godina ranije, Tven je 31. oktobra 1866. nastupio pred oko 8.000 ljudi.
“Čim se podigla zavesa, usledio je gromoglasan aplauz”, prisećao se Stiv Gils, koji je došao da pruži podršku svom bivšem cimeru. List Teritorijal Enterprajz, na čijim stranama je Tven otpočeo svoju karijeru, to je i naglasio, poželevši da preuzme zasluge za njegov veliki uspeh. Prijatelji su se ponosili, a neprijatelji mu oprostili te večeri. Tokom boravka u Viktoriji dobio je poziv da govori na skupu u obližnjem Karsonu. Poziv je potpisalo više od stotinu vodećih porodica. Srdačno je prihvatio poziv i izvinio se zbog svoje pakosne prošlosti.
Vratio se u San Francisko 13. novembra popularniji nego ikada, ali siromašan. Želeo je da ode na istok ali nije mogao da priušti to sebi. Njegovi sponzori su zahtevali većinu profita sa turneje i kada je nastupao u muzičkoj dvorani Plat, sud je zahtevao deo prihoda za otplatu starog duga, kaucije koju je potpisao za Stiva Gilsa dve godine ranije. Isfrustriran, u drugom turnusu nastupa doživao je neuspeh. Koristio je nove termine koji su prevazili granice pristojnosti i vulgarne šale da nasmeje publiku. Na taj način je svoju reputaciju doveo u pitanje, smatrao je Hart.

Srećom, ubrzo je pronašao rešenje za svoje finansijske problem. Iako nije bio brilijantan biznismen, bio je talentovan pregovarač. Kao što je urednike iz Sakramento Juniona ranije ubedio da ga pošalju na Havaje, sada je od drugog velikog lista, Alta Kalifornija, tražio još širi zadatak. Tražio je da postane njihov putujući dopisnik iz Evrope, Azije i šire. Putovao bi parobrodom za Njujork, poslao svoju knjigu na objavljivanje na Havajima, proširo svoju popularnost po istočnim gradovima i otputovao oko sveta. Ali najpre bi se oprostio od San Franciska.
Tven je poslednje predavanje održao 10. decembra. Ovog puta je ponovio svoj prvobitni nastup i govor iz oktobra, što je propraćeno odobravanjem. Nakon pet godina provedenih na Dalekom zapadu, priznao je da se plaši povratka na Istok. Zemlja koju je nekad znao postala je nepoznata, uništena ratom, proširena grobnicama.
Vreme nikada ne stoji, pa to nije ni slučaj u Kaliforniji. Tven je očekivao da će država nastaviti da napreduje u njegovom odsustvu. Koristeći retoriku Tomasa Harta Bentona, Tven je lirskim tonom predstavio perspektivu zemlje.
“Ona stoji u centru velikog uspona nacije, na polovini puta između Starog i Novog sveta i oba moraju da plate svoj danak”, zapisao je.
Transkontinentalana pruga ujedinila je Istok i Zapad, povezala evropske trgovce sa sirovim bogatsvom Azije, a Kaliforniji podarila neograničen prosperitet i stanovništvo, smatrao je Tven.
“Ima li bilo koja druga zemlja bolju budućnost? Ima li bilo koji drugi grad budućnost kao San Francisko?”
Nakon pet dana, otputovao je u Njujork na svoje putovanje parobrodom po Americi. Zemlja se kretala. Građanski rat ju je odvojio od prošlosti; u godinama koje su usledile, rastuća industrijska ekonomija je donela zapanjujuću budućnost. Usred toga došao je autsajder sa zapada da pomogne Americi da pronađe svoje uporište, neverovatno talentovan i originalan umetnik koji je, prema rečima Vilijama Dina Hauelsa, postao Linkoln američke književnosti.

Katarina Stevanović

(Alea/Nedeljnik)