Henri Miler
… Postadoh sam sebi najljući neprijatelj. Ništa nisam toliko želeo učiniti a da se u isto vreme ne bih toga mogao i odreći. Čak i u detinjstvu, kad mi ništa nije nedostajalo, želeo sam umreti: hteo sam se predati, jer mi se borba činila besmislenom. Shvatao sam da ništa ne mogu dokazati, osmisliti, dodati ili oduzeti produžujući život koji nisam sam tražio. Sve egzistenicje oko mene bile su promašene ili, ako i nisu bile promašene, bile su smešne. Osobito egzistencije onih ljudi koji su uspeli u životu. Muka me hvatala od ljudi koji su uspeli u životu. Imao sam razumevanja za greške, ali me nije zbog toga hvatala muka. Tu je posredi bila prava pravcata negativna osobina, slabost koja bi nabujala već pri pogledu na ljudsku bedu. Nikada nisam nikome pomogao u nadi da time činim dobro; pomogao bih samo zato što drugačije nisam mogao. Činilo mi se da je ludo pokušati da promenim životni tok; ništa se ne bi moglo izmeniti, osim ako ne bih izmenio srce – ali ko može izmeniti ljudsko srce? Povremeno bi se neki prijatelj okrenuo veri: smučilo bi mi se od toga. Boga nisam trebao više nego što je on mene trebao, i, kad bi ga bilo, mislim da bih, kako sam često pomišljao, mirno izišao pred njega i pljunuo mu u facu…
piše: Dragan Uzelac
Američkog andergraund književnika, Henrija Milera, mnogi su smatrali ,, piscem onih prostih knjiga” kao što su ,,Rakova obratnica” i ,, Jarčeva obratnica”, piscem dovoljno ludim i hrabrim da u svoja dela stavi sve ono ,, što je izostavljeno u drugim knjigama”. I ma kako ljudske predrasude i ograničenja bili duboki, i ma kako ih vreme često činilo smešnima i naivnima, za Henrija Milera se sa sigurnošću može, posebno sa današnje distance od nekoliko decenija, reći da je pre svega bio više no duhovit i surovo iskren pisac, prethodnica svom onom bitničkom andergraundu koji će par decenija kasnije zapljusnuti obale književnog sveta Amerike, umetniku koji je vaspitavan na delima Dostojevskog i Ničea, lucidnom, provokativnom i uzbudljivom šeretu i boemu, piscu koji je u američkoj književnosti na lucidan način prvi otvorio seksualne teme i otvoreno progovorio o njima, uz neizmernu dozu humora, ironije i nihilizma, postavši vremenom tzv. erotski mesija i dobivši nadimak Gandi s penisom… Engleski književnik Džordž Orvel nazvao ga je najmaštovitijim piscem generacije kojoj su pripadali još i Ernest Hemingvej, Skot Ficdžerald, Ezra Paund i T.S.Eliot takođe pripadnici tzv. izgubljene generacije, generacije Amerikanaca u Parizu koji su nakon strahota Prvog svetskog rata doživeli svoj umetnički uspon… A sve što je Miler želeo je da piše slobodno – onako slobodno kao što je vodio ljubav. Često je umeo da kaže: ”Ja sam duhovno mrtav. Fizički sam živ. Moralno sam slobodan.”
… Seks je jedan od devet razloga reinkarnacije, ostalih osam su nebitni…
Književnost znamenitog američkog pisca i boema, Henrija Milera je apokaliptična, u smislu razotkrivanja licemernog i nafrakanog sveta, perfidno namazanog svim vidovima podmuklosti, laži i bolesne taštine. Njegova proza je naizgled amorfna i haotična, nihilistična i cinična, ali i esejistički prodorna i snažna poput sečiva koje se oštro zariva u kancerogeno tkivo laži i bezdušnosti sveta iluzija i zla. Miler razotkriva suštinu prevare haotičnog sveta koji ga okružuje, optužuje, pritiska, gazi i tera ga krutim pravilima svog dvostrukog morala na marginu nepodobnih. Miler uzvraća udarac bez pardona – golom istinom i provokacijom protiv ograničenja i lažnog moralisanja, skidajući istovremeno tkaninu sa ljudske polnosti i dvoličnosti. Njegov mit je mit o prognanom piscu( bez boravišta, prijatelja i utočišta) gde boemština, siromaštvo i otpadništvo garantuju piščev integritet i slobodu izražavanja misli i osećanja – bez ikakve cenzure… Milerov privatni svet počiva između dva povratnika(obratnice) – između Pariza i Bruklina – Rakove i Jarčeve obratnice – evropskog i američkog duha, koje povezuje jedinstvena sloboda…
… Da bih mogao opisati nešto dublje od činjenica, morao bih biti umetnik, a umetnik se ne postaje preko noći. Prvo treba da doživiš poraz i da dočekaš da ti se ponište protivrečna gledišta. Treba da nestaneš kao ljudsko biće da bi se iznova rodio kao ličnost. Treba da se pougljiš i okameniš, da bi se izdigao počevši od najsitnijeg imenitelja u sebi. Treba da nadvladaš samilost kako bi mogao osećati i najskrovitijim delićem svog bića. S pomoću “činjenica“ ne možeš stvoriti novo nebo i novu zemlju. Nema “činjenica“ – postoji samo jedna činjenica: da je svaki čovek na ovome svetu na putu da postane svet. Neki ljudi do svetosti dugo putuju, neki idu prečicom. Svaki je čovek kovač vlastite sudbine, i to na vlastiti način, i niko ti tu ne može pomoći, osim da bude prema tebi prijazan, plemenit i strpljiv. U prvobitnom zanosu koješta, šta mi je sad jasno, nisam nikako mogao sam sebi objasniti..
Milerova ,, Jarčeva obratnica“ obuhvata dvadesete godine dvadesetog veka u Njujorku, vreme kada je Miler radio u kurirskoj službi ,, Western uniona“. Miler se priseća mladosti i iznosi filozofsko viđenje i stavove o američkom duhu i kulturi, upoređene sa evropskim duhom datim u ,,Rakovoj obratnici“. I mada je u ,,Rakovoj obratnici“ on nezaposlen i živi kao klošar, a u ,, Jarčevoj obratnici“ je deo sistema i kao takav zaposlen kao deo mašinerije, oba njegova dela povezuje ista, estetika ružnog i nihilističnog: ulice, kafane, bordeli, jeftini hoteli… Miler slika marginu i marginalce, njihov osećaj kraja i propasti promašenog i zlog sveta… Kompozicija romana je svesno amorfna jer Miler kao pripadnik tadašnje pariske boemske književne scene izražava kroz obilje raskalašnih anegdota u formi razbarušenih, naizgled konfuznih, apokaliptičnih monologa i mističnih, haotičnih meditacija svoj ogoljeni, seksualnošću na ivici pornografije natopljeni nihilistični stav prema licemerju i amoralnosti civilizacije. Misli i rečenice se rastakaju u haosu moderne, hedonističke civilizacije gde je sve okrenuto trivijalnom, animalnom zadovoljavanju sopstvenih niskih strasti i obesti. Sve je natopljeno spleenom, rasplinuto u razularenom haosu modernog užurbanog života, zgusnustim naslagama ljudske dvoličnosti i perverznosti koje se kao potoci bluda spiraju u slivnike modenog Vavilona… Iza kulisa blještavila megapolisa nalazi se tama, srce ljudske tame bez Boga i bilo kakve lepote osim želje da se udovolji vlastitim, nezasitim prohtevima … U njegovim apokaliptičnim delima ,, rak vremena izjeda svet“… Kraj je neminovan, sve je nagriženo, podložno trulenju i raspadu…
„Znate li vi da sam ja zbog moje knjige ”Seksus” u Francuskoj zamalo dospeo u zatvor. Bio sam optužen, pa sam sa advokatom otišao u sud da se branim. Posle pola sata ispitivanja meni se smučilo, pa sam advokata zapitao gde je nužnik. On mi je odgovorio da u sudu nema klozeta i da to uradim u svojim pantalonama! Odmah je potekla mala rečica, pravo do sudije! To nije bilo u prilog mojoj odbrani. Ali, sudija to nije želeo da vidi. Žurio je da završi ispitivanje. Jedan sveštenik je tada zapljeskao. I sudiji nije ostalo ništa drugo nego da zaključi: ”Vi ste jedan od naših iz porodice pisaca Vijona i Rablea…“
U znamenitoj Enciklopediji Britanika piše da je stvaralaštvo Henrija Milera usmereno ka osporavanju i odbacivanju civilizacije i da pisac vrednosti vidi samo u seksu i umetnosti! Često zabranjivane zbog opscenosti i pornografije, njegove knjige sadrže stranice istinske poetske lepote i pune su lucidnih esejističkih i filozofskih digresija. Henri Miler, čija su dela proglašavali čistom anarhijom i pornografijom, a njega samog proglašavali lascivnim boemom proživeo je svoj nesvakidašnji život punim plućima, pretočivši ga potom u jedinstveno umetničko delo, objašnjavajući sve to na sledeći način : punu egzistenciju, potpunu prisutnost u svakom trenutku i punu slobodu želim da ostvarim ne samo u odvojenoj sferi umetnosti, nego i u samoj stvarnosti… Svojom veličanstvenom Jarčevom obratnicom na beskompromisan je način jednostavno sublimirao sav svoj bunt i bes protiv učmale i licemerne Amerike, utičući vremenom na oslobađanje ljudi i njihovih umova (pre svega umetnika, a jedan od njih se zvao Charles Bukowski) od besmislenih, krutih i nehumanih pravila jednog krajnje dvoličnog društva…
… Prošao sam mnoge ulice u mnogim zemljama ali se nigde nisam osećao tako omalovažen i ponižen kao u Americi. Zamišljam sve američke ulice zajedno kao neku vrstu zahodske jame, duhovne jame u koju sve upada; onde se sasuši i pretvara u večno govno… Ceo je kontinent strašna mora koja zrači nesreću za veliku većinu ljudi. Ja sam bio sam, jedno jedino biće na velikom piru dobrobiti i sreće (statističke dobrobiti i statističke sreće), ali nikad nisam naišao na čoveka koji bi bio istinski imućan ili istinski sretan. U svakom slučaju, za sebe sam znao da sam nesretan i siromašan, izvan mašine i izvan igre… Možda će jednog dana ponovo izniknuti mala crna braća s Filipina i možda će oživeti pobijeni Indijanci Severne i Južne Amerike da bi iznova pojahali livadama na kojima se danas izdižu gradovi rigajući vatru i kužni smrad. Čija će biti poslednja reč? Čovekova! Zemlja je njegova, jer on jeste zemlja, njena vatra, njena voda, njen vazduh, njena ruda i njeno povrće, njen duh koji je kosmički, koji je neuništiv, koji je duh svih planeta, koji se u njemu preobražava, u beskrajnim znamenjima i simbolima, u beskrajnim oblicima i pojavama…
Negujući vlastitu ekscentričnost i individualizam, Miller u svojim delima slavi život, slobodu izražavanja, boemski duh, lagodnost i beskompromisnost, te prikazuje lik umetnika kao genija, vizionara i ludog mudraca. Pritom se nimalo ne libi svoje mudre tirade ispreplesti s burleskom, tvrdom pornografijom, lirizmom, grotesknom komedijom i kritički intoniranim, jetkim esejističko – filozofskim digresijama. Zbog toga još uvek predstavlja izrazito uzbudljivo i inspirativno štivo za čitaoce ‘’otpornijeg želuca” i slobodoumnijeg, nekonformističkog pristupa životu…
… Mislim da sam pisao toliko puno o onome što su moji neprijateljski raspoloženi kritičari nazvali budalaštinom tj. metafizičkom besmislicom, koliko i o seksu. Samo što su oni odabrali da obrate pažnju na seks. Ne bih mogao odgovoriti na to pitanje, jedino bih rekao da je seks igrao veliku ulogu u mom životu. Vodio sam rakošni seksualni život i ne vidim zašto bi se to izostavilo…, rekao je Henri Miler 1961. godine u jednom od intervjua.
Autor: Impuls