Samo čovek koji je gladovao može pravilno da oceni vrednost hrane. Jedino mornari i stanovnici pustinja znaju pravu vrednost sveže vode. A samo dete, sa detinjom maštom, može da shvati vrednost stvari koje su mu dugo bile uskraćivane.
Čovjek plaća po gvozdenoj skali – za svaku snagu istom takvom slabošću, za svaku visinu odgovarajućom nizinom, za svaki uobraženi božanski trenutak istim tolikim vremenom u sluzi gmizavca.
U alkoholu se nalaze kobna naslućivanja istine.
Svakom je čoveku lako da se skotrlja u jarak. Ali je strahovito iskušenje za čoveka da stoji čvrsto uspravno na svojim dvema nogma i da zaključi kako na celom svetu postoji za njega samo jedna sloboda, a to je da može unapred izbrati dan svoje smrti.
A sve to nije dobro za čoveka koji je stvoren da živi, da voli i da bude voljen.
Intenzitet i trajnost su stari neprijatelji, kao vatra i voda. Oni se međusobno uništavaju. Oni ne mogu postojati zajedno.
Samo čovek koji je gladovao može pravilno da oceni vrednost hrane. Jedino mornari i stanovnici pustinja znaju pravu vrednost sveže vode. A samo dete, sa detinjom maštom, može da shvati vrednost stvari koje su mu dugo bile uskraćivane.
Čovjek plaća po gvozdenoj skali – za svaku snagu istom takvom slabošću, za svaku visinu odgovarajućom nizinom, za svaki uobraženi božanski trenutak istim tolikim vremenom u sluzi gmizavca. Svaki podvig iz veoma davnih dana i nedelja života proživljenog u ludim, veličanstvenim trenucima mora se platiti skraćenjem života.
Nije vazno šta čovek treba da čini ili ne treba da čini. Važno je ono što čovek čini.
Čemu uopšte život, ako je ovo sve? Ne, tu mora da postoji nešto više, negde dalje i iza ovoga.
Izgleda da ima različitih vrsta istine na ovom svetu. Neke su vrste istine istinitije nego druge. Neke su vrste istine – laži, a baš su te vrste one koje imaju najveću upotrebnu vrednost u životu, koje žele da se odraze i da žive.
Kaže se da se neki ljudi rađaju sretni, dok drugima sreća mora da se nametne.
Nema pravde na svetu. Sve je lutrija.
Čovek je upola pobeđen kad to priznaje.
Čuo sam kako mladost zove u noći:
Nestalo je radosti, koja me je držala na svetu;
Jer nemam više čvrstog tla da po njemu koračam:
Jutro se pretvara u dan,
Ono ne smije ni za trenutak da zastane,
Jer mora svet da ispuni svetlošću.
Moja duša iznenada dođe i prođe,
Isčezne brže od mirisa ruža,
Posle kratkog sjaja na nebu.
Da, ja sam mladost, jer moram umreti!
Mladost se uvek prezrivo smeje ruševinama starosti.
Uloga koju alkohol igra sam po sebi, neznatna je prema ulozi koju igra društvena atmosfera u kojoj se pije.
Prodro sam do dna svoje duše i otkrio neslućene snage i veličine.
Čoveku, jedinom među životinjama, data je strašna povlastica – razum.
Čemu se uzdržavati!
Život i ljubav su kao noć i dan, nude nam se po sopstvenoj volji, a ne po našoj.
Primi njihove darove dok možeš…
Biti glup znači biti sretan.
Veselost isto toliko zavisi od stanja stvari u nama, koliko i od stanja izvan i oko nas.
… to je jedna od navika podanika Džona Barlikorna (Kralja alkohola). Kad ih zadesi sreća, oni piju. Kad nemaju sreće, oni piju u nadi da će sreća doći. Ako mesto sreće dođe nesreća, oni piju da zaborave. Ako se sretnu s prijateljem, oni piju. Ako se posvašaju s prijateljem i izgube ga, opet piju. Ako im je udvaranje krunisano uspehom, toliko su srećni da moraju piti. A ako budu odbijeni, piju iz suprotnog razloga. Ako nemaju baš ništa da rade, oni i tada piju, jer sigurno znaju da će, kad popiju dovoljan broj čaša, crvi početi da gmižu u njihovim mozgovima i da će imati pune ruke posla. Kad su trezni, žele da piju. A kad se napiju, žele da piju još više.