Oni koji upravljaju zemljama i sudbinama naroda trebalo bi da obrate pažnju na razvitak i pravac svih umetnosti a naročito književnosti koja je, prirodno, od svih umetnosti najbliža životu i razvijanju zemlje i društva.
Ne mislim to u onom vulgarnom i pogrešnom smislu: da se od književnosti napravi sredstvo i da se preko njega utiče na društvo neposredno i u određenom pravcu. Mi smo živi svedoci koliko je to jalov i štetan posao: on ne postiže željeni cilj, a unosi zastoj i nered u književnost. Tendencije koje se javljaju u književnosti utiču na razvitak društva, ali samo onda kad su one odraz sličnih, još nedovoljno izraženih tendencija koje već postoje i dozrevaju u društvu. Pojave i pravci u književnosti pre svega su slutnje i nagoveštaji onoga što život sprema za sutrašnjicu. Oni objavljuju i na neki način utvrđuju i osveštavaju ono što tek dozreva u ljudskim odnosima, jer književnost često iznosi na videlo ono što još nevidljivo klija u duhovima i što će u naraštajima koji dolaze cvetati javno i davati izgled licu zemlje. Zato i misli da bi upravljači zemalja morali da obrate pažnju na književnost, na pravce koje ona bira i ideje koje iznosi i brani, jer istorija društva i istorija književnosti, upoređene, pokazuju da su mišljenja i shvatanja koja su nošena i zastupana od prave književnosti; mišljenja i shvatanja budućnosti; i da su iskreno i lepo opevane zemlje uvek i poštovane i dobro branjene od najvećeg broja ljudi. Isto tako, one pojave koje naiđu na osudu prave književnosti nemaju duga veka ni privlačne snage; njihova slika u književnosti pokazuje da su osuđene, pa ma kako moćne bile i trajno izgledale.
Tako bi se moglo sa dosta tačnosti kazati da je dobra književnost, iako sama nezaštićena i nemoćna, u stvari vidovit i siguran vodič i putokaz. A to što veliki i moćni ovoga sveta ne slušaju njegov glas i ne idu za njim, što vrlo često i ne znaju za njegovo postojanje, to ne menja ništa od tačnosti ovog što smo napred rekli, to samo potvrđuje duboku tragiku koja se često krije u osnovi ljudskog delanja. Sto godina docnije, svakome je jasna i vidovitost književnosti i slepilo onih koji je nisu hteli da čitaju ni mogli da shvate.
Kad ne bih znao da je to uzaludno, ja bih onima koji upravljaju narodima i vladaju zemljama dovikivao neprestano: “Obratite pažnju na ono što se oko vas piše, šta se piše i kako se piše!”
Izvor: Ivo Andrić, “Sveske”, (SOUR “Svjetlost”, izdavačka radna organizacija, OOUR izdavačka djelatnost, Sarajevo, 1981.)