“Pitaćeš me: da li mi je teško u zemlji kamenja, leda i siromašnih ljudi? Pitaćeš me: zašto sam opet na severu kad ima krajeva gde se gazi cveće, gde sunce i stenu može da užari i čoveku pravo u srce sija! Zašto! Zato što volim muku i anatemu.
Volim kad ustropnice treba skakati za svaku mrvicu života i uspeha. Volim kad čoveka iz dana u dan glođe neki strah, a čovek se ume isceliti; kad mu aveti svaki dan nešto uzmu, a on se ume odreći. Volim onoga koji kamen ore, a ipak ima hleba. Onoga koji kaže da je sramota uvući jedrilo kad zatrube vetrovi i bure, i koji otvorenih očiju sme kako u peni talasa kotrlja brodolom. I znaš zašto još volim sever? Zato što verujem da u borbi dobra i zla dobro čovekovo još nije pobedilo, verujem ako hoćeš, da još ima demona, zlih bogova. Zato volim zemlju gde kroz najlepšu slobodu kulture i nauke prošušti sujevera, i zadršće pred nečim neznanim strah primitivnih duša. Ovaj majušni narod, u surovo veličanstvenoj svojoj prirodi, uvek je pun slutnje. Tamo visoko na severu sam sa porodicom na svom imanju, bez policije, vatrogasaca, lekara boji se prirodnih ćudi, boji se i njena pravednog zakona ravnoteže. I ja se, vidiš, bojim zakona ravnoteže, iako mi je to, uglavnom, sva etika i sva religija.”
Isidora Sekulić, “Pisma iz Norveške”
urakultura.wordpress.com