Književno delo, to je duh, etar; a čitanje to je misterij.
“Šta je knjiga? Uzeta na oko to je mala stvarčica od najtrošnijeg materijala, od hartije, uzeta u suštini, to je jedna od najjačih strasti i slasti, to je tiha voda što breg roni, to je dinamit koji čupa i diže u vazduh, i drukčije slaže, to je uzvišen, mudar učitelj ili satanski zavodnik. Engleski pesnik L. Pirsal Smit ide dalje i kaže o čitanju u poemi svojoj: “taj rafinovani i nekažnjavani porok, to je sebično, nepomućeno i trajno pijanstvo”. U prašnjavoj Atini, jedared, kupila sam kutiju masti za obuću. Bila je zavijena u “Fragmente” Heraklitove. Kad sam kutiju izvadila, bacila sam zgužvanu i umrljanu hartiju. Ali, niti su ono kod bakalina bili “Fragmenti” niti sam ja bacila “Fragmente”. Kako bih! Književno delo, to je duh, etar; a čitanje to je misterij. U tom smislu najbliža je knjizi muzika, ali je razlika ipak velika. Filharmonija koja je putovala da odsvira samo dve simfonije, to je značilo dva vagona ljudi, instrumenata i partitura, polica i stolica. A sve Šekspirove drame i tragedije metnete u džep ili u muf.”
Isidora Sekulić, O knjizi i o Beogradu koji čita, 1945.