Imre Kertes, Nobelov laureat koji je preživeo holokaust, preminuo u 86. godini. Ovo je priča o njemu…
Imre Kertes, Nobelov laureat, priznat za polu-autobiografske romane o preživljavanju Holokausta i njegovih posledica, preminuo je u četvrtak u svom domu u Budimpešti u 86. godini. Njegovu smrt potvrdio je Kristijan Njari, glavni urednik izdavačke kuće Magveto Publishing, koja objavljuje Kertesova dela u njegovoj rodnoj Mađarskoj. Gospodin Njari je rekao da se gospodin Kertes borio sa hroničnom bolešću.
Ono što Kertesa izdvaja od ostalih pisaca o Holokaustu je insistiranje na opisima smrtnih logora Aušvica i Buhenvalda bez ikakve sramote, naročito u svom presudnom delu „Besudbinstvo“, objavljenom 1975. godine. „Roman koristi sredstvo otuđivanja, uzimajući realnost života u logoru zdravo za gotovo, predstavljajući svakodnevicu kao i svaku drugu”, navelo je švedsko udruženje za Nobela prilikom dodeljivanja nagrade za književnost 2002. godine.
Kertes je delovao zapanjeno Nobelovom nagradom, koja je došla nakon što je proveo decenije u anonimnosti, čak i u Mađarskoj. Imao je malo odanih pristalica u Nemačkoj, Francuskoj i Skandinaviji, samo su dva njegova romana, „Besudbinstvo“ i „Kadiš za Nerođeno Dete“ (1990) objavljeni na engleskom pre nego što je dobio nagradu.
Imre Kertes rođen je u Budimpešti 9. novembra 1929. godine u sekularnoj jevrejskoj porodici i odrastao kao Jevrej ne sasvim okrenut veri. Njegova zatočenost u logoru smrti, međutim, „ naterala me je da budem Jevrej“, rekao je u intervjuu 2011. godine za španske novine El Pais. „Ja to prihvatam“, dodao je, „ali je takođe tačno da mi je to u velikoj meri i nametnuto“.
Iako je Kertes podsticao čitaoce i kritičare da ne pretpostavljaju da su prepričani događaji u „Besudbinstvu“, autobiografski roman sadrži jake paralele iz njegovog iskustva. Sa 14 godina, na putu do škole, on je- kao i Đuri Keveš, tinejdžer protagonista „Besudbnistva“ – uhvaćen u mađarskoj policijskoj raciji 1944. godine i zajedno sa hiljadama drugih budimpeštanskih Jevreja deportovan, prvo u Aušvic, a zatim u Buhenvald.
Prateći savet starijih logoraša, mladi Kertes, kao i imaginarni Keveš, tvrdio je da je šesnaestogodišnji radnik, a ne učenik. To ga je učinilo dovoljno odraslim da se kvalifikuje za prisilni rad, sačuvavši tako sebe od momentalnog istrebljenja kao deteta.
Jeziv podsetnik ove uspešne prevare isplivao je na površinu kada je Kertes pripremao govor prilikom primanja Nobelove nagrade. Primio je veliku braon kovertu od upravnika Memorijalnog Centra Buhenvalda. Pored čestitki, priložen je rutinski izveštaj sastavljen od strane uprave logora Buhenvald sa datumom 18. februar 1945. godine nabrajajući imena logoraša koji su umrli tog dana. Pročitao je jednu belešku: Imre Kertes, fabrički radnik, rođen 1927. „Ukratko“, rekao je Kertes u svom govoru za Nobela, „umro sam, da bih mogao da živim“.
Kada je vojska Sjedinjenih Američkih Država oslobodila Buhenvald u maju 1945. godine, nekoliko američkih vojnika teralo je Kertesa da emigrira u SAD, ali on je odbio. „Ne bih mogao da zamislim da odem bilo gde osim kući“, rekao je za Nju Jork Tajms 2006. godine. „Bio sam kao pas lutalica“.
Kertes se vratio u zemlju koja je bila pod okupacijom Sovjetskog Saveza i gde je rastao uticaj komunista. Počeo je da radi kao novinar za budimpeštanske novine, ali je otpušten 1951. godine, dve godine nakon što su komunisti ugrabili vlast u Mađarskoj, jer je odbijao da se pokori novom režimu.
Zatim je postao prevodilac dela autora sa nemačkog govornog područja, uključujući Ničea, Frojda i Vigenstajna, ali je izgubio ovaj izvor prihoda kada je odlučio da piše književna dela. „Nisam mogao da započnem karijeru kao pisac romana zato što bi me smatrali nezaposlenim i bio bih poslat u radni logor“, rekao je 2005. godine u intervjuu za časopis Smitsonijan. „Umesto toga, postao sam fizički radnik i pisao sam noću“.
Bilo je potrebno 13 godina da Kertes završi svoj prvi roman „Besudbninstvo“, 1965 godine, koji je međutim objavljen deceniju kasnije. Dok je privlačio pažnju u Zapadnoj Nemačkoj, u Mađarskoj je bukvalno ignorisan. Malo drugačije, i iz tog razloga, često i uznemirujuće u odnosu na prethodna dela o Holokaustu „Besudbinstvo“ opisuje atmosferu koncentracionog logora u kome su stanari šokirajuće ravnodušni i zadovoljni, radije okupirani rešavanjem praktičnih problema nego iskaljivanju besa ili planiranju otpora.
„Svoje najveće trenutke sreće iskusio sam u koncentracionom logoru“, rekao je Kertes 2002. godine u intervjuu za Njusvik. „Ne možete da zamislite kako izgleda kada vam je dozvoljeno da ležite u bolnici logora ili imate desetominutnu pauzu od neopisivo teškog rada. Biti veoma blizu smrti takođe je neka vrsta sreće. Samo preživljavanje postaje najveća sloboda od svih“.
U „Kadišu za nerođeno dete“, Kertes je nastavio svoje polu-autobiografsko razmatranje o uticaju logora smrti na njegov život. „Aušvic je dosta dugo lebdeo negde u vazduhu“, napisao je, „ko zna, možda vekovima, kao tamno voće koje sazreva u sjajnim zracima bezbrojnih nemilosti, čekajući momenat kada može pasti kao poslednja kap na glavu čovečanstva“. Roman se obraća detetu koje pripovedač odbija da ima jer „ono što se desilo meni i mom detinjstvu, nikada više ne sme da se dogodi nijednom detetu“.
U „Likvidaciji“ (2003), njegovom prvom romanu objavljenom nakon Nobelove ceremonije, budimpeštanski izdavač knjiga i urednik traga za izgubljenim remek-delom čoveka, identifikovanog samo kao B., koji je, kao i Kertes, bio pisac, prevodilac i preživeo Holokaust i koji je izvršio samoubistvo. Roman otkriva toplu, senzualnu stranu koje gotovo da nema u ostalim Kertesovim delima.
U vinjeti u budimpeštanskoj prostranoj Centralnoj Pijaci, B. čeka svoj red radi kupovine povrća. Njegova bivša ljubavnica, Sara, koja kupuje u blizini, ugleda ga kako drži ruke na leđima. „Prišunjala mu se iza leđa i odjednom stavila svoju šaku na B-ov otvoreni dlan,“ napisao je Kertes. „Umesto da se okrene (kao što je Sara nameravala), B. je nežno uhvatio ženinu šaku, kao neočekivani tajni poklon, svojim toplim, praznim rukama i Sara je osetila iznenadno uzbuđenje strasti tog rukovanja“.
Prikazujući „Likvidaciju“ u Recenziji Knjiga Nju Jork Tajmsa 2004. godine, kritičarka Rut Frenklin napisala je: „Još od Kafke i Beketa nijedan pisac nije upakovao toliko mnogo metafizike u tako malo prostora“.
Od 90-ih godina prošlog veka do njegove smrti, Kertes je svoje vreme podelio između Budimpešte i Berlina, gde je nastavio sa poslom prevodioca pre sticanja književnog uspeha. Njegova druga žena, Magda, koja ga je nadživela, takođe je Mađarica, ali je živela u Čikagu 33 godine i često je služila kao njegov prevodilac u intervjuima za strane novinare.
Godinu dana nakon dobijanja Nobelove nagrade, Kertes je konačno dobio priznanje u Mađarskoj, sa prodajom knjiga od oko 500 hiljada primeraka ukupno – otprilike jedna knjiga na 20 Mađara. „Ali, istovremeno, bilo je velikog broja protestnih pisama od Mađara Nobelovom odboru u Švedskoj“, rekao je. „Većina primedbi bila je o meni kao o Jevreju“.
Književno priznanje dovelo je do objavljivanja tri njegova pomenuta romana na engleskom jeziku. U „Detektivskoj priči“ (1977), Kertes radije iznova prepričava zatvorske ispovesti sa tačke gledišta mučioca tajne policije, nego sa gledišta žrtve. „Tragač staze“ (1977) govori o neimenovanom „komesaru“ neimenovane države u Centralnoj Evropi koji ispituje stanovnike zajednice bez jasnog razloga, osim da seje teror. „Union Jack“ (1991) se vrti oko incidenta povezanog sa britanskom zastavom tokom propalog mađarskog ustanka, a tokom revolucije 1956. godine protiv komunističkog upravljanja.
Ali svi njegovi romani, priznao je, bili su inspirisani direktno ili indirektno ludilom i okrutnošću koncentracionih logora. „Često su mi govorili – neki sa namerom da daju komplimente, a drugi, pak, prigovor da pišem samo o jednoj stvari: Holokaustu“, rekao je u govoru prilikom primanja Nobelove nagrade. „Ono što sam otkrio u Aušvicu je stanje ljudi, krajnja tačka velike avanture gde je evropski putnik stigao nakon dvovekovne moralne i kulturne istorije“.
Prevela: Marijana Dojčinović, iserbia
Izvor: NY Times