Haruki Murakami
U svetu u kome sam živeo vladalo je čvrsto uverenje da su jedinci slabići, razmaženi i strašno samoživi.
A eto, ja nisam imao ni braće ni sestara. Bio sam jedinac. Zbog toga sam se čitavog detinjstva osećao inferiorno. Na ovom svetu ja sam bio takoreći jedinstveno ljudsko biće, ono što se kod drugih podrazumevalo – ja nisam imao. Kada sam bio dete, nisam mogao da podnesem tu reč – “jedinac”. Kad god bih je čuo, uvek sam se osećao kao da imam neku manjkavost. Ta me je reč uvek pratila i kao da je upirala prstom u mene govoreći: ti si defektan. U svetu u kome sam živeo vladalo je čvrsto uverenje da su jedinci slabići, razmaženi i strašno samoživi. Na to se gledalo jednako kao da je u pitanju prirodna pojava poput opadanja vazdušnog pritiska na vrhu planine, ili činjenice da krava daje mleko. Zato nisam podnosio da me pitaju koliko imam braće i sestara. Čuvši da ih nemam uopšte svi bi odmah pomislili: mali je jedinac – mora da je slabić, razmažen i strašno samoživ.
Haruki Murakami/ Južno od granice, zapadno od sunca