Otkad sam osetio usamljenost, čini mi se da svaki dan sve dublje silazim u neko mračno podzemlje čiji kraj ne vidim i iz kojeg, možda, nema izlaza. Silazim, a ni sa mnom, ni kraj mene nema ni jednog živog bića.
Nakon vesele večere u društvu samaca, moj stari prijatelj mi je rekao:
-Želiš li prošetati Elizejskim poljanama?
Krenuli smo polako, koračajući po dugačkoj aleji između drveća na kojemu je bio tek pokoji list. Nije se čuo ni najmanji šum osim večne prigušene buke neprestanog pariškog prometa. Svež vitrić duvao nam je u lice, a po tamnom nebu se rasula zlatna prašina bezbroj zvezda.
Moj prijatelj je počeo govoriti:
-Ne znam zašto, ali noću ovde lakše dišem nego bilo gde drugdje. Moja misao kao da raste. Na trenutak se moj um ozari jarkim bleskom svetlosti, a meni se u tom trenutku učini da otkrivam božansku tajnu života. Ali, prozor se zatvara uz tresak… i kraj.
Dve sjene su prolazile među drvećem. Prošli smo pokraj klupe. Par koji je sedeo na klupi slio se u tamnu mrlju.
Moj prijatelj je rekao:
– Jadni ljudi! Ne osećamo odvratnost nego beskrajnu samilost prema njima. Od svih tajni čovekova života otkrio sam samo jednu: najveća muka našeg postojanja je to što smo uvek sami i sve što činimo činimo da bismo pobegli od samoće. Evo, i ovaj zaljubljeni par na klupi pod vedrim nebom traži mogućnost, kao i mi, kao i sva živa bića, da barem na trenutak pobegne od svoje samoće, ali večno ostaju sami, kao i mi. Uvek je to isto, samo što neki ljudi to jače osećaju, a drugi slabije. Odnedavno osećam nepodnošljivu muku: shvatio sam da sam strašno usamljen i znam da ništa – razumiješ li? – ništa na ovom svetu nema moć da pobedi moju samoću. Svi naši pokušaji, nastojanja, porivi srca, svi porivi naših usta, svi naši zagrljaji su jedino štetni – uvek smo sami. Dovukao sam te ovamo, na ovu šetnju, da ne idem kući jel me nepodnošljivo muči osamljenost mog stana. A i to nije ništa. Ja govorim, ti me slušaš, idemo jedan kraj drugoga, zajedno, ali je svako od nas sam. Razumeš? Blaženi siromašni duhom – kaže Sveto pismo. Oni nisu izgubili privid sreće. Oni ne osećaju gorčinu usamljenosti, oni ne tumaraju po životnom putu kao ja, bez ikakve radosti osim sebičnog zadovoljstva onime što shvataš, vidiš, prepoznaješ i beskrajno patiš zbog spoznaje svoje večne usamljenosti.
Misliš da sam sišao s uma, zar ne?
No, poslušaj me. Otkad sam osetio usamljenost, čini mi se da svaki dan sve dublje silazim u neko mračno podzemlje čiji kraj ne vidim i iz kojeg, možda, nema izlaza. Silazim, a ni sa mnom, ni kraj mene nema ni jednog živog bića. Podzemlje – to je naš život. Povremeno čujem šum, glasove, krikove…
Nasumce žurim prema njima, ali odakle dolaze – nikad tačno ne znam. Ne susrećem nikoga, u mraku koji me okružuje ne nalazim ruku drugog čoveka.
Razuješ?
Bilo je i prije ljudi koji su osećali ovu strašnu nesreću. Musset je rekao:
Ko ide? Doziva li me? – Niko.
Samo ja, kao i uvek – otkucava sat.
O samoćo! O, bedo!
Ali u njega je to bila prolazna sumnja, a ne u stvarnosti kao kod mene. On je bio pesnik, ispunjavao je život prividima i sanjama. On nikad nije bio potpuno sam kao ja.
Gustave Flaubert, genijalac koji je bio nesretniji od bilo koga na svetu zato što je bio jedan od rijetkih velikih proroka, pisao je svojoj prijateljici: Svi smo u pustinji. Niko nikoga ne shvata.
Da, niko nikoga ne shvata. Ma što mi mislimo, bez obzira na to što činimo niko nikoga ne shvata. Zna li Zemlja što se događa sa zvezdama, razbacanim kao užarena zrna u prostranstvu, tako daleko da mi vidimo samo njihov najnevažniji deo, dok se bezbroj drugih gubi u beskraju? A možda su te zvezde tako blizu jedna drugoj da čine jednu celinu kao molekule jednog tela?
I kao što Zemlja ne zna što se događa na tim zvezdama, tako ni čovek ne zna što se događa u drugom čoveku. Mi smo jedan od drugog dalje nego ta svetla, i što je najvažnije – razjedinjeni smo zato što je misao neizmerno duboka.
Što može biti strašnije od neprestanog sudaranja bića zbog nemogućnosti da se spoje? Ljubimo kao da smo prikovani jedno uz drugo i, pružajući ruke, ne možemo se spojiti. Nagriza nas mučna potreba da se sjedinimo, ali svi naši napori su uzaludni, porivi besplodni, izlivi osećaja beskorisni, zagrljaji nemoćni, milovanje jalovo. Želimo se spojiti, ali uprkos svim našim težnjama, samo se sudaramo jedan s drugim. Usamljenost najjače osećam kad svoje srce dajem drugom čoveku: tad ova nemogućnost postaje još očitijom. Evo, ovaj me čovek gleda svojim jasnim očima, ali njegovu dušu iza njih ja ne poznajem. On me sluša, ali što misli? Da, što misli? Shvata li on ovu muku? Možda me mrzi, drži me mediokritetom ili glupanom? Kako da znam što misli? Kako da znam ljubi li me onoliko koliko ja njega ljubim i što se vrzma u njegovoj maloj okrugloj glavi? Kako je užasna tajna – neizvesna misao drugog bića, misao skrivena i slobodna koju ne možemo doznati, kojom ne možemo upravljati, obuzdati je i pobediti.
A ja…..? Ma koliko se trudio da se dam, otvorim sva vrata svoje duše – ne uspevam u tome. Uvek na dnu, na samom dnu ostaje tajni kutak mog ja u koji niko ne uspe da uđe . Niko nema snage da ga otvori i uđe, jer mi niko ne sliči i niko nikoga ne shvata.
Shvataš li me barem u ovom trenutku dok ti govorim? Ne. Misliš da sam lud! Proučavaš me i pribojavaš se! Pitaš se: šta mu je? No, ako ikad shvatiš moju strašnu i intimnu nesreću, dođi meni i samo mi reci: sad te razumem, i ja ću barem na trenutak biti sretan.
Žene izazivaju još snažniji osećaj samoće u meni.
O tugo, tugo! Koliko li sam samo bio nesretan zbog njih! One su češće nego muškarci u meni izazivale lažnu nadu da nisam sam. Kad ljubav počne, čini ti se da se širiš, zahvaća te neljudsko blaženstvo. Znaš li zašto? Znaš li odakle taj osećaj velike sreće? Jedino zato što umišljaš da više nisi sam. Samoća, otuđenje ljudskog bića, kao da su nestali. Kakva tužna zabluda!
Žene nas još jače muče tom večnom potrebom za ljubavlju koja muči naše osamljeno srce. Upravo žena predstavlja laž mašte.
Poznati su ti slatki trenuci dok si licem u lice s tim bićem, dugokosim, zanosnim, čiji nas pogled dovodi do ludila. Ludo nam ushićenje mrači um! Zahvaća nas čudna iluzija! Čini se da je ona prava i da ćemo se nas dvoje stopiti u jedno. No, to se samo čini, jer nakon nedelja očekivanja, nadanja i lažnih radosti ja se snažnije nego pre osećam usamljenim.
Nakon svakog poljupca, nakon svakog zagrljaja usamljenost sve više raste. Kako je samo užasan i mučan taj osećaj! Pesnik Sully Prudhomme je rekao:
Sva milovanja su obični bezumni nagoni,
Jalovi pokušaji žalosne ljubavi
Dostugnuti svezom tela, nemogući spajanjem duša.
Nakon toga oproštaj. Svemu je kraj! Jedva prepoznajemo ženu koja nam je na trenutak bila sve, a njezinu intimnu misao, svakako trivijalnu, kao da nikada nismo ni poznavali.
Pa čak i u trenucima kad nam se čini da smo u tajanstvenu skladu naših bića, u potpunom spajanju želja i svih težnji proniknuli u dubinu njezine duše.
…Reč, jedna reč, slučajno izrečena, raskrinkava nam samozabludu i kao munja u noći osvetljava ponor koji je između nas.
Pa ipak, nema ničeg lepšeg od tih večeri s ljubljenom ženom – večeri šutljivih, kad se osećaš gotov sretnim samo zbog njenog prirustva. Ne treba nam ništa više od toga, jer se nikad dva bića neće spojiti u jedno.
Što se mene tiče, ja sam pred svima zaključao svoju dušu. Nikome ne govorim u šta verujem, šta mislim, šta volim. Znam da sam osuđen na užasnu samoću i ravnodušno gledam na sve i ne izjašnjavam se. Ne tiču me se tuđa mišljenja, svađe, zadovoljstva i verovanja. Budući da nisam u stanju ništa deliti s ljudima, ograđujem se od svega. Moja nevidljiva misao ostaje nedoživljena. Služim se banalnim frazama kao odgovorom na trivijalna pitanja i osmehom kad ne želim odgovoriti.
Razumeš li me?
Prošli smo celom alejom do Slavoluka, spustili se do trga Solidarnosti. On je govorio polako i rekao još puno toga što nisam zapamtio.
Na kraju se zaustavio pred granitnim obeliskom koji je stajao na pariškom pločniku. Pri svetlosti zvezda jedva se nazirao dugoljast egipatski profil tog spomenika u progonstvu, a na njegovim bočnim stranicama čudnim znakovima bila je ispisana istorija njegove zemlje. Moj je prijatelj odjednom podignuo ruku, mahnuo prema obelisku i uzviknuo:
– Svi smo mi kao ovaj kamen!
Otišao je ne rekavši više ni reči.
Je li bio pijan, lud ili mudar – ni danas ne znam. Ponekad mi se učini da je bio u pravu, ponekad da je sišao s uma.