Nikada nisam usamljeniji nego kad otvorim srce nekome prijatelju, zato što onda još jače osjecam da je jaz nepremostiv. Taj čovjek je tu; ja vidim njegove jasne oči koje me gledaju, ali ništa ne znam o njegovoj duši koja je iza njih.
On me sluša.
Šta li misli? Jest, šta misli? Ti ne znaš kakva je to patnja! Možda me on mrzi? Ili me prezire? Ili mi se ruga? On misli o onome što mu kažem, procenjuje me, podsmijeva mi se, osuđuje me, nalazi da sam prosječan ili glup čovjek.
Kako da saznam šta misli? Kako da saznam da li i on mene voli onako kako i ja njega volim? i šta li se kuva u toj maloj okrugloj glavi?
Velika je tajna neznana misao nekog bića – misao skrivena i slobodna, koju mi ne možemo saznati, ni upravljati njome, ni potčiniti je, ni pobjediti je!
A ja uzalud želim da se predam, da otvorim sva vrata svoje duše, i nikako da se predam!
Na dnu duše, na samome dnu, čuvam svoje JA u skrivenom kutu, a do njega niko ne dopire. Niko ga ne može pronaci, ni ući u nju, zato što mi niko nije sličan, zato što niko nikoga ne razume.
Gi de Mopasan
(Usamljenost, Izabrane novele)