Poslednji dan u nedelji bio je kazna, pogoršana osećanjem na još toplu prethodnu noć, na udare muzike sačuvane u srcu, na miris koji se gubi, na trag nečijeg glasa, na sve ono što je bilo jednoga trenutka i što se možda nikada više neće vratiti.
U svetu je pomama petka sve raširenija. Reč je o stanju neprestanog ushićenja od trenutka kada se čovek ujutru probudi i seti se da je veliki dan konačno došao. Noć između petka i subote čini se pogodnom za sva preterivanja: neočekivane ljubavi, iluzije koje više nego drugih dana liče na stvarnost, snove bez budućnosti, sve ono, dakle, što je cele nedelje odlagano u očekivanju noći u kojoj se sve odlučuje i sve razrešava.
Mnogo godina subota je bila suđeni dan. Hrišćanski svet je taj dan doživljavao sa osećajem vatrometa u duši, priređujući upravo u subotu balove, venčanja, različite proslave. Sve to je bilo predodređeno za noć u kojoj se život preobražavao u džinovski talas okeana na čijem smo se vrhu srećno ljuljuškali sve dok nas ne bi kao brodolomnike izbacio na široku plažu nedelje. U školskim danima prelazak iz subote u nedelju bio je ravan promeni geoloških razdoblja. Poslednji dan u nedelji bio je kazna, pogoršana osećanjem na još toplu prethodnu noć, na udare muzike sačuvane u srcu, na miris koji se gubi, na trag nečijeg glasa, na sve ono što je bilo jednoga trenutka i što se možda nikada više neće vratiti. Sve do iduće subote.
U međuvremenu, drama se sastojala u traženju odgovora kako da se podnese nedelja. Neženje toga dana spopadala želja da se venčaju samo da se ne bi u nepodnošljivoj tišini probudili sami u krevetu. Svoja nedeljna popodneva provincijskog studenta u Bogoti, koja je takođe bila provincijska prestonica, provodio sam u redu za bioskop. Ako bi kojom nesrećom ostao bez karte, čekao sam da se završi predstava kako bi među onima koji izlaze iz sale srećom našao poznanika. U gorim slučajevima makar da uživam u neshvatljivom zadovoljstvu da sa lica gledalaca čitam koliko im se film svideo. Bio je to efemeran način da se utešim, ali ipak nešto što je u tom trenutku bilo najbliže ljudskoj solidarnosti.
Odbojnost prema nedelji je bila razlog što mnogi među nama nisu shvatili odbojnost prema ponedeljku. Dok su oni kojoi su imali uspešnu nedelju počinjali novu sedmicu sa nepodnošljivim osećanjem na već protekle prijatne događaje, usamljenici su počinjali novih sedam dana sa radosnim osećanjem da je svet ponovo naseljen, da život iznova počinje, da budućnost obećava, jer ima toliko dana do subote u kojima se može nadoknaditi izgubljeno, ma kakve bile greške prošlosti.
Lično sam najviše strahovao od utorka, zbog toga što su me od malih nogu učili kako je taj dan loš za venčanje i za putovanje. Više od toga utorak koji pada u trinaesti dan u mesecu je zlokoban dan, posvećen bogu rata Marsu. Sreda je mnogo ugodnija, jer se u narodu veruje da je pogodna i za kupovinu i za prodaju i za ljubav i za odmor, za sve, dakle ugodne dokolice.
O četvrtku neću da govorim – jednostavno zbog toga što prethodi petku. Da se ne bi pomislilo kako me je petak sasvim zaslepeo, podsetiću da u automobilskoj industriji postoji pojam automobila-baksuza proizvedenog u petak. Šta je u tom vozilu izuzetno? To što se u prodaji pojavljuje obično sa takvim manama, da pošteni proizvođači često nude kupcima zamenu za vozilo proizvedeno u drugim danima. Objašnjenje za tako nešto je jednostavno. Radnici su krajem nedelje ne samo umorni, već i nestrpljivi da se što pre prepuste pomami noći između petka i subote. Sve što toga dana urade je zbog toga polovično, jer za razliku od noći koja se više neće ponoviti, šraf koji nije dobro zavrnut može da pričeka do ponedeljka.
Impulsportal